Kada imate višedecenijsku, priznatu, muzičku karijeru, vi više niste samo ime i prezime, deo jednog benda, jednog žanra… Postajete umetnik koji može slobodno da hoda ne mareći za granice među stilovima i žanrovima, ne ostvarujući se kroz samo jedan bend ili, najposle, jednu umetničku disciplinu. Dejan Vučetić Vuča, pored muzike, bavi se i ikonopisom, dizajnom, grafikom, izradom ilustracija i stripova, a nakon pečata koji je ostavio kao deo benda Darkwood Dub, nastavlja dalje sa nečim upečatljivim, sa starim drugarima i novim kolegama u bendu Minilinija.

BR: Za početak, kako biste nam predstavili bend Minilinija?

Vuča: Minilinija, u stvari, i nije toliko novi bend. Počeli smo da sarađujemo 1999. godine, kada smo za vreme bombardovanja napravili neformalni sastav koji se zvao Teget. Tu smo svakodnevno snimali muziku, ja bih obično pripremio neke ritmove i bas-deonice, neke osnovne matrice i onda bismo sve snimali kod Duleta Petrovića, saksofoniste, u njegovom stanu. Tu su, pored nas dvojice, još bili i Miki Ristić iz Darkwood Duba, Vlaca iz Neočekivane sile i Boris Mladenović iz Jarbola. Teget je na neki način bio početak onoga što će kasnije postati Minilinija. Narednih godina smo se često okupljali u sličnom sastavu i snimali neku improvizovanu elektronsku muziku. To je dovelo do izrade muzike za filmove, za razne džinglove i tako dalje… I onda smo polako došli do nekog trenutka kada smo poželeli da pravimo žurke na kojima bismo mogli da uživo izvodimo to što smo stvorili. Tada smo smislili ime Minilinija, to je bilo 2011. Priključio nam se Rahmanee i krenuli smo sa klupskim nastupima. U početku je to bilo nešto što je više imalo formu live acta nego klasične grupe, ali smo vremenom menjali izraz, te smo pre dve ili tri godine rešili da proširimo malo tu formu, pa se bendu priključio i Vladimir Cinkocki, bubnjar Obojenog programa. Ono što je Minilinija sada, jeste klasična rok postava, jer imamo bubanj, dve gitare, ali tu je i spoj elektronske i živo svirane muzike, što izmešta zvučnu sliku iz okvira klasičnog roka.

BR: Da li je to za sada kratkotrajan projekat ili možemo očekivati još pesama?

Vuča: Apsolutno. Postoji mnoštvo snimljenog materijala, ali smo malo toga objavili. Pretprošle godine smo snimili i prošle objavili singl „Divan svet” i to je najava albuma koji trenutno snimamo. Teško je reći kada će se on pojaviti, pošto je to proces koji traje i ne možemo baš da predvidimo, ali nadam se da će do leta biti neko izdanje.

BR: Pesme na tom albumu radite samo vi, članovi Minilinije, ili će biti i gostiju?

Vuča: Imaćemo goste. Neke već i imamo. Evo na pesmi koju smo snimali prošle nedelje gostuje Nemanja Kojić Kojot iz Eyesburna, odsvirao je odličan trombon. Imamo u planu da zovemo još neke drugare muzičare da gostuju, ali još uvek nemamo konkretna imena.

BR: Pored vokalske, koja je još Vaša uloga tu?

Vučo: Komponujem i programiram muziku, radim na sempleru i sekvenceru, sviram usnu harmoniku na nekim pesmama… U principu, pesme radimo tako što ja napravim neku osnovnu ideju na kompjuteru ili na sekvenceru i onda tu ideju razvijamo dalje zajedno, nešto se doda, nešto oduzme i odjednom dobije sasvim novi oblik.

BR: Kada Minilinija počinje sa nastupima?

Vuča: Već smo počeli. Letos smo nastupili na nekoliko festivala. Svirali smo i na Exitu, otvorili smo Main stage. Posle toga smo imali i jedan jako lep nastup na festivalu u Bačkoj Palanci, gde su se ljudi ponašali kao da nas znaju sto godina, što je bilo super. Kada će biti neki nastup u Beogradu, još uvek ne znamo.

BR: Šta Vas je navelo da se odvojite od Darkwood Duba i započnete druge projekte?

Vuča: Ne znam otkud ta informacija, ja se nisam odvojio od Darkwood Duba, već su gitarista, basista i bubnjar napustili grupu. Svejedno, razlaz je bio neminovan pošto su predugo trajali sukobi unutar benda.

BR: Da li biste želeli da prokomentarišete njihov novi bend Bella Technika?

Vuča: Nisam čuo, tako da nemam šta da prokomentarišem.

BR: Mislite li da neće dolaziti do saradnje?

Vuča: Ne verujem.

BR: Dosta sarađujete sa bendom Lira Vega. Možemo li da očekujemo rad na nekom zajedničkom projetku (osim sa Vladimirom Đorđevićem na Miniliniji)?

Vuča: Konkretno, Zoja je jedan od gostiju koje mogu da najavim. Ja volim Lira Vegu i često gostujem na njihovim koncertima. Zoja piše divne pesme, imaju super energiju uživo. Vlaca i ja se družimo još od srednje škole, nije samo dobar prijatelj, već i odličan gitarista.

BR: Da li je slučajno što su skoro svi članovi Minilinije bili gosti na albumu Sane Garić?

Vuča: Ooo… Super! Sana je talentovana i mislim da je izabrala prave saradnike za album.

BR: Pored muzike, bavite se i ikonopisom, dizajnom, grafikom, izradom ilustracija i stripova. Da li sam nešto izostavila?

Vuča: Možda, ne znam, bavim se svim i svačim, a najduže se bavim stripom. To je počelo sredinom osamdesetih, tada su još postojali časopisi koji su objavljivali stripove, kasnije je sve to, nažalost, marginalizovano. Srećom, strip scena je preživela i zadnjih petnaestak godina ima sve više strip izdanja, imamo odlične talentovane autore, mnogi od njih su poznati i priznati na svetskoj strip sceni. Moje bavljenje stripom je ostalo više na mladalačkom nivou, sredinom devedesetih sam prestao da crtam stripove, posvetio sam se slikanju, kasnije sam počeo više da se bavim dizajnom i ilustracijom. Bavljenje drugim umetničkim granama mi je pomoglo da bolje shvatim neke stvari u muzici. Crtanje je disciplina za koju je potrebno da se povučeš malo više u sebe i radiš, a muzika, sa druge strane, zahteva, interakciju sa ljudima i veću otvorenost. Mislim da je bavljenje tako različitim disciplinama dobro za ravnotežu.

BR: Postoji li uopšte granica između svih tih disciplina ili delovanje u jednom inspiriše na nešto u drugom?

Vuča: Ja sam protiv svih žanrova i kategorizacija. Ne samo u muzici, već uopšte u umetnosti. Ta podela je veštački stvorena i nije dobra za muziku, jer „postoji samo dobra i loša muzika.” Mislim da je pogrešno zarobiti se samo u jednu formu i robovati njoj. Ljudi se menjaju i muzički ukus treba da raste i da se razvija.

BR: U najavi knjige „Darkwood dub” stoji da ste ranije težili nastasijevićevskom maniru da je neizgovoreno suština, a izgovoreno putokaz i stranputica, a da se na kasnijim albumima smenjuju suštastvene istine devedesetih pomešane sa vitmenovskim ili paundovskim alegorijama. Da li ste Vi, lično, skloni proučavanju književne teorije i ima li književnost zaista toliki uticaj na Vaše pisanje?

Vuča: Ne bavim se proučavanjem književne teorije, ali svakako da je književnost imala uticaja na moje pisanje. I kroz muziku sam došao do nekih omiljenih književnih dela i autora, ne samo čitajući školsku lektiru. Jako me je inspirisao npr. rad Slobodana Tišme i onoga što je on radio sa Lunom i La Stradom. Njegova poetika je veoma “književna” i te pesme, po mom mišljenju, spadaju u najlepšu poeziju pisanu na našem jeziku.

BR: Osim pomenutih pisaca…

Vuča: Philip K. Dick, Jack Kerouac, Rembo, Bodler… Pored književnosti, slikarstvo, filmovi takođe. Sve što je nudilo beg iz ustaljene svakodnevice odvlačilo je moju pažnju.

BR: Imali ste tzv. “faze” u pisanju?

Vučo: Da. Još pre formiranja benda sam voleo da pišem kratke priče i pesme, r’n’r je nekako sažeo moja interesovanja za sve te različite umetnosti. Naravno da se moje razmišljanje menjalo kako sam odrastao i sazrevao. Ima nekih stvari sa početka koje mi danas zvuče previše klinački i naivno, ima i nekih patetičnih momenata, nije mi neprijatno zbog toga, više mi je smešno i simpatično.

BR: Pesme koje biste izdvojili kao tipične primere nekih od tih “faza”…

Vuča: Pa zavisi kako koja faza. “Usamljeni hašišar” je, recimo, jedna od pesama iz rane faze, koja dobro opisuje minimalistički pristup tekstu pesme, sve je rečeno u par stihova. Kasniju fazu više obeležavaju neke introspektivne pesme kao što su “Dorćolac”, “Regioni” ili “Stvarnost”, koje su ostavile utisak na ljude.

BR: Pomenuli ste muziku za film i pozorište. Koliko je drugačije kada stvarate nešto što treba da podrži ceo jedan scenario?

Vuča: To je jako zanimljivo i uzbudljivo raditi. Postoji jedno veliko olakšanje kada se baviš primenjenom muzikom, što nije nužno neki tvoj narativ koji moraš da pratiš u građenju cele te muzičke slike, već muzika tu ima sekundarnu ulogu. Ona jeste u drugom planu, ali uticaj muzike na naš doživljaj filma je izuzetno moćan. Sve one stvari koje ne mogu zbog nekih krutih pravila da se primene u popularnoj muzici i nekom standardnom izrazu su dobrodošle u filmskoj muzici. Ima dosta toga što je vezano za dinamiku, što ja jako volim, jer je jedna od najvažnijih stvari. To je prilika da se puno nauči. Pogotovu ako imaš priliku da radiš sa muzičarima i rediteljima koji su talentovani, a ja sam imao tu sreću.

BR: Jeste li imali neko svoje malo istraživanje pre nego što ste se upustili u to prvi put?

Vuča: Pa prvi put je to bio posao koji se desio u vrlo kratkom roku. Možete li za tri dana? To je bilo za studentski film Ivana Stefanovića i mi smo se super snašli, pošto smo neke ideje koje smo tada improvizovali i pripremali u pesmama samo malo uskladili sa tom slikom koju smo ispratili. A snimali smo tako što smo otišli u studio Avala filma, gde je projektovan film na bioskopskom platnu i svirali uz film. To nas je odmah kupilo za sve buduće poslove vezane za filmsku muziku. Drugačije je od onoga na šta smo se navikli i naučiš puno. To je meni super.

BR: I za kraj… Ima li planova za solo projekat?

Vuča: Za sada je u prvom planu album Minilinije, koji svi u bendu dugo čekamo. Posle toga, biće još nekih stvari. Postoji ideja i za tzv. solistički album, jer imam dosta nekih off snimaka koji su se nakupili tokom godina, a tu ima svašta zabavno i dabvajz.