Za manje upućene, bend Skindred zvuči kao savršeno uspjelo ukrštanje naizgled dva nespojiva muzička pravca, a u ovom slučaju govorimo o reggae i metal muzici. Strpati ih u ovaj ili onaj koš, niti je moguće, niti potrebno. S obzirom da svega par bendova na cijeloj planeti njeguju ovu kombinaciju (govorimo o jednocifrenom broju), Skindred su svakako vrijedni pažnje, i to ne zato što su trenutno najpoznatiji i aktuelni, već zato što se radi o jednoj čistoj emociji prema dobroj muzici bez predrasuda. Njihov posljednji album “Union Black”, ali i nastup na banjalučkom Demofestu je bio povod da na naša pitanja odgovara Daniel Pugsley, basista ove velške četvorke.

Bend Dub War je bio prvi metal reggae projekat da bi kasnije, njegovim raspadom, nastao Skindred, i to opet kao kombinacija reggae-a i metala. Šta su ustvari muzički uzori sastava Skindred, s obzirom na ovu neobičnu žanrovsku kombinaciju?

Daniel: Ja lično smatram da je zvuk Dub War-a više vukao na dub stil u reggae-u, dok smo u Skindred-u inicijalno odlučili da se fokusiramo na dancehall, i to posebno na način kako je zvučao osamdesetih i devedesetih. Mislim da je to vokalno mnogo više Benji-jev stil koji odlično odgovara u kombinaciji sa agesivnim gitarama. Vremenom je postojalo sve više metal uticaja, a posebno bih izdvojio bendove kao što su Helmet i Prong. Kako su godine prolazile, pojavljivalo se i sve više drugačijih uticaja, kao npr. punk i hardcore, ali esencijalno mi još uvijek imamo naše korijene u već pomenutom stilu.

Naziv albuma “Union Black” direktno asocira na britansku zastavu “Union Jack”. Odakle je potekla ta ideja?

Daniel: Pa, to je doslovno referenca na staru rasističku pjesmu u kojoj se kaže „there ain’t no black in the union jack“ koju smo mi stvarno željeli da promijenimo u smislu da promovišemo i slavimo multikulturalizam u Velikoj Britaniji. Mislim da smo mi u muzičkom kontekstu spojili mnogo uticaja koji se mogu čuti kod nas. Tu su dance scena, reggae i dancehall scena, zatim rock i metal scena koje apsolutno cvjetaju. Rock kod nas godinama nije bio ovako veliki, i rekao bih, ovako zdrav.

Možeš li nam reći nešto više o novom albumu?

Daniel: “Union Black” je snimljen krajem prošle godine u Londonu i to je ustvari prvi album koji smo uopšte snimili u Velikoj Britaniji, i u tom momentu, praktično nakon deset godina postojanja benda, na neki način smo osjećali da je važno da ga snimimo ovdje. Ovaj album je za nas otvorio neke nove mogućnosti u kreativnom kontekstu, jer dok smo ranije radili sa američkim producentima, bilo je jako teško raditi grime i dubstep momente, dok je ovoga puta naš producent James Loughrey odmah shvatio kako mi to želimo i na koji način to radimo. Mislim, ne želim reći da je naše vrijeme provedeno u Americi nebitno, nevezano što ne smatram da smo najumješnije izveli pjesme na način koji obično radimo, ali ovoga puta smo bili u prilici da napokon uhvatimo srž onoga što naš bend zapravo jeste

Čini se da “Union Black” ima pjesme koje su zvukom čvršće i teže nego što je to slučaj sa posljednjim albumom?

Daniel: Što se mene tiče, nikad nisam razmišljao o pjesmama na albumu na način da li su teže ili manje teže. Mi samo stvaramo pjesme kako stvaramo, i to definitivno nikada nije neka svjesna odluka. Mislim da je činjenica da smo cijeli album napravili i snimili u Velikoj Britaniji uticala na cijeli proces. Prethodna dva albuma smo snimili na Floridi i veoma često smo “visili” na plaži i radili šta sve već ide uz to. Zbog ovog albuma smo bili u Londonu, u gradu, i kiša je konstantno padala u tom periodu, da bi u jednom trenutku cijeli London bio u pripravnom stanju zbog snježne oluje. Može biti da je nas je ta vrsta gradske frustracije odvela u nekom drugom pravcu.

Na novom albumu postoji i jedna interesantna saradnja. U pitanju je pjesma sa Jacoby-jem Shaddix-om pjevačem benda Papa Roach, kako je došlo do toga?

Daniel: Sa momcima iz Papa Roach smo imali dosta turneja i tokom svih ovih godina su bili jako dobri prema nama. Radili smo na pjesmi “Warning”, tačnije zapeli smo na drugom dijelu refrena, a Benji nije mogao da nađe ništa što bi funkcionisalo. Onda je prosto rekao: “Zašto ovo ne bi poslali Jacoby-ju?” Tako je on dobio melodiju, nešto je napisao i možda nekih sedam dana kasnije obavezao se da će doći u Britaniju, a zatim i došao kod nas u studio. Niko od nas do tada nije ni čuo njegov dio pjesme, a on je doslovno bio u fazonu “evo, ovo je moja ideja”, i otpjevao nam je u sobi sa kontrolama. Istog momenta smo ga poslali pravo u gluvu sobu i snimili smo njegov vokal. Ovog ljeta smo imali nekoliko svirki sa Papa Roach, pa je pjevao “Warning” uživo nekoliko puta, bilo je fenomenalno.

S obzirom na neobičan stil, da li ste razmišljali o nekim dodatnim članovima benda, koji bi recimo svirali drugu gitaru, klavijature ili čak duvačku sekciju?

Daniel: Priznajem, jesmo razmišljali o tome. Kada smo na turneji mi ustvari imamo nekoga ko pušta semplove i svira klavijaturu uživo sa nama na bini, on je nešto kao član benda za turneje. Ali za sada smo ovakvom osnovom benda sasvim zadovoljni. Na albumima, recimo, upotrebljavamo dosta sintisajzera, na “Roots Rock Riot” smo imali živu duvačku sekciju, ali uživo je teško odraditi takvo nešto, tako da mislim da ćemo za sada to ostaviti samo za studijski rad.

Neke od vaših hit pjesama postoje u akustičnoj verziji i publici su se jako svidjele. Da li ste razmišljali o cijelom tzv. unplugged albumu?

Daniel: U jednom trenutku razgovarali smo da to uradimo, i to je definitivno ideja za razmatranje, ali sa druge strane mi smo se uvijek držali tehnologije i u ovom momentu raspoloženiji smo da uradimo remiks albuma, prije nego bilo šta drugo. Ali da, volio bih da uradimo nešto akustično jednoga dana.

Ovo je vaš prvi nastup u Banjaluci, šta očekujete od koncerta?

Daniel: I ranije smo dobijali mnogo mejlova od fanova, u kojima su nas molili da dođemo da sviramo kod vas, ali stvarno ne znam šta da očekujem. Mi smo uvijek uzbuđeni kada treba da sviramo pred novim ljudima, tako da ja jedva čekam da se popnem na binu! Stvarno želimo priliku da ljudima pokažemo naš živi nastup jer je to u principu ono što mi kao bend najviše jesmo.

Da li ste nekada prje svirali na sličnom festivalu kao što je Demofest?

Daniel: Da budem iskren, nismo imali pojma da je to ustvari festival demo bendova sa par revijalnih učesnika. Mi smo mislili da će festival trajati samo jedan dan i da ćemo svirati zajedno sa Tricky-jem i Kelis, ali kada smo saznali o čemu se radi, bili smo oduševljeni. Realno, koliko demo bendova uopšte ima priliku da svira sa ovakvim uslovima, na velikoj? Neki vjerovatno neće takvu priliku imati tokom cijele svoje karijere, tako da podržavamo ovu ideju u potpunosti.

I naravno, kakvi su vam planovi nakon ove turneje?

Daniel: Nakon ljetnih festivala imamo nekih par sedmica slobodnih, malo relaksacije i odmora definitivno imam u planu. Takođe bih volio da možda nešto napišem tada, čisto da ostanem u formi. Poslije toga idemo na “Soundwave Revolution” turneju po Australiji i nadam se da ćemo se vratiti u Ameriku nakratko.