Beogradski dvojac Ti, karakterističan po svojim emotivnim tekstovima i zaraznim melodijama, nakon godinu dana od objavljivanja prvog albuma „Vidimo se“, ima divnu vest za sve poštovaoce ovog benda. Novi album pod imenom „Život u dvoje“, objavljen je danas na bandcampu, dok smo spot za istoimenu pesmu imali prilike da vidimo prošle nedelje. Povodom aktuelnih dešavanja vezanih za rad grupe, razgovarali smo sa Ilijom Dunijem i Trajčetom Nikolovskim, koji su sa nama podelili i iskustva sa mnogobrojnih nastupa, kao i viđenje ljudi i muzičkog sveta u kome se danas nalazimo.

O principu po kome rade i funkcionišu, Ilija ističe: „Profesionalizam ne mora uvek da bude vezan za novac. Naravno da treba biti plaćen za obavljen posao, ali onaj ko voli to šta radi, radi ga dobro bez obzira na sve. I bez i sa novcem, smatramo da je to što radimo najbitnija stvar u životu. Pare će stići, ali iskustvo i znanje ne možeš da kupiš. Ne možeš da odeš negde i kažeš Dajte mi godinu dana iskustva. Jeste, problem u Srbiji je to što nema para, ljudi su bedno ili nikako plaćeni, ali život ne može da stane. Koliko god da nema para, to ne može da bude izgovor za nerad. Hajde da nešto napravimo, u tome je smisao, a nagrada će doći. Ako radiš samo zbog slave ili para, teško da ćeš uspeti.“

BR: Ljudi uopšteno imaju želju da stvari ukalupe i nekako ih nazovu. Tako vas definišu najrazličitijim pojmovima (electro, indie, alternativni rok…). Da li uopše postoji potreba za tako nečim, i da li ste sebe definisali nekad jednim takvim imenom?

Trajče: To ukalupljivanje je izmislio Zapad, nismo mi. Još od početka, od Beatlesa, to postoji. I zaista, muzika se stalno grana. Na primer, sad sam čuo za novi pravac- math rock, matematički rok. Da li je to već postojalo pod nekim drugim imenom, ne znam… Ali dešava se da neko nešto novo smisli, pa je samim tim potrebno i imenovati ga.

Ilija: Žanrovske odrednice moraju da postoje, jer omogućavaju ljudima lakšu komunikaciju u vezi sa muzikom. Razumem zbog čega muzičke kategorije postoje, a razumem i zbog čega to bendove nervira. Zato što konačnim skupom reči moraš da opišeš muziku koja je mnogo više od toga. Uvek postoji još nešto iza prvog plana koji odmah uočiš. Kategorije uglavnom prave ljudi koji nisu muzičari, ljudi koji su izdavači, novinari, recezenti, booking agenti. Kada se prijavljuješ na neki festival ili uploaduješ pesme na bandcamp moraš da odrediš pravac. Mi kažemo da sviramo psihodelični elektro-pop.

BR: Mi smo se danas našli jednim divnim povodom, a to je izlazak novog albuma „Život u dvoje”, koji ćemo imati prilike u celosti da čujemo 27. aprila na bandampu. Kako je koncipiran? Da li se nastavlja muzički na vaš dosadašnji rad?

Ilija: Album ima osam pesama, koje su nastajale tokom 2014. a neke čak i 2013. Prošle godine smo dosta svirali, a u pauzama između koncerata bili smo u studiju. Tada su se dešavale improvizacije, iz kojih su se najčešće rađale ideje. Sve pesme su snimljene u kućnom studiju, u mojoj dnevnoj sobi, gde inače vežbamo. Sami smo snimali album, a miks je radio Justin Pizzoferra, kojim smo jako zadovoljni. Pesme na novom albumu su slične prethodnim, prošto imamo svoj stil, mada ima i promena, na primer u jednoj pesmi nema gitare. Mi se trudimo da eksperimentišemo i tražimo nove pravce i putanje. Prosto da bi i nama bilo zanimljivije, s obzirom na to da probamo svaki dan. Zvuk između pesama se razlikuje, jer nisu sve snimane u isto vreme. Nastajale su u drugačijim okolnostima, različitom raspoloženju, različitoj kombinaciji mikrofona. Čitali smo recenzije i kritike prošle ploče, i iako je većina bila pozitivna, neki su pomenuli da nam sve pesme slično zvuče, mislim da je ovaj album raznovrsniji.

BR: Koja je tematika čitavog albuma, ukoliko se može tako nešto naglasiti?                          

Ilija: Život u dvoje.

Trajče: Najteža tematika! To se videlo i kod jedne devojke na koncetu u Božidarcu 16. aprila, koja je stajala u prvom redu i plakala, uz pesmu „Ja tebe nemam”. Plače, širi ruke, peva, oseća. To je mlada osoba koja svoje emocije ne uspeva da sakrije, isto kao i ja. Video sam sebe u njoj. Potpuno sam iskren kad odem na koncert Repetitora ili Crva… Pustim da me udaraju emocije. Tako je i ta devojka pokazala šta se u njoj dešava.

BR: Da, pesme su vam iskonske, jako emotivne, usnule… Kroz minimalističke stihove ljudi uspevaju da prožive ono što im se dešava sa najdubljim osećanjima. Je l to znači da ćemo tek sa tematikom novog albuma moći da tugujemo, kao ova devojka koju ste spomenuli?

Ilija: Možda će neko, kada bude preslušao album „Život u dvoje“, slaviti uz pesmu „Ja tebe nemam“.

BR: Bilo je sigurno teško pojaviti se pre samo dve godine, i uspeti. Da li vam ova pozicija, uspešnog i poznatog benda, olakšava ili otežava izlazak novog albuma, s obzirom na to da postoje ljudi koji ga iščekuju, kao i oni koji već imaju neka očekivanja?

Trajče: Posle svega, izlazak albuma će biti naš vrhunac! Jer je mnogo dobar! Izvini što sad ovako…

Ilija: Izvini što svaki Ciga svoga konja hvali, ali mnogo nam je dobar album. Bez šale sada, ja Trajčeta cenim jer je realan. On odmah kaže kada nešto ne valja. Naravno, subjektivni smo, ali ne postoji princip da sve što je naše mora da je dobro. Sada će nam možda biti teže, jer ljudi imaju različita očekivanja. Kada smo se pojavili, došli smo niotkuda, nismo imali nikakvu predistoriju. I sve što se desi prvi put ima magiju novog događaja, nove energije. Kao prvi poljubac, prva ekskurzija. Kad treba da ponoviš to, ljudi očekuju da ih stvari pomere kao prvi put, što je skoro nemoguće. Desiće se poređenja sa pesmama sa prvog albuma, ali je i to neminovno. U suprotnom bi posle svakog prvog albuma trebalo praviti novi bend.

BR: Sad si spomenuo da ste došli niotkuda. Pesma „Smejem se”, prva pesma sa prvog albuma, počinje stihovima: Dolazim, ali ne znam odakle. Odlazim jer nisam odavde. Da li bi se moglo reći da ste pronašli mesto sa kog ne želite da odete, i zašto je baš beogradska muzička scena ta koja vas je zadržala?

Ilija: Niko ne zna kako je život nastao i odakle smo došli. Video sam pre neki dan naslov „Otkrivena tajna života“, pročitao sam tekst, i naravno da tajna nije otkrivena. Ta najveća misterija je okupirala ljude kroz vekove, a mene i danas to pitanje intrigira. Sa druge strane, pesma ima i konkretnu konotaciju – dosta sam se puta selio, i to onda postaje pitanje identiteta. Kad se stalno krećeš i menjaš mesto boravka ti stalno prihvataš nove stvari i menjaš se. Svaki put kad sam odlazio na neko novo mesto, učio sam nešto novo – novi jezik, način ophođenja među ljudima, novu kulturu. To nam se dešava i sada na putovanjima. Sam čin putovanja, fizički prelazak distance od tačke A do tačke B je fenomen za sebe. Upoznaš nove ljude, drugačiji akcenti, drugačija narečja, shvatanja života. Zašto Beograd? Rekao bih da je to sticaj okolnosti. Mi ovde živimo, ali gde god da smo se našli bilo bi isto. Trajče je došao u Beograd jer se zaljubio u devojku iz Beograda. Kaže se „trbuhom za kruhom“, a u Trajčetovom slučaju je to „trbuhom za ljubavlju“.

Trajče:  Što je postalo „Trbuhom za sviranjem svaki dan“.

BR: Te svakodnevne probe naglašavaju svi ozbiljni muzičari. Tu je još puno obaveza koje imate oko benda. Koliko je zahvalno, tj. teško biti umetmnik?

Trajče: Sa jedne strane je malo problematično, ali sa druge strane, nosi sa sobom draži i lepote koje su nezamenljive, i neuporedive sa bilo čim.

Ilija: Koliko para toliko muzike. A važi i obrnuto: koliko muzike, toliko para. Mi dosta sviramo, pa i uspevamo nešto da zaradimo. Ne živimo od toga, imamo i svakodnevne poslove. Ali mi sviramo iz potrebe, nije to sezonski trend, već je primarni motiv ljubav prema muzici. Svesno smo žrtvovali jako puno vremena i energije, a i novca ponekad. Ali ta kompenzacija, koju dobijemo kroz rad i zadovoljstvo, predstavlja dobar balans. Naravno zbog svih poteškoća, bavljenje umetnošću nije za svakoga, to je na neki način ekstreman život. Ne mogu da kažem da nije za normalne ljude, jer smatram da smo Trajče i ja normalni, ali nije za svakoga. Mada ni čoveku koji osam sati provede u kancelariji nije ništa lakše, nije ništa posebno drugačije, osim što postoji adekvatna nadoknada za uloženi rad. Muzičarima se dešava da nakon koncerta svi budu plaćeni – i onaj ko radi na šanku, i svetlo, i ton, i obezbeđenje, a onaj ko je svirao dobije ono što preostane. To ume da zaboli. Umetnosti nosi dosta neizvesnosti. Kada se budžet seče, prvo umetnost strada. Možemo bez kulture, ali ne i bez hleba.

BR: Očigledno situacija u kojoj se nalazimo utiče na svakoga od nas. Kako se odražava na stvaranje vaših pesama?

Ilija: Mi nemamo socijalno angažovane tekstove, ili tekstove koji se bave aktuelnim trenutkom u društvu, mada svaki trenutak utiče na nas. Bavimo se temama koje su iznad svakodnevnih dešavanja i koje uvek muče čoveka. Bez obzira koja je partija na vlasti, život u dvoje je uvek komplikovan. To što ne pišemo pesme o svakodnevnim problemima ne znači da ih ignorišemo. Okruženje utiče na nas. Tokom 90-ih se desilo potpuno rasulo, raspao se sistem moralnih, porodičnih, društvenih vrednosti, i mi se još uvek sastavljamo. Društveni odnosi utiču na stvaranje, ali nisu naša direktna tematika.

BR: Nedavno je izašao spot za pesmu „Život u dvoje”, koji pravi uvod u istoimeni album. Ko je učestvovao u stvaranju spota?

Ilija: Režiju potpisuje Marina Uzelac, naša prijateljica. Razmišljali smo o saradnji već duže vreme, i pošto se bližilo objavljivanje drugog albuma, odlučili smo da radimo spot za pesmu „Život u dvoje”. Shvatili smo kroz razgovore da ta pesma odgovara Marininoj estetici, što se ispostavilo kao dobitna kombinacija. Marko Mladenović Cile je bio snimatelj, a ekipu koja je učestvovala u stvaranju spota činli su ljudi sa završnih godina FDU-a. Odlično smo se kapirali, oni su puni entuzijazma, jako ozbiljni i dobro organizovani.

Trajče: Marina Uzelac je pobedila! Ona odlično radi spotove i drugim bendovima… Sada je smislila ormar, koji je ispao neverovatan pogodak.

BR: U spotu se pojavljuje i Dunja, poznatija kao Dojo, sa kojom često nastupate. Kako dolazi do saradnji oko zajedničkih nastupa?

Ilija: Dojo ima odličan akustični set, na koji se mi lepo nadovežemo. Biramo ljude koji su sličnog senzibiliteta, jer se dešavao nesklad kada sviramo pre ili posle bendova koji su glasniji od nas. U međuvremenu smo i mi naučili da budemo glasni uživo, što nam je omogućilo da sviramo sa bendovima kao što je Repetitor.

BR: Ljudi se oduševljavaju kad vas čuju uživo. Možda ne uspevaju potpuno da dožive slušajući studijske verzije. Da li ste razmišljali o nekom live albumu, ili singlu?

Ilija: Mogli bismo da probamo, ali koliko god dobro da snimiš živi nastup, ne možeš da preneseš utisak koji čovek ima dok stoji ispred benda i oseća energiju. Ne možeš da uhvatiš u studiju taj vajb. Nas pokreću ljudi i kada bismo u studiju imali publiku, kada bi došlo do interakcije i razmene energije, možda bi se desila magija, ali opet ne možeš da uhvatiš tu energiju kroz mikrofon. Ne postoji mikrofon za emocije. Kad smo nas dvojica sami, potpuno je drugačija energija u odnosu na to kada je samo još jedna osoba u prostoriji, onda ona sama postaje publika i naše ogledalo.

BR: Dosta stavljamo akcenat na energiju… Od čega zavisi vaša energija na koncertu? Da li bi bilo drugačije da ne postoji odgovor publike?

Trajče: Iznećemo kako treba, i u slučaju da publika stoji, crta, ili radi nešto treće.

Ilija: Kod mene najviše zavisi od raspoloženja. Mada, ono što je čudno, je da mi se na dan koncerta, ili dan pre, desi da se osećam kao da sam u nekom balonu, izopšten iz stvarnosti. Potpuno sam fokusiran na koncert, kao da mi je celo biće usmereno samo na to, sve ostalo je nebitno. Zato sam dobro raspoložen i imam puno energije na koncertima. To bih mogao da uporedim sa sportistima, kada se čuvaju za utakmicu, mada njih često odvode u karantin. Mi nemamo karantin, ali organizam ti sam napravi neku vrstu karantina, i šta god da se desi, samo jedna stvar je bitna, a to je koncert.

BR: Čitave prošle godine nastupali ste u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji. Koji koncert možete izdvojiti kao poseban?

Ilija: Nastup na Inmusic festivalu je bio odličan, ozvučenje je bilo dobro, publika je bila super raspoložena. Zatim, jedan od naših prvih nastupa u Zagrebu, koji se desio u Kino Griču. To je bioskopska sala, u kojoj su ljudi sedeli, mi smo imali video projekcije i plovili zajedno sa publikom. Ne znam ni ja zbog čega se sećam tog koncerta. Prosto se desilo tako. Uglavnom je dobar koncert kombinacija različitih faktora, nešto te razveseli, nešto te iznervira. Ali izlaskom na binu zaboraviš na sve probleme.

BR: Imali ste prilike da svirate na raznim mestima na tim putovanjima. Da li ima neke upečatljive razlike koju osetite kod publike? Da li je publika u Makedoniji prisnija?

Trajče: Uvek je različito. Svaki grad je drugačiji. Drugačije gledaju na tebe. Prvo se čude, a onda im se svidi. U Šibeniku dok smo svirali, ljudi su stajali, niko se nije pomerio. Međutim, na kraju su se dobro proveli, što nisu pokazali tokom koncerta, tek posle su nam prilazili i podelili sa nama utiske.

Bliskost sa ljudima iz Makedonije postoji. Ja sam iz Kumanova, i oseti se ta prisnost kada odem na svoj teren. Mada, tamo su ljudi inače otvoreniji, srdačniji.

BR: Bilo bi lepo da ovim putem otkrijemo i vaše buduće nastupe, kada ćemo moći da slušamo nove pesme?

Ilija: Promocija albuma „Život u dvoje” desiće se u Ljubljani 14. maja, u klubu Pritličje, dan kasnije smo u Malom pogonu tvornice u Zagrebu, a 16. maja sviramo u Rijeci. U Beogradu promotivni koncert planiramo za 12. jun u KC Gradu, a dan kasnije održaćemo koncert u Novom Sadu, u klubu CK13. Sviraćemo na Liverpool Sound City festivalu, 24. maja. Taj poziv nas posebno raduje jer će nam to biti prvi put da sviramo van prostora bivše Jugoslavije. Ja sam inače veliki fan Bitlsa, i uvek sam maštao da odem u Liverpul. Sada ne samo da ću otići tamo, nego ću i svirati.

BR: Za kraj, Trajče, kaži nam nešto o svom drugom bendu, Čistilište. Koji je koncept, ima li sličnosti?

Trajče: Čistilište je bend potpuno druagičiji od grupe Ti. U pitanju je trio: Ivana Paunović svira gitaru i peva, a bas svira Nemanja Bulatović. Naravno, ja sviram bubanj. Moraćemo opet da se poslužimo žanrovima i kategorijama, pa bih rekao da smo mi noise dark punk. To je glasna, jaka muzika, koja tako zvuči i na probama i na koncertima. Potrebno mi je da imam jedan takav eksplozivan bend, gde će nestati negativna energija. Trenutno tražimo izdavačku kuću koja bi objavila naš prvi album. Imamo nastup 9. maja u Ciglani, sa hrvatskom grupom Nemeček. Vidimo se!