Uoči predstojećeg koncerta u Domu Omladine u Beogradu, imali smo mogućnost da porazgovaramo sa gospodinom Jamie Cavanagh-om, iz benda Anathema. Pričali smo o albumu „The Optimist“, koji je odneo pobedu na Album of the Year at the 2017 Progressive Music Awards. Pričali smo o mističnim stvarima iza albuma, koje su ga učinile tako sjajnim umetničkim delom, ali takođe smo zakačili i  bitne stvari u životu svakog ljudskog bića, koje se moraju čuvati.

BR: Zdravo. Ovo je naš prvi intervju sa vama, ali obećavam da nećemo da pričamo o klasičnim pitanjima koje se postavljaju bendovima. Voleli bismo da proćaskamo o nekim dubljim značenjima koja su proizašla iz vaših pesama i muzike. O stvarima koje su u pozadini vašeg rada. Prvo, recite nam nešto o vašim osećanjima koje imate kad počnete da stvarate umetničko delo, odnosno pesmu.

Jamie: To je intuicija. Sve što radimo počinje sa početnim momentom intuicije i odatle sledimo dalje. Gotovo je kao meditacija, zapravo kompozicija muzike. Tako da, možete početi od zvuka ili zvučne trake ili teksta ili početi od jednog koda, ili jedne melodije koja se pojavljuje u vašoj glavi. Možete sanjati nešto, možete se probuditi sutradan i snimiti to. To bi moglo biti nešto na gitari, ili odsvirano na klaviru, to bi moglo biti bilo šta, zaista. To je stvarno kao puno meditacije. Muzika generalno uvek dolazi prva, uvek su tu melodije, harmonske progresije i vrlo često cela pesma kao takva dolazi u potpunosti u vašu glavu, tako da imate sliku kako bi to trebalo da izgleda na kraju… znate, kao bubnjeve, gitare, čujete delove sa klavirom, možete čuti niz melodija, možete čuti vokalne melodije, osnovne stvari…

BR: Anathema je jedan od bendova koji ima tu eksperimentalnu crtu i različite melodije koje ste ubacili zajedno. Nakon nekih pesama, slušalac ima jak osećaj i neke emocije koje ste hteli da izazovete. Kako znate kad je finalna verzija pesme tu, i odakle vam ta mogućnost da je učinite tako jakom i uticajnom?

Jamie: Pa, muzika je jedna od najlakših i najdirektnijih puteva za prenošenje emocija od jedne do druge osobe. Mi je izražavamo za sebe, tako da tu postoji veoma duboko, lično značenje iza svake pesme i bilo koja da je emocija u pitanju, ona je veoma, veoma intenzivna. To su emocije koje želimo da izrazimo unutar sebe. Mnogi ljudi mogu da se pronađu u njima, tako da ono što se sledeće dešava, je da drugi ljudi kada slušaju, mogu lako identifikovati nešto iz svog života u našim pesmama. To je isto kao što ja identifikujem nešto u pesmama Pink Floyda ili The Beatlesa, što može da se odnosi na moj život.

BR: Vaša muzika je nešto emotivnija i kao što smo već rekli, izaziva nešto u ljudima. Šta je to što vi želite da podelite sa ljudima kroz istu, i šta očekujete zauzvrat?

Jamie: Ljudi izdvajaju naše pesme za svoj život i to je veoma nagrađujuće i plemenito. Ali to nije originalna pažnja. Mi izražavamo sami sebe i stvaranjem emocija u muzici sa iskustvom koje imamo unutar nas, ne bismo li videli kako ljudi mogu da promene tvoju pesmu tako da je prilagode sebi. Znaš, uglavnom su ljudi tema, tako da pišemo pesme o nekome u našem životu. I onda će neko drugi doći i reći, okej, pa to je isto kao neko iz mog života, znaš… To ti pomaže da se povežeš sa ljudima. Ako si tip osobe koji se oseća napušteno već duže vreme, možeš naći druga u tome, osetiti da još neko razume kroz šta prolaziš i možda nikad nisi upoznao tu osobu i verovatno nikad nećeš, ali iz nekog razloga, osećaš se povezanim kroz pesmu.

BR: Da li muzika pomaže da budete bolje osobe, da razumete život i koračate kroz njega?

Jamie: Mislim da verovatno može, da. Mislim, zamisli svet bez muzike, zamisli život bez muzike… Mislim da muzika dozvoljava, govorim o bendu, da se povežemo sa našim emocijama na neki način koji je ponekad lakše objasniti kroz muziku nego kroz reči. Jer, ako prolaziš kroz nešto slično, ne znam kako u Srbiji, ali u društvu odakle mi dolazimo, gde je radnička klasa, pokazivati emocije, nositi emocije ili razumeti emocije, nije nešto što momci rade. Znaš, jer je to kao, često znak slabosti. Ako izabereš da pričaš o tome, znaš, kažu ti  budi muško, suoči se sa tim, znaš… Sve je to sranje! (smeh) Jer, svako živo biće, sem ako nisi kompletni psihopata, prolazi kroz razne emocije i emocionalna iskustva u životu. I bitno je da se ima razumevanja za sve to. Muzika zaista pomaže, pomaže nam da razumemo sami sebe. U smisli najosnovnijeg značenja. Ovo nije neki univerzitetski nivo psihologije ili bilo šta slično. To je osnovna ljudska potreba.

BR: Godinama ostvarujete veliki napredak. Kao bend, da li je to zbog toga što se vaš rad razvijao tokom godina? Objasnite nam žanr u kom se nalazite kao recimo metal, alternativa, gotik, progresiv rok?

Jamie: Da, mi ne znamo odakle se stvorilo to gotik. Nemam ideju, ali eto ga. To je jedna od onih stvari koja dođe u medije, tako da ne obraćamo pažnju na koji god žanr da je u pitanju. Nikad nismo imali, čak ni na početku, nismo želeli da sviramo neki specifični žanr. Na početku smo često svirali neku određenu muziku, ali ovih dana je sve daleko šire. Mislim da ono što treba da radiš je da nas nazoveš rok bendom ili bar alternativnim rok bendom. Kažeš alternativni rok bend, okej, realno oni imaju gitare, ali koriste i elektronsku muziku, imaju sintisajzer, okrestar, klavir i razne takve stvari. Mislim da je alternativni rok bend definitivno.

BR: Vaš novi album The Optimist dobio je nagradu Album of the Year at the 2017 Progressive Music Awards. Objasnite nam taj osećaj kad ste saznali.

Jamie: Bili smo veoma zahvalni. To je veliki deo naših života i bukvalno preuzme ti život, iznova i iznova bivaš opsednut time. Jedeš, spsvaš, piješ i radiš sve što ima veze sa albumom, do najmanjeg detalja koji ne možeš da zamisliš, zapisanog u poslednjoj sekundi. Tako da na svakih par godina bivaš opsednut time, preuzima sve i najveća nagrada je kad odslušaš, znaš da je gotovo, znaš da si dobro odradio sve. Kad dođeš do te faze, to je nagrada koja ti je potrebna. Nakon toga, ako ljudi osete isto, to je fantastično, jer kao što sam rekao, staviš i srce i dušu u to toliko dugo, tako da osetiš kad neko prepozna to, to je veoma kul.

BR: Novi album je sjajan. Reci nam odakle vam sva ta inspiracija oko značenja pesama, o svim tim prelepim, jakim i interesantnim melodijama i ritmovima koje opisuju projekat?

Jamie: Melodije, one kao da već postoje, a da si ti kao neka vrsta glasnika. Stavljaš ih na papir ali one su već tu. Na kraju, ne postoji ništa u životu slično, kao kad sednem i u trenutku, u prvom trenutku kad nešto iskoči u glavi i ti to izbaciš iz sebe, ne postoji ništa slično. Veoma je teško opisati gde izlazi. Veoma je teško opisati odakle to dolazi. Koja je poenta pokušavati prihvatiti nešto tako, uništava se magija, a drugo, zvuči jebeno pretenciozno kad pokušavaš da razbiješ to. Tako da, stvar je u tome da se to pusti da bude, da se pusti da bude to što jeste, da se radi, da se sluša, i onda se kaže da, to je upravo to.

BR: Napravite i objasnite nam paralelu između The Optimist i A Fine Day To Exit…

Jamie: Da, to je priča, u kojoj smo izmislili lika, koji proživljava svu ovu muziku na albumu. Došli smo sa konceptom nakon muzike koju smo završili. Sve smo uneli u lika, napisali smo film ili bar neke sinapse za film i nismo mogli da ga snimimo jer nismo znali nijednog filmskog stvaraoca, nismo imali novca ni izdavačku kuću. Tako da smo sačuvali koncept, i godinama kasnije za ovaj album, Danny je imao ideju da sve skupi. To nije koncept album jer nema napisane priče. To je niz scena, kao u filmu, samo na The Optimist. Tako da je to isti lik samo na par načina apstraktniji, jer izgleda kao da se sve dešava posle A Fine Day To Exit, ali i pre A Fine Day To Exit…  ili možda je sve to flešbek, ili se sve dešava u jednom jedinom trenutku. Možda on zamišlja celu stvar… Ali, lik se zove Optimist, on je jednostavan i kul način da se predstavi pesma bez potrebe da se priča o sebi, u toku objašnjavanja muzike tako da je to prilično pametno.

BR: Kao što ste već rekli, album opisuje veru, misteriju, novi život, kroz jednog lika na koricama. Recite nam nešto više o tome. Koja su vaša verovanja, da li razmišljate o životu kao o delu nečega većeg? Šta mislite o misterijama, da li postoji nešto iza svakog čoveka?

Jamie: Da, postoje misterije u životu. Moraš da gledaš napred, da budeš otvoren ka tome, znaš. Često nailaziš na ljude koji su onesposobljeni generalnim životom, i to je samo dogma, oni su vezani ceo život. I sama generalna potreba da se nalazi novac svaki dan, da se plati kirija, da se nađe posao, generalne vožnje kroz svakodnevni život, to jednostavno ubija ljudsku kreativnost. I to prilično puno, znaš, to ubija ljudske ideje slobodnog života. Ima mnogo ciničnih i skeptičnih ljudi tamo. Ali, šta znam, mislim da je veoma važno da zadržimo neku formu kreativnosti u životu. Nemam decu, ali da sam ih ikada imao, to je jedna od najvećih lekcija koju bih ih naučio. Da svaki dan urade nešto kreativno, jer jednostavno ti je to potrebno, znaš.

BR: Znači, misliš da je misterija i u kreativnosti takođe? U čemu još?

Jamie: Postoji misterija u kreativnosti, postoji misterija u sopstvenom umu, u celom univerzumu, postoji misterija u svemu u životu. Pitanje je šta ćeš otkriti, sve znanje je tamo, i ti nemaš izgovor u ovo doba da ne otkriješ, zato što stojiš u najvećoj biblioteci u celom čovečanstvu. Sve je u tvojim prstima, svakog dana. Sve što treba da uradiš je jedan klik i naćićeš sve što želiš. Thomas Edison je rekao da znamo jedan milion jednog procenta ničega. Tako za devedeset četiri posto univerzuma nemamo pojma šta je, bar ne još.

BR: Pesma Ghosts ima prelep vokal koji nas sve vodi u drugu dimenziju. Recite nam, imate li vi neke strahove, da li nekad kažete sebi da treba da usporite malo?

Jamie: O, da, upravo. Ovo je vrsta modernog života, stvari koje ljude izluđuju. Ali je u isto vreme i prilično figurativno. U ovoj sceni, priča je takva, da duh njegove prošlosti, mu govori da uspori, znaš. Bilo da on to zamišlja ili ne, da li halucinirao ili ne, za njega je stvarno.

BR: Šta ne može da pusti?

Jamie: Svoju prošlost. Veliki deo njegove priče, je njegov beg od problema. On misli da ako dovoljno dugo vozi, dovoljno daleko i dovoljno brzo, da tako može da ostavi sve za sobom, ali duh je i dalje tu.

BR: Hajde da se vratimo na vas kao bend. Sa kim biste voleli da svirate?

Jamie: Voleli bismo da sviramo sa Radioheadom verovatno, sa bendovima U2, Muse, najvećim bendovima na svetu, takvim stvarima, i na najvećim pozornicama. To bismo želeli. Voleli bismo da sviramo festivale, kao recimo da sviramo na mainstream rok f

estivalima. Pa, koji je najveći festival u Srbiji?

BR: Exit.

Jamie: Želimo da sviramo na Exitu.

BR: Odlično! I mi bismo to voleli.

Jamie: Eto ga! (smeh)

BR: Da li imate neke ljude ili bendove koji su razlog zašto ste u ovoj vrsti muzike?

Jamie: Verovatno su to The Beatles, Pink Floyd i Radiohead. Ovo su tri benda koja imaju najveći uticaj na nas, ali isto tako mogu da kažem i za Bob Dylana, za Jeff Buckleya, mogu da kažem za elektronsku muziku, za jebeno mnogo stvari, ali znaš, da budem zaista iskren sa tobom, mi smo gomila momaka koji nikada nisu hteli da zvuče kao bilo ko drugi. Bavimo se ovim toliko dugo, da smo našli svoj sopstveni zvuk, sopstveni glas. Zaista ne zvučimo kao bilo ko drugi, barem mi tako mislimo. Tako da, uzimamo Radiohead i Pink Floyd kao inspiraciju više nego kao direktni uticaj. Možemo reći da su ti bendovi napravili revoluciju tokom karijera i nikada se nisu ponavljali. To je ono što mi hoćemo. Nikada se nismo ponavljali, stalno se razvijamo, konstantno smo svoji i nikada tuđi, i pokušavamo da budemo što bolji možemo.

BR: Ljudi iz Srbije su vas slušali u malom klubu u Beogradu, po imenu Gun Club, i to u akustičnoj verziji. Bilo je gužvavo ali premoćno ako se sećate. Da li ste uzbuđeni pred koncert u Beogradu?

Jamie: Da, apsolutno! Ovo je prvi put da pravimo ovako celokupan nastup. Ne znam ništa o prostoru, niti šta da očekujem. Uglavnom, pustim da me iznenade ovakve stvari. Tako da, saznaću jednog dana kakvo je, popećemo se na binu i dati sve što imamo, kao što uvek i radimo. Sjajna stvar o muzici je iskrenost, tako da moraš da budeš iskren na bini. Ne nosimo nikakve maske, nikakve rok maske, čak nemamo ni prave maske. (smeh) Mi smo svoji na bini. Daćemo najbolje od sebe.

BR: Želite li da podelite nešto sa svojim fanovima iz Srbije?

Radujemo se što ćemi se videti svi po prvi put. Znamo da će biti sjajno, ovo je dug nastup, izgleda savršeno i zvuči tako. Imamo sjajnu ekipu sa nama. Alcest, bend iz Francuske, je veoma kul. Biće nešto što mislim da nikada niste doživeli. Tako da vidimo se tamo! Uzdravlje!