fbpx

-

Naslovna Intervjui Điđi Jankelić: "Prvo idu muzikalnost i maštovitost, pa tek onda tehnika!"

Điđi Jankelić: “Prvo idu muzikalnost i maštovitost, pa tek onda tehnika!”

 

Foto: Điđi Jankelić/Facebook

Kad god se u ex-YU muzičkim i muzičarskim krugovima povedu nezaobilazne diskusije o najuticajnijma i najboljima na svom instrumentu, njegovo ime je praktično nemoguće izostaviti. Dragan Jankelić, poznatiji kao Điđi Jankelić, nekadašnji bubnjar legendarnog Bijelog Dugmeta i čovek koji je sarađivao sa najvećim zvezdama Jugoslavije, prihvatio je moj poziv da povodom 40-godišnjice albuma “Doživjeti Stotu” podeli brojne zanimljive priče iz zlatnih dana jugoslovenskog rokenrola, a i da uputi po neki savet mlađim generacijama. Điđi, ujedno i diplomirani profesor engleskog jezika, već dugo živi u Holandiji, ali u svoje bubnjeve je i dalje strasno i nepopravljivo zaljubljen kao i prvog dana. Kako su ti prvi dani izgledali, kako je to bilo svirati za verovatno najveći jugoslovenski bend ikada, kao i sa najvećim imenima regionalne muzičke scene pored toga, te kako se osećao prilikom povratka na scenu u nekom novom vremenu – slikovito je dočarano u potonjim redovima!

Balkanrock: Pozdrav, Điđi! Pre nego što zaronimo duboko u prošlost, htela bih da ti se zahvalim što si pristao da odvojiš vreme za ovaj intervju i da te pitam nešto potpuno očekivano shodno trenutnoj situaciji – kako si proveo karantinske dane?

Điđi: Prvo da pozdravim čitaoce i ljude koji te prate, koji vole rock ‘n’ roll, heavy metal i da im poželim puno zdravlja pre svega, posebno danas. U istom smo sosu u principu, mada je ovde puno blaže nego što je kod vas bar donedavno bilo. Razne zabrane su i dalje na snazi, ali polako popuštaju, a ovde je vožnja bicikla svakako manir života, pa sam se svaki dan vozao i šetao, uglavnom do samoposluge što je bilo dozvoljeno. Ovde su karantin nazvali lockdown, vole Holanđani da se šminkaju sa engleskim haha. U suštini, izbacili su nas iz normale, ali kada čitam šta ste dole vi sve morali, ovde je mila majka bila, barem do sada!

BR: Na muzičkoj sceni si aktivan još od početka sedamdesetih godina, što je gotovo pola veka! Na prostoru ex-YU često se razglaba o tome ko je najbolji gitarista ili pevač, ali kada se pominju najbolji bubnjari, tvoje ime je neizostavno i uvek pri samom vrhu. Da li ti je to ikada bila ambicija ili je prosto „ludačka“ ljubav prema sviranju „uradila svoje“?

Điđi: Pa tvoje pitanje implicira i odgovor, a odgovor je pozitivan. Nije vreme za lažnu skromnost – ja sam bio najbolji, daleko najbolji, i imao sam sreće da me i kritika i narod vole, to nije lako postići. Nedavno sam gledao neku našu emisiju u kojoj su pitali Dragoljuba (Đuričića, prim. aut) ko je za njega najbolji bubnjar, na šta je on odgovorio: “Ma Điđi Jankelić!”, na šta sam se i sam iznenadio jer događa se i među kolegama nepotrebna ljubomora – poput Milića Vukašinovića koji se i dalje opterećuje sa mnom, a nije više ni bubnjar. Ne znam zašto, ja poštujem njegov status legende, što njemu smeta moj! Ali mene to sve čini radosnim, nismo mi ni bili svesni koliko smo veliki! Ja beskrajno uživam u tome što sviram, što radim. Džabe vam je i da imate sluha, ako onaj ko vas sluša ne oseća da vi to radite od srca. Narod oseti kada ja sviram da u tome uživam, nema veze da li ima pet ljudi ili petsto hiljada, potpuno mi je svejedno. Te su se dve stvari spojile kod mene i zato sam sretan, postigao sam ono što sam hteo.

BR: Uvek si važio za stilski jedinstvenog bubnjara usled svog specifičnog pristupanja instrumentu, a i inovacije u vidu prvog korišćenja duple pedale na ovim prostorima su legendarne. Reklo bi se da ti nije bilo dovoljno samo da sviraš, već si bubnjeve doživljavao i kao svojevrsni teren za eksperimentisanje?

Điđi: Haha, još jednom da te pohvalim, inteligentno pitanje! Postoji ona izreka, talenat 1%, a 99% rad. Mora se ulagati u sebe da biste adekvatno prezentovali ono čime se bavite. Ako je to show business, rock business, onda nije dovoljno samo biti talentovan. Ja sam ulagao u sebe, nije mi država ništa plaćala, plaćao sam poreze i carine na instrumente, 33 puta sam bio u Londonu do sada (do rata tačnije, a posle sam još jednom otišao da me želja mine). Duplu pedalu sam našao kao prototip u jednoj tamošnjoj radnji, tačno znam i koja ulica, Cherry Crossroad. To se desilo tokom mojih bezbrojnih putovanja kada sam bio lep, mlad i sa dugom kosom haha, ’75. godine, i činilo mi se da je vlasnik samo hteo toga što pre da se reši, verovatno misleći da će taj izum biti neshvaćen i da on njega neće biti ništa. Ali ja sam osetio da će to biti to i odmah sam je uzeo za neku bagatelnu cenu! Čamila mi je kod kuće sve do koncerta Dugmeta u aprilu ’79-e, u Hali Pionir, i tada je to bio haos! Haos je bio i onaj bubanj u obliku Solunara, koji sam uzeo prethodne godine u Londonu videvši ga u izlogu radnje koju je držao bubnjar grupe Urgent! Nikad pre nisam video takav bubanj, i mislio sam da može da napravi revoluciju u zvuku, dizajnu itd. Koliko god to zvučalo jeftino, čovek na sceni mora i zabaviti ljude, nije dovoljno samo izaći i svirati, tu mora biti i propratnog sadržaja! I za taj bubanj sam isto osetio da može napraviti pometnju, a u to vreme ga nije imao niko osim bubnjara grupe Yes! I eto, ko sam ja da budem prvi u tome kod nas, ali treba se usuditi! Taj bubanj je stigao pred same koncerte, i on i dupla pedala su izazvali ludilo – ja sam predosetio da će tako biti, a Bijelo Dugme je bilo medijum preko koga se to moglo prezentovati. Na toj pedali, pošto je bila prototip, nije bilo lako svirati kao danas, ali kada si u nečem pionir, to i mora imati težinu! I smatram da je i danas London centar muzike i da on određuje ko će završiti u rock ‘n’ roll hali slavnih.

BR: Iako to često deluje apstraktno, čak i najveći majstori svog zanata su imali svoje uzore kada su tek bili na početku. Ko je na tebe najviše uticao i inspirisao te?

Điđi: Ja sam imao sklonost ka jazz rocku, a ispostavlja se da su neki od najpoznatijih bubnjara isto često imali želju da stilski nešto drugo sviraju (npr. Charlie Watts iz Rolling Stonesa koji je želeo biti jazz bubnjar u nekom revijskom orkestru). Na stranu ovog stručnog dela gde bih istakao Billy Cobhama koji mi baš leži, moj prvi uzor je bio prvi veliki bubnjar rocka, Edward Peter Baker, zbog tamno crvene kose nazvan Ginger! On je umro u oktobru prošle godine i to me je i te kako pogodilo. Čak je moj nadimak, Điđi, izveden od Ginger! On je isto veoma naginjao ka jazz muzici i čak je par puta bio na Nišvil festivalu. Njega smatram prvim velikim bubnjarem rock ‘n’ rolla. On je imao dva bas bubnja u vreme kada se većina nije usudila odmaći ni od jednog, dakle u nečemu moraš biti pionir!

BR: Sedamdesete i osamdesete godine su bile razdoblje koje većina starije generacije posmatra sa velikom setom, budući da je to bilo zlatno doba rock muzike na našim prostorima. Da li i ti, shodno tome da si i sam bio deo te priče, to posmatraš nostalgično i sa dozom nedostajanja ili se ipak više usmeravaš na sadašnji momenat?

Điđi: Ljudski je i svako ima pravo reći: “Ja kad sam bio mlad, bilo je sve najlepše!”, svako to tako doživljava. Ali stvarno, te sedamdesete, kada sam bio u punoj snazi, ostale su mi u prelepom sećanju i tu moram biti subjektivan, teško je biti objektivan! Uvek sam bio širokogrud i ono što valja bi našlo svoj put do mene. Cenim sve što vredi, i čak i u žanrovima koje ne volimo ni ja ni ti pojavi se pesma koja je dobra – pesma je ono što nosi i što ima moć!  Dakle, ima i danas stvari koje vrede, ali ipak nostalgično gledam na te godine zaista. Tada nije bilo Zvezda Granda, morao si se sam stvarati, self made pristup je bio ključan. Nisi ti išao na televiziju sam, već je tebe televizija zvala da dođeš ako vidi da imaš prođu kod naroda i da se tu nešto kuva. Jednostavno, sami smo sebe gradili, bez ikakve pomoći i audicija!

BR: Tokom pomenutog perioda su brojne grupe, uključujući one u kojima si ti bio član, snimile svoje najznačajnije albume i pesme koje se danas svrstavaju u evergreen. Iako si sarađivao sa nizom bendova i muzičara i dao veliki doprinos svemu tome, da li ipak postoji neko sa kim ti je žao što nisi ostvario saradnju?

Điđi: Stvarno ne znam sa kim sve nisam i ko sve nije hteo, ali uprkos tome što je i on to hteo, a i ja – nikad nisam sarađivao sa Vlatkom Stefanovskim! Stalno smo se dogovarali, ali nikako nije došlo do toga, i zbog toga mi je stvarno žao – nekako smo se mimoišli!

BR: 1978. godina se prirodno nameće kao vrlo značajna u tvojoj karijeri, jer si se tokom nje priključio Bijelom Dugmetu koje je tada uživalo ogromnu popularnost i važilo za jedno od najvećih, ako ne i najveće muzičko ime u Jugoslaviji. Kako pamtiš celo to iskustvo i kako je to tada uticalo na tebe?

 

Điđi: To je nešto neponovljivo! Među originalnim članovima Dugmeta sam bio najmlađi, kao što sam i u većini bendova u kojima sam svirao bio najmlađi, sve dok jednom ne možete više biti najmlađi haha! Tako su me u Dugmetu na početku zvali mali, imao sam 22 godine. Zaista nešto neponovljivo, da nisam to doživeo, mislim da bih bio promašen – ne bukvalno, ali to je ipak ogromno iskustvo i ne može se sažeti u jedan odgovor. Sećam se kada su me prvi put pomenuli i pohvalili u jednom popularnom zagrebačkom listu, da mi je Goran (Bregović, prim, aut.) tad rekao: “Sad možeš u vojsku, haha!” Osećam veliki ponos i sreću da sam to sve doživeo!

BR: Prva ploča Dugmića na kojoj si svirao je čuvena „Bitanga i Princeza“. Mnogi hitovi sa nje, zajedno sa naslovnom numerom, postali su besmrtni. Kako danas doživljavaš ovo izdanje i koji je tvoj lični favorit sa njega?

Điđi: Goran je na ovom albumu iskoristio svoje genijalno kompozitorsko umeće i iskoristio je što sam tu da malo skrenemo na sympho rock jer ja to volim, slušao sam Yes, Genesis, Emerson, Lake & Palmer itd. Od favorita bih možda izdvojio “Ipak Poželim Neko Pismo”, ona mi je najviše legla i nju sam najmaštovitije odsvirao čini mi se.

BR: Ove godine se navršava čak 40 godina otkad je Dugme izdalo „Doživjeti Stotu“, album koji je prilično promenio muzički pravac (čak i imidž) benda do te tačke pretežno baziran na hard rocku. Kako je došlo do takve odluke, odnosno zaokreta ka tadašnjem novom talasu?

Điđi: To jeste bio kompromis, iako je neko mogao reći: “Jao, vidi šta ovi rade!” To je bila Goranova ideja, rizična, ali znaš kako kažu – ako reskiraš, možeš da profitiraš! Za razliku od većine rock bubnjara koji su, po uzoru na one na zapadu, bili usko stručni i nisu bili pripravni za to, ja sam mogao svirati i reggae i ska itd., pa smo uz moju pomoć mnogo lakše postavili tu ritam sekciju – odnosno postavili temelje te stilske promene. Na kraju mogu reći da je ta promena bila dobra, jer čak i ako nam se, kao što sam pomenuo, neki žanr muzike ne dopada naročito, u njemu ipak može biti stvari koje valjaju – ili ne! Dobro je što se ovaj album desio jer je i on bio doprinos nečemu, neka vrsta premošćavanja benda koji je tada bio najuticajniji. Nastojalo se da ovaj kompromis ne bude jeftin i nekvalitetan, nego da pružimo sve od sebe. Drago mi je ako se moje znanje tada u bendu iskoristilo da to lakše prezentujemo.

BR: Doživjeti Stotu je izdat nakon Titove smrti, u vreme još sveže žalosti za preminulim predsednikom. Shodno situaciji, pojedini stihovi pesama su bili cenzurisani zbog neprimerenosti, a i sam omot ploče je bio sporan. Danas su takve stvari nezamislive, ali moguća cenzura je bila problem koji je pratio mnoge izvođače u to (i naročito ranije) vreme. Kako gledaš na to iz ove perspektive, da li smatraš da je bilo preoštro ili pak ne?

Điđi: Bilo je preoštro, ali na kraju, cenzura vam je reklama – pa čak i u jednopartijskom sistemu! Svi se pitaju šta je to šta je sakriveno i o čemu se tu radi. Kada sam ja bio klinac, ’69-e, bila je popularna pesma Je t’aime moi non plus koja je zbog oponašanja ljubavnih radnji itd. bila zabranjena na svim radijskim stanicama, a mi smo se svi oduševljavali kada bi je neko pustio na našim žurkama. Maestralna i senzualna pesma koja je harala, a izazivala uzbuđenje upravo zbog te cenzure – koja je i doprinela tome da ostane hit za sva vremena!

BR: Kako je već rečeno, album je predstavio svojevrsnu promenu stila benda i novo ruho u kojem su se prezentovali publici. Da li si ti rado prihvatio tu „promenu trase“ ili si ipak u sebi ostao više naklonjen klasičnom hard rock zvuku?

Điđi: Malo sam se više pretvarao da mi se to sviđa, ali u suštini sam u duši ostao vezan za rock i hard rock. Ali da dodam da nisam protiv dobre pop muzike, power popa i sl. Ne treba biti ekstreman u smislu dokazivanja da je sve osim onog što ti slušaš loše, ali i tu postoje neke granice haha.

BR: Na kojoj pesmi od oba albuma Dugmeta na kojima si svirao smatraš da si najviše ostavio svoj lični pečat i obeležje?

Điđi: Teško pitanje. Izdvojio bih uživo verziju “Ipak Poželim Neko Pismo”, snimljenu u zagrebačkom Kulušiću ’81., u pokretnom studiju. Tu sam zaista previse zakomplikovao svirku i izvinjavam se svojim kolegama, haha! Ona mi je nekako najviše ostala urezana u tom smislu, a što se atmosfere tiče tu je isto live verzija “Sve Će To, O Mila Moja, Prekriti Ruzmarin, Snjegovi i Šaš”, gde sam ubacivao 5/4 itd. Ali “Pismo” stoji kao pesma u kojoj sam uživao i studijski i uživo  najviše, mislim da sam tu dao svoj maksimum.

BR: Gotovo je nemoguće zaobići famozno pitanje vezano za turneje, naročito kada se radi o imenu koje je tada haralo punom parom. Koje su ti najlepše uspomene, a kojih se dogodovština sa (o)smehom sećaš sa tih silnih nastupa širom zemlje i Evrope?

Điđi: Među najlepšim stvarima su mi bili iskreni dočeci ljudi koji su nas toplo primali i vodili na raznorazna mesta. Što se smešnih tiče, svega je bilo. Sećam se jednom kada smo sa sobom vodili roadijea čini mi se iz Šumadije, pričao nam je kako je u Francuskoj prisustvovao tuči naših ljudi u kafani koji su se tukli kao da uživaju u tome. Pitao sam ga jesu oni bili mazohisti ili sadisti, i čak mu razjasnio te termine misleći da ih ne razume, na šta mi je on rekao: “Jok, bre, sve naši ljudi!” Jednom u Sloveniji, kada smo odradili manju svirku u Kopru, mrtvi umorni smo ostavili našeg tadašnjeg menadžera Gradu u autu i iskrali se, čovek se probudio sleđen! To je bilo nama tad smešno, ali je psina i nije bilo fer haha! Jednom nas je dočekao direktor dvorane u Puli i uporno zvao Željka (Bebeka, prim. aut.)  Gorane i obrnuto, i to je tako ostalo do kraja. Mnogo je toga!

BR: Nakon izlaska iz Dugmeta, imao si aktivne saradnje sa brojnim zvezdama, među kojima se ističu Zdravko Čolić, Oliver Mandić, Plavi Orkestar, Divlje Jagode itd. Kakav trag su te saradnje ostavile na profesionalnom, a kakav na prijateljskom planu?

Điđi: Najbolji mogući stvarno. Zele recimo mene baš voli i za njega sam ne samo svirač, već voli kako se šalim, što sam duhovit, razume me i jednostavno mu prijam kao ličnost – na stranu to ko sam i šta sam vezano za muziku. Meni je najdraža saradnja bila sa Čolom, on je bez premca i jedan zaista fantastičan čovek u svakom mogućem smislu. Galantan, kulturan, ljudi ga i zbog toga vole, i sa njim je stvarno uvek uživanje sarađivati! Kada god dođe u Holandiju, mi se vidimo. Trebao je i sada gostovati u jednoj renomiranoj pozorišnoj dvorani u Amsterdamu gde smo trebali i nešto zajedno da realizujemo, ali je korona to sprečila. Turneje sa njim su mi apsolutno najlepše uspomene, kao i par pesama koje sam mu snimio, to nikada neću zaboraviti.

BR: Kako kažu, posle kiše dođe sunce, ali nažalost i obrnuto. U ovom slučaju su nakon zlatnih sedamdesetih i osamdesetih, simbolično obasjanih tim suncem, došle mračne devedesete, ratovi, sukobi i sve užasne stvari koje sa sobom nose. U takvom stanju svako gleda samo da izvuče živu glavu, pa se nekako nameće pitanje kako je moguće i u toj, po svim parametrima vanrednoj situaciji, sačuvati i održati ljubav prema muzici, sviranju i ljudima?

Điđi: Moguće je ako to iskreno proizilazi iz tebe, a ja sam zaista bio (i ostao) fanatično i iskreno posvećen tome. Ako ste takvi, onda vas to održava. Ja sam učestvovao i na nekim dobrotvornim priredbama u Sarajevu, a da sam pre toga izbegao par granata – zamislite kako je nakon toga svirati! Sada kad to posmatram, ne mogu da verujem, valjda nisam stigao od užasa ni da se prepadnem! Danas bih se verovatno prepao, ali tada ne. Ja volim sviranje i muziku, i ako to koristi bilo čemu što nema veze sa ratom i ubijanjem, ja ću to uraditi i odraditi, pa ja živ ja mrtav! Da li je to hrabrost ili ludost je isto kao kad pitate samoubice da li su oni hrabri ili kukavice, večna dilema.

BR: Kada je 2005. godine, čak 16 godina nakon raspada grupe, Dugme objavilo ponovno okupljanje i mini turneju po Beogradu, Sarajevu i Zagrebu, to je tada bio neosporno najveći muzički događaj sa enormnom posećenošću. Da li je tada, ako ne pre, „udarila“ nostalgija i vratila miris minulih vremena barem na kratko?

Điđi: Tvoje pitanje sadrži i odgovor. Naravno da je bilo nostalgije. Inače volim da se družim sa svojim kolegama, i čak i kada oni između sebe nisu u dobrim odnosima, ja sam dobar sa svima njima, kao nesvrstani (kao Tito što je uredovao kada je bio na vrhuncu svog političkog uspona). Volim se videti sa njima i privatno, pa sam se zaželeo svega, sviranja, Dugmeta – iako je to tada već bilo neko drugačije Dugme, ali nije važno. To je sve kao neki san prošlo, bilo mi je potrebno i psihički sam se oporavio. Video sam se i sa pokojnim Lazom (Ristovskim, prim. aut.) i sa mnogim ljudima sa kojima se dugo nisam sreo. Sve to mi je bilo punjenje baterija, a iza svega toga stoji nostalgija što je normalno. Iz mog ugla čovek ne može biti sretan ako ne živi tamo odakle potiče, pa sve i da je milijarder.

BR: Iako već dugo živiš u Holandiji, često dolaziš na stare prostore gde ostvaruješ muzičku aktivnost. Da li u tebi dalje “gori” onaj mladalački žar pred izlazak na scenu i da li ti je rokenrol duh i dalje žestok kao u “dobra stara vremena” ili ga je boravak u miroljubivoj veseloj zemlji lala i sira pomalo umirio?

Điđi: Haha, ništa mene nije umirilo! Ja kada sednem za bubanj, iako sada već imam godina, osećam neku struju! Ljudi me pitaju kako to, kao da mi je dvadeset godina, ali čim pristupim bubnju, sve se promeni drastično! Sada nemam mnogo aktivnosti, dolazim u Sarajevo u jedan poznati jazz blues klub, pa tu isto malo napunim baterije. Povremeno nastupam sa Ljubišom (Racićem, prim aut.) i njegovom Formulom 4, on je bio rasadnik sarajevske škole muzičara rokenrola. Ali kada krenem da sviram, sve je drugačije – ne znam odakle mi ta snaga, kao da neko one vitaminske injekcije ubrizga u mene, pretvaram se u zver! Ovako izgledam kao fin, miran čovek u godinama, ali u tom momentu to sve nestaje!

BR: Na kraju, šta bi poručio mladim bubnjarima danas i koji bi bio glavni savet koji bi im uputio kao neko čije ime je maltene sinonim za bubnjeve?

Điđi: Ne samo mladim bubnjarima danas, nego uvek, i kao što već rekoh – 1% je talenat, 99% rad, pogotovo ako ste u umetničkom poslu. Preduslov je da ste muzikalni, sve ostalo je rad. Međutim, u tom radu bih preporučio da ne obrate pažnju samo na tehniku. Tehnika je naravno važna, atraktivna, sve je to jasno – ali! Upoznao sam mnogo bubnjara koji fantastično sviraju solo, a u bendu nisu ništa naročito – i obrnuto. Recimo slušao sam bubnjara Police koji je svirao neki solo, nije ništa tu spektakularno, ali čovek ima takvu muzikalnost da je to strašno! Znači bolje je da ste prvo muzikalni, pa da onda rokate s tehnikom (ako može i oboje super!), nego da idete samo na tehniku i na prvi pogled nekog prevarite i zavarate da bi rekao “pa dobar je!” Nije. Čovek mora biti ambiciozan, ne bolesno, ali reći sebi: “Ja hoću da budem najbolji!” To uvek kažem bubnjarima. I da usklade muzikalnost i tehniku, da ne bude samo tehnika jer danas svi na to idu i samo o njoj pričaju, što nije dobro. Muzikalnost je najbitnija! Kao u umetničkom klizanju pri ocenjivanju, imaš tehničke karakteristike i umetnički dojam – važno je sve, ali ako nema umetničkog dojma, onda ne pomažu nikakve tehnike! Dakle, prvo idu muzikalnost i maštovitost, a tek onda tehnika i sve što ona može i treba dati – to bih preporučio svima koji se planiraju baviti bubnjevima i muzikom!