-

Danilo Nikodinovski (Consecration): Svetski nivo je varljiva reč

Sharks Snakes & Planes, Remedy i Consecration fotografije ROCKAM Dorćol platz BeogradPosle pauze duge skoro godinu dana, grupa Consecration ponovo će se popeti na binu. U petak, 28. i u nedelju, 30. oktobra, bend će svirati u Novom Sadu u klubu Proizvodnja (bivši Quarter) i u Beogradu u Elektropioniru. Osim ovih koncerata, gitarista i pevač Danilo Nikodinovski imaće solo nastup u DOB kao gost poznate pevačice Aneke van Girssbergen, nekadašnje članice benda The Gathering. Razgovarali smo sa Danilom o predstojećim svirkama, ali i o drugim zanimljivim temama.

BR: Bend je na početku svirao različite podžanrove metala, da bi se u jednom momentu desio zaokret. Kako ti vidiš vašu evoluciju u zvuku?

Danilo Nikodinovski: Menjale su se inspiracije na bend. U početku su to bili najviše Anathema, Tiamat, Opeth, Katatonia, Saturnus, pa su povremeno dolazili Neurosis i Isis periodi sa uplivima elektronike (Autechre, Aphex Twin), dok su neki još ambijentalniji tipovi kao Tim Hecker i Fennesz, radili takođe zanimljive stvari u to vreme. Ulver su isto tako nekako pratili tu scenu, Massive Attack “Mezzanine” je već postao mejnstrim, pojavili su se Sunn O))) kao neka nova fora i Sigur Rós kao sušta suprotnost… Uticaj muzike 80-ih i posebno 90-ih ne može da se porekne, pa ceo taj prelaz iz metala preko Gansa u grandž. Na kraju sve što si slušao od muzike u životu utiče na tebe svesno ili nesvesno, ali najčešće najjači trag ostave bendovi i albumi koje si slušao dok si se formirao, dakle između desete i dvadesete godine. Neko je krenuo i ranije, a onda postoje i ti neki albumi koji ti otkriju potpuno neki novi svet, kao što je meni bio W.A.S.P. u metalu i Tiamat kao neka Pink Floyd verzija doom metala. Za moju generaciju metalaca Tiamat “Wildhoney” je bio udar kao što je našim matorcima bio “The Dark Side Of The Moon”.

BR: Na poslednjem albumu ste se najviše udaljili od pravca kojim ste prvobitno krenuli. Kako si zadovoljan prijemom “Plave lagune” kod publike?

Danilo: Nismo mogli potpuno da osetimo puls publike, jer je ubrzo nakon izlaska albuma bila korona i sve to. Reakcije su sjajne, ljudi vole atmosferu albuma i uglavnom se svi slažu da je “Rafinerija” najmoćniji momenat i jedan od naših najboljih uradaka.

BR: Prethodna tri albuma, prema tvojim rečima, simbolički su predstavljala životni ciklus – rođenje, život i smrt. “Plava laguna” zvuči optimističnije, i u poetskom, i u muzičkom smislu.

Danilo: Prvi ton koji se čuje na albumu je zapravo jedan moj omaž, kako počinje Anatemin “Pentecost III”. Akordi [u “Viziti”] su varijanta na Oceansize “Music For A Nurse”. Idejno sam hteo da albumom prizovem tu neku nostalgiju, ne mora nužno da bude jugonostalgija, nego više neko vraćanje u detinjstvo i možda neka ranija sećanja, kad se sve činilo bezbrižnije… Ako si imao sreću da odrasteš u dobro vaspitanoj porodici, gde sam ja izvukao dobre karte. (smeh)

Rafinerija” je najstarija pesma ubedljivo, vuče se taj rif i ideja još od 2008. i stvarno su bile potrebne godine da ta pesma odsedi i da sazri, u smislu da sam prikupio vremenom dovoljno znanja da mogu da sastavim takvu pesmu od početka do kraja, a da nema nijednog tona viška ili manjka. Prosto je neverovatno koliko smo lako i brzo izbacili miks te pesme, jer je svaki usnimak maltene već bio smiksan u startu. A moglo je sve da se raspadne, pogotovo kad postaviš toliko stvari u pesmi. Ali, imao sam jasnu viziju šta želim i imao sam sreću da sam odmah stigao tamo. Svi Moog sintovi, soloi i ludila (dilejevi na dobošu) su prvi tejkovi.

Milan Glavaški Huteneni Fest Bohemija Dom omladine Beograda Beograd Bernays Propaganda Consecration

BR: Stihovi pesme “Grob” prilično su mračni i podsećaju nas na neprijatne istine…

Danilo: To je jako teška pesma, da. Iskrena. Nije samo smrt u pitanju, nego i to sučeljavanje sa činjenicom da će roditelji da ti podetinje i postanu deca i uloge će da se okrenu kad tad i ti ćeš da brineš o njima kao oni o tebi nekad. To je prirodno, ali je isto tako malo užasavajuće i depresivno. Ali, to je život – on ide dalje bez obzira želeo ti to ili ne.

Volim tu pesmu, iako nisam zadovoljan kako je ispao miks te pesme. Aron je pokušao da se izvuče sa nekom spikom tipa, “znaš, uvek na albumu postoji ta jedna pesma, miks koji ne možeš da nabodeš”. A ja se mislim, “da, od pet pesama ukupno na albumu, baš ti hvala”. Ali, možda ta pesma i treba da zvuči tako poluraspadnuto i sirovo. Emocija je svakako tu.
Pravim jednu novu pesmu koja treba da ima tu “Grob” dubinu, ali da bude šira i lepša deset puta. Ložim se na duboko, široko, ogromno, nesagledivo i želim da to uhvatim i pretočim u zvuk. Akordi koji odzvanjaju su deo mene i ne mogu da pobegnem od toga.

BR: Poštovaocima benda poznata je vaša impresija likom i delom Momčila Bajagića. Na prvi pogled, ovo može da zbuni, s obzirom na njegovu muziku koja se umnogome razlikuje od vaše. Šta povezuje Bajagu i Consecration?

Danilo: Povezuju nas jahači magle (smeh). “Bam bam bam” je bila prva Bajagina pesma koju sam zavoleo, a ubrzo zatim i “442 do Beograda”, “Strah od vozova”, “Rimljane”, “Zažmuri” (e, da! trivija: provalio sam da se čuje zrikavac na početku pesme na dva mesta). Onda se pojavio “Plavi safir” i Baki je eksplodirao i postao još popularniji u tom trenutku. Povezuje nas poetika, romantika, šarm i humor koji Baki ima dok piše i kako ume da provuče te neke slike. Stih u prvoj ljubavnoj pesmi koju je napisao, ako ne računamo “Kad hodaš”, je “usnama kao zgaženim trešnjama”. To je tako jaka slika jer je neobična. Postoji mnogo načina da kažeš nekome da ga voliš, a da ne izgovoriš baš te dve reči, i meni je važno da nađem što više načina da to uradim. A mislim da i Baki misli slično.

BR: Do sada ste izdali šest studijskih albuma i odsvirali solidan broj koncerata. Kritičari se slažu u oceni da ste u okviru žanra dostigli svetski nivo. Šta smatraš najvećim uspehom benda?

Danilo: Najveći uspeh je što još uvek postojimo. (smeh) Jako je teško da neki bend doživi i pet godina, a ne deset, dvadeset. Mora da postoji jaka volja i istrajnost, i vera u svoj rad čak i onim danima kad ne ide baš najbolje. Postoje svirači nekog instrumenta, a postoje i muzičari. Muzičari znaju zašto to rade i naći će način da stvaraju i na akustičnoj gitari i na tereminu.

Svetski nivo je varljiva reč; u našem smislu mi jesmo prerasli ove prostore po nekoj toj “skupoći” koju ti vidiš kad ti dođe neki strani bend. To se valjda vidi u prvom minutu koncerta, da tome pristupamo ozbiljno, sviranju, pesmama i muzici. Teško mi je to da objasnim iz svoje perspektive, ali i kad turuješ sa strancima, ili kad ti dođu na tonsku probu u tvoj grad, imaju taj neki osnovni nivo koji je jako visok za naše standarde. Nemaju njihovi ni hardkor bendovi nekog u bendu ko se šlepa, ko nema pojma da svira. Taj neki nivo je postignut kod njih jako rano i to se čuje u prvom tonu, u pristupu sviranju na probi, u studiju, na bini, vidi se u pisanju pesama, neko vodi računa o rasporedu pesama na albumu i na koncertu, imaju svog tonca, ovi ozbiljniji i roudije, a da ne pominjemo lajt šou.

Mi smo odrasli slušajući te strane bendove jer su bolje svirali, bolje su im zvučali albumi, bolje su im izgledali spotovi i koncerti. Ti kad si klinac nemaš pojma zašto ti Def Leppard zvuči bolje od Crvene jabuke, ali nekako osećaš da je kvalitetnije. Posle naučiš da se to zove produkcija. Mi smo uvek jurili taj strani zvuk od starta, učili smo da sviramo slušajući najbolje, a onda učili šta je američka a šta engleska produkcija. A gde smo mi u svemu tome…

Consecration Elektropionir Beograd

Pravi test bi zapravo bio kad bismo uspeli da odsviramo nekoliko stranih festivala, sa bendovima koji su svirali svuda i pred ljudima koji su videli sve, jer je napolju jednostavno veća frekventnost. Od takvih ljudi dobiješ najbolje reakcije, jer što bi te neko bulšitovao. Ako je uživao rećiće ti. Ovde smo mi malo odsečeni od svega toga u nekom lokalnom muzičkom biodiverzitetu… Sa povremenim paranojama da će neko da te zajebe. (smeh) Opet, mi smo sa ovih prostora pa smo u tu muziku ubacili i nešto svoje što možda ima neki svoj lokalitet, pa nikad ne možemo da zvučimo ni suviše američki, ni engleski, a ni, ne znam ti ni ja više, nemački.

BR: Utisak je mnogih da Consecration nije doživeo afirmaciju kakvu zaslužuje. Da li misliš da bi bend imao uspešniju karijeru da je stacioniran npr. u Britaniji ili SAD?

Danilo: Verovatno, ali ne mora da znači. Zavisi u kom si gradu, da li postoji scena u tvom gradu, ili bi morao da putuješ u drugi grad ili državu ako želiš da nađeš scenu ili ortake za bend. Tamo je mnogo više bendova, pa bi morao mnogo više da se mučiš da se izdvojiš, osim ako baš nisi neki vunderkind pa uletiš odma’ u neku ekipu koja brzo uspe, jer su bili na pravom mestu u pravo vreme. A onda možda prebrzo izgore. Ovako kad se više mučiš, više grizeš i više se trudiš da napreduješ da uradiš nešto novo i drugačije, da napraviš sebi čelindž, jer, možda poslednji album i nije prošao toliko dobro jer nije bio toliko dobar? Svirke i živ kontakt sa publikom su najbolji pokazatelj kakav si, jer ljudi će da uživaju u odličnom koncertu i u Beogradu i Tokiju i Berlinu i Njujorku. Muzika je univerzalna, samo je postalo teže doći do nje.

BR: U Zagrebu ste bili predgrupa čuvenom bendu Neurosis, koji vas je, posle tog koncerta, oduševljen vašom muzikom, pozvao na zajedničku turneju. Kako si se osetio tom prilikom? Koliko je ovaj momenat bio važan za Consecration?

Danilo: To je ta priča o konfirmaciji koju sam pominjao malopre. Kad dobiješ kompliment od tih ljudi, jer su oni osetili da si taj, da si njihov, i da si na toj bini iz istog razloga kao i oni, to je to. A oni su se nasvirali po celom svetu više puta i organizovali su ceo jedan novi žanr. Ako smo imali neku propuštenu priliku u životu, to je bila ta, jer je sledeći datum bio Berlin, a on je Meka za takav zvuk u Evropi. Osim Tilburga možda. (smeh)
Međutim, mi smo u Zagreb došli fiat pandom, nas četvorica smo se jedva nagurali samo sa osnovnim stvarima, tamo smo iznajmili pojačala i bubanj. Ajde, našli bi tamo opremu, drugi problem je što su oni leteli sa svom opremom (osim bubnja i bas pojačala) i mnogo su brže prelazili te relacije, a mi možda da smo seli u auto i krenuli odmah posle koncerta za Berlin, pitanje je da li bismo stigli na koncert a ne na tonsku probu. Mada ja sam lud, ja bih išao. Ostali u bendu su imali neke obaveze naredni dan i nadglasan sam da se vratimo u Beograd. Možda se opet otvori neka slična prilika, možda nikad, ali ko zna? Bitno je ostati otvoren za sve što može da ti se desi.

BR: Od kako je Nikola Vranjković osnovao svoj bend, u stalnoj si postavi. Kako je došlo do ove saradnje?

Danilo: Mi se poznajemo jako dugo zapravo. Negde u vreme bombardovanja burazer je doneo “San koji srećam sanjaš sam”, koji je valjda iznajmio iz nekog CD kluba, a uzeo ga je na konto recenzije Pere Lukovića iz XZ zabave. Devedesetih nisam toliko pratio domaću scenu (Bajagu, Čorbu, Jabuku i Dugme sa Alenom sam znao iz osamdesetih), a pažnju mi je skrenula “Najduži je poslednji sat”. Upoznao sam Nikolu na promociji živog albuma “Između dva zla” kada su Zbrndža [Eyesburn], Kelti i Darkvudi odsvirali po jednu Block Out pesmu (“Zvezdane staze”, “Veži me” i “San”), rekao sam mu da imam neki akustični projekat i da bih to snimao u Akademiji. Zvao me da svratim u studio dok je miksao “Svako putuje za sebe” i to je ostavilo dosta jak utisak na mene. Sećam se da sam tada na monitorima u studiju čuo još neke stvari koje posle nisu završile u finalnom miksu, zaboravio sam zbog čega. Tako smo počeli da radimo, snimali smo taj moj Amaranth, to se nešto oteglo, jer je vođica na trakašu otišla u kurac, pa smo čekali godinu dana da stigne deo iz Engleske. Nidža mi je vratio svu lovu jer mu je bio bedak, a snimanje sam posle završio sa Blentavim [Dragoljub Marković]. Par godina kasnije (mislim da je bila 2006.) Nidža je gledao Consecration u Domu omladine i odlepio i obećao mi da ćemo jednog dana raditi nešto zajedno.

Negde u to vreme sam počeo da se zanimam za zvuk, pa sam kod Zlaje u Livingrumu počeo da radim kao tonac. Asistirao nebrojeno puta Đuri ili debelom Maretu na mikseru kad su Blokeji svirali jer sam znao gde su dilejevi na vokalu. Negde u to vreme je Nidža počeo da radi sa Bajagićem pa nas je upoznao, to mi je bilo fenomenalno. Desetak godina kasnije sam počeo da radim za Bajagu kao roudi. Nije lako kad se mnogo putuje, raspadneš se od vožnje kombijem danima i sve to zbog tih dva, dva i po sata koncerta. Nekad i tri kad je Vranjković u pitanju… Ali, negde kad povučeš crtu šta si dobio, to je neprocenjivo. A iskustvo samo raste i sve si pametniji jer stalno učiš nešto novo, da li je u pitanju bina, svetlo, mikrofoni, mikseri, ljudi, ponašanje na bini, a ne samo gitare i instrumenti.

BR: Kako nastaju tekstovi za pesme? Koji su to pesnici, savremeni ili stariji, koji su uticali na tebe kao tekstopisca?

Tekstove pišem jako sporo. Moram da čekam da mi dođu. Nekad mi dođu u 3, 4 ujutru pred san, nekad ih sanjam, nekad izgovorim nešto važno usred neke sulude situacije. Ili neko iz društva nešto kaže a meni se upali lampica. Ali, kao i muzika, dobar tekst će da traje. Čak i kad doživiš neku strašnu stvar, mora da postoji određen period inkubacije dok ti se to slegne i oblikuje u reči.

Kurt Kobejn, Bleki (Blackie Lawless), Džo Eliot (Joe Elliott), Johan Edlund, Vini i Deni iz Anateme (Vincent & Daniel Cavanagh)… Volim uglazbljenu poetiku. Kao sinesteta volim da mešam te stvari, jer jedno pojačava drugo. Milan Mladenović je imao lep izraz, a Bajagu i Nidžu smo već pominjali.

Od klasičnih, koje zapravo nisam čitao od srednje škole, sećam se da mi je Bodler bio vrh. Edgar Alan Po isto. Od domaćih Dis i Miljković… Od domaćih novijih sviđa mi se “Novo Groblje” Milice Špadijer.

BR: Pesma  „Tvin Piks“ na “Plavoj laguni” nazvana je po legendarnoj seriji Davida Lyncha. Otkud ideja za to?

Danilo: Sudbina je htela da tog leta 2012. kada sam napisao tu pesmu, Linč je u isto vreme (istog dana!) krenuo da radi na ideji treće sezone “Tvin Piksa”. “Tvin Piks” je malo američka sapunica a malo satanizam, a meni se nešto slično desilo na emotivnom planu u životu tad. Radni naziv pesme je prvobitno bio “Kiša će” i taj neki naboj je postojao u meni. Tog leta sam se vratio sa svoje prve turneje sa Unearth po Evropi i uzeo sam bio novu reverb pedalu. Kad sam došao u studio i uključio je, prvo što je izašlo su akordi za “Tvin Piks”, tako da se pesma maltene sama napisala. Ta romansa je kratko trajala, ali je imala neki svoj ubojiti šmek ekstremnih emocija koje sam sipao u pesmu i to ljudi prepoznaju, nađu se u tome. Osetiš veliku ljubav koja naprasno nestane, neko je svesno otrgne od tebe i onda se zapitaš, zašto ljudi vole?

BR: Možeš li da čitaocima Balkanroka otkriješ koji filmovi i serije su ostavili najjači utisak na tebe?

Danilo: Serije… True Detective prva sezona, Tvin Piks treća sezona, Poroci Majamija, Hobotnica (italijanska La Piovra) je jako dobra ali teška, švedsko-danski Bron/Broen je super… Prva sezona Farga (maestralni Bili Bob), Stranger Things je lep, a BoJack Horseman je divan.

Kifer Saterlend mi je omiljeni glumac, tako da moram da spomenem The Lost Boys kao ultimativni tinejdž film. Volim To Live And Die In L.A. jer nije klasičan film. The Passenger sa Džek Nikolsonom je jedan od filmova kome se često vraćam. Horore obožavam, tako da moram spomenuti Stravu u ulici Brestova (skoro sam ponovo pogledao prvi deo i i dalje se odlično drži i jeziv je na istim mestima). Originalna Noć veštica je klasik. Gospodari pakla 2. Italijani! Suspiria, Tenebrae, Deep Red, The Beyond, Grad živih mrtvaca…

Mulholland Drive je jedan od omiljenih (kod nas valjda preveden kao Bulevar zvezda), Terminator 2 jebiga, The Limits Of Control, Izgubljeni u prevodu je divan (koliko se oseti kad je ženski reditelj), Bekstvo iz Njujorka, Nema zemlje za starce, Autostoper sa Hauerom… Vrelina, Manhunter… Mogao bih ovako do sutra.

Deveta kapija je super, Širom zatvorenih očiju isto. Odiseja je verovatno najbolji film ikad snimljen, a prvi deo Kuma je odmah iza. Lovac na jelene je legendaran film i imao sam dve jako zajebane situacije u životu gde mi je taj film pomogao da se izvučem. Od komedija Veliki Lebovski, bilo koji Monti Pajton, Paranoja u Las Vegasu. Od drama je Pariz, Teksas dosta jak ako vam se baš plače i treba vam dobra katarza.

BR: Jesi li skoro pročitao neku “knjigu sa plavim (ili nekim drugim) omotom” koju bi preporučio čitaocima? Postoji li knjiga kojoj se vraćaš s vremena na vreme?

Danilo: “CA. Blues” iz očiglednih razloga, no moj veliki prijatelj Stivi koji mi je tu knjigu preporučio nažalost više ne bivstvuje na ovom svetu, bar ne u ljudskom obliku. Mnogo mi nedostaje. “Linč o Linču” je zanimljiva knjiga ako uspete da je nađete, jer je odavno rasprodat taj tiraž, a nikad je nisu doštampavali. To je dugo, ustvari, bio jedini uvid u Linča, no, poslednjih par godina se pojavilo par njegovih knjiga gde takođe fino objašnjava svoje procese i način rada. Kad smo svirali poslednji put sa Vranjkovićem u Bulevar Booksu u Novom Sadu, celu tonsku probu sam listao “Sobu za snove”.

Volim muzičarske autobiografije, Sleš mi je bio urnebes, Bouvi je super i kroz tu knjigu sam zapravo shvatio da smo bili jako slični na neki način. Kroz njega mi je takođe po prvi put u životu postalo okej da se nazovem umetnikom, jer mi je pre toga taj termin imao napola neki podrugljivi ton.

BR: Šta publika može da očekuje na predstojećim koncertima u Novom Sadu i Beogradu?

Danilo: Mnogo energije sa bine, dosta emocija, dosta dobre svirke. Nismo svirali godinu dana – ovo nam je najveća pauza ikad.

BR: 9. novembra nastupaš u DOB solo, kao gost Anneke van Giersbergen…

Danilo: Da. Nastup solo je jedno potpuno novo iskustvo za mene. Kad me je Rakić nazvao da mi predloži da gostujem, Aneke je legenda i fan sam od 1997, kako tako nešto da odbiješ? Tek kad smo završili razgovor, sinulo mi je: čekaj bre, šta ću ja uopšte da sviram?! (smeh) Biće to svakako jedno zanimljivo iskustvo. Već sam dovodio Denija iz Anateme na solo nastup u SKC Livingrum 2008, tako da mi je već poznata koncepcija celog nastupa. The Gathering je legendaran bend, bar dok je Aneke bila u njemu, tako da sam siguran da će to da bude jedno super veče.

BR: Šta se trenutno kuva u “Consecration kuhinji”? Na čemu još radite, osim pripreme predstojećih koncerata? Šta možemo da očekujemo u narednom periodu?

Danilo: Sledeći album će se zvati “Smrt, ljubav, smrt” i biće u neku ruku omaž prvih 59 brojeva Dilan Doga koji su objavljeni kod nas do rata ’92. – svaka od pesama će nositi naziv po nekoj od tih 59 epizoda. Ima dosta pesama, dvadesetak sigurno, i još uvek sam u procesu sređivanja koje pesme ću da završim sada, a koje ću da ostavim za kasnije. Ima dosta dobrih tekstova koje sam pronašao, a napisao ih u periodu 2006-2009. Ima i sjajnih tekstova iz 2014 i 2015. za koje sam godinama čekao da se pojavi prava melodija. Jedna od njih će se zvati “Buđenje mumije” i treba da bude dublja i šira od “Groba” i “Rafinerije” zajedno, jer osoba kojoj je napisana zaslužuje nešto najlepše što postoji. Jedna od pesama, “Demonska lepota”, ima možda najbolji tekst koji sam ikad napisao, a napisao sam je posle Sólstafir koncerta u Domu omladine u decembru 2017. Muzički će to biti neki moj “A Deeper Kind Of Slumber” sa povremenim “Anathema devedesetih” osvrtima.

Planirao sam i da imam neke goste na albumu, ali ne neke poznate muzičare, nego prijatelje koji umeju da pevaju i sviraju a predstavljaju mi zapravo važan deo života i želim ih sa sobom u toj magičnoj prostoriji u kojoj se snima zvuk.