-

Naslovna Intervjui Đorđe Stijepović (Tiger Army): "Muzika i kontrabas su mene izabrali"

Đorđe Stijepović (Tiger Army): “Muzika i kontrabas su mene izabrali”

 

Život muzičara u Srbiji se, možda oduvek, ali svakako u poslednjih dvadesetak, pa čak i trideset godina sveo na gomilu neostvarenih snova uz varijabilan broj sitnih radosti i dostignuća koji i dalje drže taj entuzijazam. Đorđe Stijepović je za to vreme počeo da stiče ime na domaćoj sceni, a zatim stilski i geografski veoma često migrirao skupljajući pun džak sitnih radosti i dostignuća od vožnje bicikla sa kontrabasom na leđima u New Orleansu do saradnji sa svetski poznatim zvezdama, legendama i tvorcima brojnih žanrova u kojima je Đorđe na svom kontrabasu briljirao i postao majstor svoje umetnosti. Stacioniran u Sjedinjenim Državama i okupiran brojnim muzičkim projektima u koje je uključen, trenutno ponajviše kao kontrabasista benda Tiger Army sa kojima već neko vreme svira, snima i turuje po celom svetu, naš uspešni muzičar je uspeo izdvojiti dovoljno vremena da odgovori na naša znatiželjna pitanja.

BR: Od malih nogu si navučen na rokabili, a u to vreme su, recimo, Đavoli ili Toni Montano bili prilično popularni…

Đorđe Stijepović: Sa jedanaest godina sam gledao koncert Đavola u Sava Centru i, obzirom da nikad ranije nisam bio na rock’n’roll koncertu, oni su za mene tada izgledali kao najveći bend na svetu. U to neko vreme sam dosta slušao i Toni Montana, ali njegovom koncertu sam imao prilike da prisustvujem tek u sedmom razredu, ako se ne varam. Ne sećam se koliko su bili popularni, jer me tada, kao ni sada, mainstream kultura nije preterano zanimala. Ali dobro se sećam da je rockabilly izgled bio poprilično prisutan u gradu i nekako opšte prihvaćen. Redovno si mogao da vidiš likove sa ćubama, kožnjacima i kripersicama, koji nisu pripadali uskoj r’n’r ekipi.

BR: Da li si već tada znao čime ćeš se u životu baviti?

Tiger Army Đorđe Stijepović
foto: Larry Niehues

Đorđe: U petom razredu sam skapirao da me u suštini ništa ne zanima kao muzika. Tada je to bio isključivo rock’n’roll. Bio sam sluđen sa Elvisom i Stray Catsima. Presudan momenat se ipak desio godinu kasnije. Šetao sam Knez Mihajlovom i video Veljka, kontrabasistu grupe Vera Kvark, koji je svirao na ulici. Njegov stav, izgled i, najviše, odabir instrumenta su me oborili s nogu. Mislim da mi je tad bilo jasno kako će se moj život odvijati u budućnosti.

BR: Da li si u mladosti ukačio i film “Biće skoro propast sveta” Saše Petrovića? Koliko je bilo tvoje interesovanje za muziku panonskih svirača ovekovečenih u tom filmu, a posebno za begeš?

Đorđe: Taj film sam gledao znatno kasnije i ne bih rekao da je muzički uopšte uticao na mene. U to vreme mi je i srce kucalo u shuffle ritmu, tako da tu nije bilo mesta za panonske svirače i begeš. Interesovanje za tradicionalnu muziku Balkana sam razvio krajem srednje škole i to je nešto što je pored rokenrola i džeza najviše uticalo na mene kao kompozitora.

BR: Jesi li nekad vozio kontrabas na biciklu?

Đorđe: Kontrabas sam na biciklu vozio samo u New Orleansu. Bilo je to simpatično iskustvo, ali ne planiram da ga uskoro ponavljam.

BR: Pošto si prethodno izgradio karijeru u Srbiji, odlučio si da preletiš baru. Da li si se ikada dvoumio oko te ideje, pošto si krenuo praktično od nule, i koliko je put do danas bio trnovit?

Đorđe: Nisam se nikad dvoumio oko ideje da se okušam van granica naše zemlje, jer sam uvek posmatrao svet kao jednu celinu. Nisam želeo da se ograničavam. U to vreme sam tražio ključ koji bi mi otvorio vrata za koja su mi govorili da su za mene zauvek zaključana. Put je bio izuzetno trnovit, a i dalje je, verovatno više nego ikad. Ko god da se opredelio da se bavi muzikom zna da nikad nema predaha, ni opuštanja. Nikad se ne zna kad će pozivi prestati da dolaze i kad će neki novi klinci željni slave zauzeti tvoje mesto. Iako imam dosta dobru reputaciju i dalje se ne osećam kao da sam uspeo i da bih mogao da se opustim. Novi izazovi se pojavljuju svaki dan.

BR: Ko je od svih muzičara sa kojima si sarađivao u Americi bio tebi najupečatljiviji? Da li je neko od njih možda bio zainteresovan za našu kulturu i istoriju?

Đorđe: Lemmy! On je bio vanvremenski tip. Svaki muzičar sa kojim sam sarađivao je nosio nešto posebno što je uticalo na mene. Svi oni su ostavili veliki utisak. Scotty Moore, DJ Fontana, Joe Clay, Billy Boy Arnold, Tommy Emmanuel, Deke Dickerson, Wanda Jackson, Drake Bell, Slim Jim… ali ako treba da izdvojim jednu osobu, to bi bio Lemmy. On je generalno bio dosta zainteresovan za istoriju, posebno za prvi i drugi svetski rat. Jednom prilikom me je pitao nešto vezano za kralja Petra i Aleksandra, što me je izuzetno iznenadilo, obzirom da nisam znao da poznaje našu istoriju. Kad smo se malo više zbližili, pozvao me je kod njega da vidim kolekciju noževa u kojoj je imao par komada i iz naših krajeva. Kad smo se videli poslednji put, poklonio sam mu jugoslovensku vojnu čuturu iz drugog svetskog rata.

BR: Kad već pominjemo legendarnog Lemija, svirao si u The Head Cat sa njim, ali i Slim Džimom. Kakvo je inače bilo iskustvo svirati sa baš njima, ko ti je od njih dvojice veća očinska figura i postoji li neka anegdota vezana za njih obojicu?

Đorđe: Iskustvo je bilo fenomenalno! To je bio moj prvi veliki gig, sa kojim sam osetio kako je ići na turneje i nastupati na veliki koncertima po Americi. Turneje sa njima su vrlo bogate anegdotama koje uglavnom nisu za javnost. Iako sam mnogo toga naučio od Lemija i Džima, ne bih rekao da su mi predstavljali očinske figure. Lemi je insistirao da, gde god idemo, svi imamo isti tretman. Postali smo prijatelji, a sa Denijem (HeadCat gitaristom) i Džimom sam i dalje u redovnom kontaktu.

BR: Deluje kao da si non-stop angažovan na različitim projektima. Koliko je teško postići takav tempo života i da li on iziskuje posebna odricanja u redovnom životu?

Đorđe: Izuzetno ga je teško postići, a još više održati. Teško mi je to da objektivno sagledam. Život koji vodim je jedini za koji znam i koji sam uvek vodio. Imam utisak da nikad nisam imao izbora. Mislim da su muzika i kontrabas mene izabrali, a ne ja njih. Gledano sa strane, deluje kao poprilično privilegovan način života. I jeste, jer je privilegija biti na putu, upoznavati druge kulture i ostvarivati nova poznanstva, ali i iziskuje mnoga odricanja. Strašno je teško biti odvojen od porodice i prijatelja. Kad si na putu je kao da si u privremenom braku sa članovima benda. Izuzetno je stresno, jer svakog trenutka nešto može da krene naopako, a moraš da sačuvaš spokoj, snagu i energiju da svake večeri daš sve od sebe. To je nešto što publika oseća i pamti.

BR: Već dugi broj godina nastupaš na različitim krajevima sveta na vrhunskom nivou. Koliko su muzički, ali i ostali mediji prethodno upućeni u tvoj celokupan rad?

Đorđe: Izuzetno retko nekoga zanima celokupan moj rad. Obično me gledaju isključivo kao r’n’r, etno ili džez muzičara. Ponekad se desi da neki novinar iščeprka podatke po internetu, pa me pita i za druge segmente moje karijere. Zanimljivo mi je da se mnogi fanovi koje sam stekao zahvaljujući određenim projektima često zainteresuju i za druge stilove koje radim. Oni mi uvek daju snage i inspiraciju da nastavim putem kojim sam krenuo.

Tiger Army Đorđe Stijepović
foto: Alex Kluft

BR: Kakav je bio osećaj nastupiti na čuvenom MTV Unplugged sa meksičkom grupom Molotov?

Đorđe: Kad su me zvali da nastupam sa njima, nisam imao ideju da se radi o MTV Unplugged. Pozvali su me da budem gost na jednoj pesmi na koncertu. Kad sam doleteo u Meksiko, shvatio sam zapravo koliko je to veliki bend i produkcija. Osećaj je bio fenomenalan. Posebno zato što je u pitanju MTV Unplugged za celo latinsko tržište, koje je, po mom mišljenju, trenutno najveće za živu muziku. Gosti na koncertu smo bili Money Mark iz grupe Beastie Boys, Ana Tijoux koja se proslavila muzikom u seriji Breaking Bad i ja. Zahvaljujući tom albumu smo išli na mnogobrojne turneje po Meksiku, a prošlog meseca smo saznali da smo nominovani za Grammy.

BR: Kako je došlo do saradnje sa Tiger Army?

Đorđe: James Intveld, glas Johnny Deppa u filmu Cry Baby, napravio je prvi kontakt. Pozvao je Nicka na moju svirku sa Drake Bellom u Holivudu. Obzirom da sam sa Drakeom svirao u kostimu deda mraza, jer bio u pitanju božićni koncert, mislio sam da neće biti ništa od toga. Međutim, pozvao me je na probu, pitao da li sam slobodan da odsviram October Flame koncerte i evo, sarađujemo već skoro pet godina i zajedno proputovasmo ceo svet. Zanimljivo je da sam godinu dana ranije, kad sam čuo da je njihov prethodni basista dao otkaz, razmišljao da kontaktiram Nicka i ponudim saradnju. Čini mi se da sam čak počeo da pišem meil, ali sam odustao, jer se nekako ne osećam prijatno kad sam sebe nudim. Taj posao volim da prepustim menadžerima.

BR: Izašao je već drugi album koji snimaš sa njima, sam naziv i dizajn albuma “Retrofuture” upućuje na zanimljiv izlet od ustaljenog. Kako ga ti doživljavaš?

Đorđe: Za mene, ovaj album kruniše dosadašnji Tiger Army opus. Ne čini mi se kao izlet od ustaljenog, već kao da objedinjuje sve faze ovog benda. Numere “Eyes of the Night” i “Death Card” su mogle da nastanu u početnom psychobilly periodu. “Beyond the Veil” i “Mi Amor La Luna” kao da su sa albuma “Regions Beyond“, “Valentina” sa “V•••-“, a “Night Flower” sa “Dark Paradise” EP-a. Album je raznovrstan i mislim da je jedan od najboljih Tiger Army albuma.

BR: Da li ćete uskoro krenuti na evropsku turneju i možda zakazati neki koncert u Srbiji?

Đorđe: Na evropskoj turneji ćemo biti u drugoj polovini novembra, ali na žalost Srbija nije na spisku država koje ćemo posetiti ove godine. Najbliži koncert nama će se održati u Beču 20. novembra u Areni Wien. Prošli put kad smo svirali u Beču bio je znatan broj posetilaca iz Srbije i Hrvatske. Nadam se da će i ovaj put biti slično.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe