Psihomodo Pop je bend koji odbija da ostari. Zapravo, prethodnih trideset i šest godina pokušavali su ubediti publiku kako su se uozbiljili, ali to, i pored sada već kultnog i old school statusa koji uživaju među aktivnim bendovima, nisu potpuno izborili, te samim tim ostali uskraćeni i za starenje. Novi manifest ozbiljnosti u vidu albuma „Digitalno nebo“ i najavljeni koncert krajem novembra u beogradskom Domu omladine bili su odlična prilika da se sretnemo sa starim dobrim Davorom Gobcem, saznamo šta sve to ima novo, a usput se prisetimo i zlatnog vremena iz doba „Godine zmaja„.

Balkanrock: Dakle, konačno izlazi novi album pod nazivom „Digitalno nebo“…

Davor Gobac: To je jedanaesti, ja mislim, album. Ili deseti studijski, ako računamo „Unpljugd“ da je, zapravo, studijski album, onda bi to bio jedanaesti. Snimili smo rokenrol album, producirao nam je Srđan Sekulović Skansi, radio je, inače, ranije s Dvornikom. Prijatelji smo. Mislim da smo napravili dobar zreli album sa odličnim zvukom. On se malo promenio, ali je i dalje to Psihomodo Pop, samo što pesme zvuče dosta zrelije. Uglavnom su pesme moje, osim obrade Bouvija i Parafa — nijedne nema bolje od naše policije (Narodna pjesma prim. aut.). Dve pesme sam napravio sa svojim prijateljem iz Zaprešića Smiljkom, ranije je snimljena „Sve će biti u redu“, koju je snimio Stiv Albini, a na novom materijalu će se naći i druga, epohalnog naziva „La la la“.

BR: Nakon više od deset albuma i 36 godina staža, deluje kao da i dalje imate nepresušan izvor inspiracije i energije. Kroz kakav proces prolazite kada pravite nove pesme? Ima li nekada deža vu momenata?

Gobac: Znaš šta, mi smo već izgradili svoj stil, tako da se, u principu, krećemo zadatim okvirima, što se meni sviđa. Tu i tamo malo izletimo. Ova ploča je, recimo, malo drukčija nego prije, ali je opet Psihomodo Pop. Mislim, to ti je kao Stonesi, prolaziš kroz vreme pa u svakom delu vremena neki drugi uticaj na tebe. Ali uvek ti ostaneš ti.

BR: Planirate li duže od Stonesa?

Gobac: Naravno! Bogme, sad je sve teže, ovi su još živi (smeh).

BR: Krajem meseca pravite veliki koncert u Beogradu. Kao bendu s pozamašnom diskografijom, koliko vam je teško da sastavite ultimativni presek karijere? Javljaju li se nekada razočarani fanovi?

Gobac: Uvek ideš na pesme koje ljudi vole jer moraš ići. Nama su sada jedno 80 do 90 odsto repertoara hitovi, stvari koje znaju ljudi koji se interesuju za nas, pa i šire. Tu i tamo bacimo neku koja je nama gušt ili kada izađe novi album, pa ćemo neke nove stvari svirati, jedno pet-šest novih. Jedno vreme smo dugo svirali „Boing 747“, a sada u zadnje vreme to nismo svirali, pa nas na svakom drugom koncertu neko žica da sviramo. To je naš tajni hit.

BR: S jedne strane, s ove vremenske distance deluje kao da ste se jako brzo vinuli. Prvo je sledio debi-album „Godina zmaja“, te nastup u Holandiji i potom spot, ni manje ni više, nego na MTV. S druge strane, stoje godine tavorenja u andergraundu, bezuspešnih pokušaja i odbijanja od strane odgovornih lica tadašnje muzičke industrije. Da li je put u visine za tebe tada bio brz ili spor, glatak ili trnovit?

Gobac: Pamtim sve, ali taj period pre ploče je bio odličan. Malo je bilo nervoze tu, ali ja sam znao da ćemo pre ili kasnije dobiti nekakav ugovor. Znam da sam ’87. već bio malo iznerviran jer nemamo prvu longplejku, ali već nas je Suzy tada naganjao, dok sam ja baš hteo za Jugoton, kao najveću izdavačku kuću. Čim smo snimili prvi album, onda je sve krenulo. Otišao sam u Amsterdam i dogovorio nam Grote prijs van Nederland festival. Pojavili smo se tamo i tako smo dobro smo prošli da smo jedini završili na MTV-u. Posle je krenula i turneja po Holandiji, lepa su to vremena bila, ta druga polovina osamdesetih.

BR: Da li te nekada kopka gde biste sada bili da se država nije raspala?

Gobac: Bilo bi bolje tržište. Danas imaš bendova u Hrvatskoj i Srbiji koji su popularni u svojim zemljama, a da se slabo zna kod suseda. A ovi svi stari bendovi iz onog vremena, Prljavci, Čorba, Valjak… To svi znaju, a mi smo uhvatili još taj vlak iz osamdesetih. Zapravo su to bile zlatne godine.

BR: Šta je potrebno da jedan mladi regionalni bend ponovi uspeh i prevaziđe standard koji ste vi postavili još krajem osamdesetih? Šta za njih danas predstavlja ono što je vama bio MTV?

Gobac: Moraš imati jako puno folovera ili dobro svirati harmoniku (smeh). Sad imaš „instagrame“, „fejsove“, što u naše vreme nije postojalo. To je danas, mislim da svet ide u tom smeru, mreža, digitalija, PR… Nekad su bili fanovi, danas kao da su potrošači.

BR: Postoji jedna legenda da je, tom prilikom kada ste nastupali s Ramonesima (a mislim da je baš tada izašao „Tko je ubio Mickey Mouse-a?“, sa potpuno ramonsičnim početkom uz „Volim crtane filmove“ i „Igračku“), njihov menadžment insistirao da iz repertoara izbacite sve pesme koje podsećaju na Ramonese. Koliko je ta legenda istina, a koliko samo legenda?

Gobac: Legenda je, nije istina. Jedino je istina da, kad smo prvi dan svirali s njima u Zagrebu, bio je najveći koncert na evropskoj turneji, jer se „Ramona“ u našoj verziji već vrtela po Jugoslaviji. Džoni je dobio naše ploče, nije imao ništa protiv toga, uredno smo potpisali autorstvo, nismo maznuli. Ali bilo im je čak i drago, skontali smo se s njima, nije bilo nikakvih problema. Jedino taj prvi koncert, što sam ti počeo pričati, njihov menadžer nam je isključio na „Ramoni“ struju jer smo kao prešli sedam minuta preko dogovorenog, ali se zapravo začudio jer smo digli na noge celu dvoranu, a predgrupa! Drugi dan je došao Džoni do mene i rekao „dođite gore da se upoznamo“ i bilo nam je super, oni su super ekipa bili.

BR: Da li vam je nekada padalo na pamet da, kao što to rade pojedini poznati bendovi, obeležavate jubileje svojih albuma serijom koncerata gde bi se, između ostalog, taj album odsvirao od prve do poslednje numere?

Gobac: Mi smo imali svirku pre dve-tri godine kada smo svirali samo prva dva albuma, „Godina zmaja“ i „Sexy magazin“ — to je nekakav retro, ali dobro, bilo je zanimljivo.

BR: Kao član žirija u mnogim televizijskim emisijama naslušao si se mnogih mladih nada regiona. Ima li nade za regionalni rokenrol?

Gobac: Bio sam u „Ratu bendova“, a sada sam u „The Voice“. Malo sam se nećkao, ali mogu reći da odlično to ide. Počinje u decembru i mislim da će biti vrlo popularno. U „Ratu bendova“ sam došao do zaključka da ovi novi klinci odlično sviraju i pevaju, ali malo imaju problema s komponovanjem. Teško je danas, mi bar imamo izgrađen stil, zamisli da sad počinješ, pa da znaš svirati sve, ali treba pesmu napisati. Trebaš naći svoje mesto tu. Današnji klinci su malo izgubljeni, ne kuže taj koncept. Ne svi, imaju i oni kojima su roditelji preneli, ali danas je sve to površno jer je sve dostupno, doživiš nečiju karijeru od 40 godina u tri minuta i ideš dalje. A kada ne poznaješ tradiciju, onda ti to fali. Ramonesi kada su se pojavili i moj stari frend je rekao: „Ovo nisu nekakvi frikovi koji su se pojavili odnekud, ovi kuže tradiciju rokenrola.“ Oni kuže početke, Bitlse, to se sve čuje. Celu tadašnju istoriju rokenrola su zbudžili u dva-tri minuta!