Daniel Kovač je rođen u Beogradu, 1974. godine. Po vokaciji je elektroinženjer, a medijsku popularnost stekao je kao gitarista grupe Jarboli, čiji je član još od njenog osnivanja. Osim toga, on vodi i svoj paralelni, folklorni, muzički projekat pod nazivom Jesenji orkestar.

Kada priča o Jarbolima, Daniel priča o grupi koja drži do integriteta i ističe kako je svaki njen član kao jedan kontinent. Jarboli su precizni i nisu površni. Njihovu muziku on svrstava u istočnoevropski rokenrol, a opisuje je kao uvek uzbudljivu. Sa Jesenjim orkestrom je pak, kako kaže, sve počelo od nekog ličnog bluza. On je svojevrsna istraživačka stanica, mali institut za istraživanje pesama.

Danielovoj renesansnoj, lirskoj duši, kreativnosti nikada ne manjka. I to ne samo na polju muzike. Iza sebe ima pet objavljenih književnih izdanja, a njegova specijalnost su i crteži u kompjuterskom programu Paint. Oni su, kako ume reći, neka vrsta psihološkog selfija.

Pred vama je jedan nesvakidašnji savremeni umetnik. Njegov pristup je multidisciplinaran. On je lucidan, poseduje zavidnu hrabrost u otelotvorenju svojih kreativnih sloboda, a neiscrpan je i nezaustavljiv kada su idejne dimenzije u pitanju. Daniel Kovać, čovek koji radi ono što voli da radi.

BR: Vi ste muzičar, pesnik, književnik, inženjer, zanatlija, multimedijalni umetnik i performer. Aktuelno stanje je kako kažu nova nenormalnost, te se samo nameće pitanje kako se i u kojoj meri Vaš život i stil istog promenio tokom pandemije?

Daniel: Dosta se promenio. Kada je sve počelo, doneo sam odluku da ne budalesam, da se ne pravim hrabar, ni pametan, da pokušam da stvorim novu životnu i radnu disciplinu. I dalje oko mene ljudi umiru ili imaju teške zdravstvene probleme zbog korona virusa. I sam sam ga preležao i dobro me je iscrpio, do mere da još uvek nisam skroz kako treba. Najveća promena je u tome da sam gotovo prestao da odlazim u centar grada. Pre korone sam živeo na tim ulicama, smatrao sam da sam ja taj grad, da se prožimam sa njim, a sad već godinu dana odlazim u centar samo sa dobrim razlogom. Kada i odem, vidim da se grad promenio i otuđio od mene. Ne osećam ga više kao svog. To će imati velike posledice. O tom potom. Jedno, po jedno. I dalje je doba pandemije.

BR: Vi ste u toku prošle godine, pod otežanim okolnostima i u skromnim uslovima, radili na dva albuma. Jedan je sa Jesenjim orkestrom pod nazivom „Pesme iz Remonta“, a drugi je samostalni album, simbolično nazvan „Karantin“. Možete li nam reći nesto više o samom procesu rada na pesmama, koje su pesme nastale ranije, a koje su plod novonastale situacije?

Daniel: Pesme iz Remonta su snimljene prve, ali su te pesme novije nego one na Karantinu. Njih sam uvežbavao i snimao krajem 2019. godine u galeriji Remont sa grupom pevača. Ideja je bila jednostavna – da se okupljamo i pevamo. Posledica je bila ta da smo se sprijateljili, napravili nešto lepo i važno, a na kraju – pevati je zdravo. Period rada na albumu pamtim kao angažovan, ispunjen i srećan period mog života. Nažalost, Pesme iz Remonta su najviše izgubile pojavom virusa. Zaustavljena je bilo kakva promocija i širi publicitet je izostao. Grupno pevanje u maloj prostoriji, kao na tom albumu, danas je nemoguće. Ponosan sam na taj album i društvo iz Remonta.

Zatim je počeo karantin zbog pandemije korone. Naravno, počeo sam da se preispitujem, imao sam puno vremena. Shvatio sam da je jedina prava konstanta u mom životu to da pišem pesme za pevanje. Nije važno kako će biti aranžirane i ko će ih izvoditi, prosto, te pesme su tu i stalno dolaze nove. Pošto sam imao samo mali digitalni fotoaparat kojim sam mogao da snimam zvuk, odlučio sam da beležim pesme na njega, kao dokument. Zamišljao sam stare pevače iz dvadesetih i tridesetih koji su rezali pesme na diskove od šelaka. Zvuk sa kamere nije bio mnogo bolji od toga, ali pesma je pesma. Tako sam snimio album Karantin sa nekoliko novih i nešto više starih pesama iz kataloga Jarbola i Jesenjeg Orkestra. Iako je tehnički skroz anahron, pesme se probijaju kroz šum, zapravo, baš zbog toga taj je album topao, neočekivano prijatan za slušanje.

BR: „Pesme iz Remonta“ su po mnogo čemu nesvakidašnji album. Nastao je u saradnji sa grupom prijatelja i saradnika iz različitih branši i interesovanja. Tu su bili Kejti Kej, Jelena Jelić, Sandra Jevtovic Bugarin, Ivan Jevtović, Dušan Savić i Miroslav Karić. Kakvo iskustvo nosite sa snimanja?

Daniel: Album je snimljen za jedan dan, odjednom, ali su pripreme trajale tri meseca. Okupljali smo se posle radnog vremena galerije Remont i pevali. Ceo proces je bio neverovatan. Svi smo različiti i po interesovanjima i po godinama, ali kao grupa brzo smo očvrsli. Bilo je ponešto konspirativno u tim probama. Kao da smo ilegalci. Najvažnije je da smo, čini mi se, bili srećni dok smo pevali. A bili smo srećni zato što smo kroz rad postali moćni, tj. učinili smo pesme moćnim. Uzgred, zanimljivo je da pevanje i ispoljavanje sreće ugrožavaju stanje represije. Naše društvo postaje nalik američkom jugu za vreme robovlasništva. Otud gospel zvuk u Pesmama iz Remonta.

BR: U pesmi „Balada o zaglavljenom revolveru“ dižete glas kako biste se suprotstavili lošima i zaštitili slabije. Koliko se ceo svet koji spominjete okrenuo naglavačke kada su prave vrednosti u pitanju?

Daniel: Nije se okrenuo. Uvek postoje vrednosti, a postoje i oni koji za njih ne mare. Zvučaću kao neki jurodivi koji propoveda Stari zavet, ali sve one koji izrabljuju i gaze po ljudima čeka nezamislivo strašna kazna. Sve što je glupo i nasilno neumitno propada. „Balada o zaglavljenom revolveru“ je pesma o pravdoljubivom čoveku koji se žrtvovao za zajednicu u stao nasuprot nepravde. Takve situacije nas čekaju u narednim godinama. Pitanje je samo da li ćemo takve ljude slaviti kao heroje i podržati ih, ili ćemo ćutati dok đavo uzima jednog po jednog sve dok ne dođe i po nas.

BR: U „Pesmi nepravedno zatočenog sužnja“ pevate „istina mene brani“. Koliko je važno braniti istinu?

Daniel: Istine danas nisu apsolutne. Podložne su interpretacijama i iskrivljenjima. Istina sužnja iz pesme je njegova lična i vrlo je jednostavna. On zna da nije uradio to za šta je optužen i utamničen. To mu daje snagu, pa postaje jači od laži zbog koje je završio iza rešetaka. A laž, kao i svaka nepravda, dovodi do urušavanja sistema koji je omogućava. Samo je potrebno vreme. U savremenom svetu ti procesi su neverovatno brzi. Rimskom carstvu je za propast trebalo nekoliko vekova, a danas se propada za samo jedan dan.

BR: „Karantin“ ste gotovo sami radili, pa čak i video koji ste snimili sa malim fotoapratom na zgradi preko puta stana. Koliko je bilo teško realizovati to sve?

Daniel: Samo snimanje nije bilo teško. Našao sam dobar položaj fotoaparata i gde treba da sedim dok sviram i pevam. Zatim sam vežbao pevanje, da ne bude pretiho, ni preglasno. Najteže je bilo da sebe iskontrolišem. Kako je sve snimljeno odjednom, sa jednim stereo kanalom, obrada je bila brza. Zabavno je da sa istim malenim fotoaparatom možete da snimite muzički album, ali i da napravite video. To dosta govori o današnjem svetu.

BR: Na „Karantinu“ se nalazi nekoliko lepih ljubavnih pesama, poput „Na tvom vratu“ i „Negde na putu“ u kojima pevate o ljubavi kao domu. U „Slučajnom susretu“ nalazi se stih „ona ne veruje nikome“, a na kraju pevate i o nedostajanju („Nešto mi nedostaje“). Dolazimo do pitanja: Može li se živeti bez ljubavi? Da li je kao u „Pesmi nepravedno zatočenog sužnja“ samoća pola veka?

Daniel: Može se živeti bez ljubavi. Recimo, domaće životinje koje se industrijski gaje za hranu nikad ne osete ljubav, a razmnožavaju ih i ima ih sve više. Tu je i ovaj internet svet u koji smo zakoračili koji uopšte ne garantuje više ljubavi i bliskosti. Imam osećaj da će se ljudi podeliti na dve grupe. One koji i dalje odlaze da se uživo viđaju, druže se, imaju potrebe za dodirom. Rađa se i druga grupa. Ona kojoj će biti dovoljno i virtuelno druženje, što isto može da stvori novu formu ljubavi. Čovek je neverovatno složeno biće. Veliki zlotvor i uništitelj, ali sa sposobnošću da se brine i voli. Sada, kada smo na odličnom putu da uništimo sami sebe kao vrstu i to zauvek, empatija i ljubav postaju važniji nego ikad.

BR: U pesmi „Nema me više“ pevate „ljudi kao ljudi ostaju uvek isti“.  Kako vidite današnje društvo? Gde ide ovaj „voz“?

Daniel: Živimo u društvu koje se prazni. Ljušti. Odbacuje se deo po deo. Elite pokušavaju da centralizuju i stave pod kontrolu sve pod ispraznom parolom jedinstva i sabornosti, ali rezultat toga je da svi koji mogu beže od tog nasilničkog centra, od onog što je lažno i ukida različitost i drugačije mišljenje. Pa opet, društvo se uvek menja, čak i kada nam se čini da živimo u čamotinji. Ne mislim da može da dođe do promena samo kozmetičkim popravkama. Ako mene pitate, biće potrebno još mnogo vremena u čistilištu kako bi se neke stvari suštinski promenile. Mi i dalje živimo mnogo bolje nego što smo zaslužili. Istovremeno, živimo lošije nego što mislimo. Na primer, veća od svih političkih i društvenih pretnji je ona ekološka – tema su vazduh, voda, hrana, osnovne stvari. Ministarstvo ekologije će u narednih pet godina postati najvažnije ministarstvo u svim zemljama. Ekološka oluja će srušiti svet u kome smo do sad živeli i temeljno ga promeniti. Pitanja koja nas danas muče, već su zastarela.

Da se vratim na stih iz pesme. Da, ljudi ostaju isti, ali to uopšte nije dobro. Ti isti su već mrtvi.

BR: Osvrnimo se na rad sa Jarbolima. Šta se dešava na tom polju? Publika verujemo da željno iščekuje novitete.

Daniel: Mogu samo da kažem da već godinama završavamo najnoviji album koji će biti potpuno super. Kada će se pojaviti, nemam pojma, vremena su nesigurna, pa nema garancija. Kada se pojavi biće i vinil.

BR: Često sarađujete sa mlađim bendovima. Kako biste opisali, a možda i „ocenili“ rokenrol muzičku scenu u današnje vreme?

Daniel: Rokenrol je postao istorijska vrsta muzike, nalik bluzu i džezu, valceru i polki. Smešno je da danas postoje i škole u kojima se uči rok muzika kao nešto poželjno. Problem sa rokenrolom, ono što ga razlikuje, je to što on mora da je buntovan, antisistemski i nikako mu ne prija uvođenje u kanon. Hoću da kažem da možete da završite i Berkli, da virtuozno vladate nekim instrumentom, ali vas to neće ni za milimetar približiti suštini rokenrola. Električne gitare i basevi se sviraju više nego ikada, ali u najvećoj meri je to nešto što ne bih nazvao rokenrolom, već belačkom kreativnom muzikom sa rokenrol instrumentarijumom. Suštinu rokenrola kod nas danas, a mislim da je to najbolji novi rokenrol bend koji trenutno imamo, izražava bend Klotljudi. Oni imaju tu lepljivu privlačnost potrebnu za rokenrol. Interpretatori raznih kanona i tradicija iz prethodnih epoha su dobronamerni, zabavni, često lepo sviraju, ali to nije rokenrol. Dakle, ponavljam, trenutno Klotljudi, pa možda još neko, ako izgradi svest.

BR: „Kraljevstvo Rit“ je vaše peto književno izdanje, a prvo koje se osim u knjižarama može kupiti i u digitalnom formatu. U njemu je pet junaka priče, koji su vrlo hrabri i duboko uvereni u ispravnost svojih ideja. Njihov zajednički cilj je stvaranje boljeg i pravednijeg društva. Koliki je uticaj umetnosti na društvene promene?

Daniel: Zapravo, ne znam i nisam siguran. Na umetnosti je da uočava, upozorava i daje predloge. Na politici je da osluškuje umetnost. Umetnost je uvek korak ispred. Ako su političari gluvi i ne razumeju je, to može da ide samo na njihovu štetu. Te gluve pregazi vreme. Na primer, u našoj sredini ljudi i dalje imaju problema da razumeju i prihvate modernizam koji se odavno završio, ali je oblikovao 20-ti vek. Otud puno nesporazuma, poraza, neuspeha i frustracije.

Kraljevstvo Rit je jedna zamišljena zemlja u kojoj sam sproveo misaoni društveni eksperiment. To je ujedno i situacija u mojoj ili nečijoj glavi. Naime, u svakom čoveku postoji više modela ponašanja koji se aktiviraju u zavisnosti od okolnosti. To su Kralj, Kraljica, Građanka, Građanin i Luda. Od tih pet likova spajamo jednu ličnost. Tu počinje igra opisana u Kraljevstvu Rit, jedna predstava u glavi čitaoca, u vremenu kada se teško ide u pozorište. Hteo sam da štivo bude zabavno i ostavi nekoliko pitanja nakon čitanja.

BR: Za sami kraj našeg razgovora, možete li nam pročitati neki Vama značajan odlomak ili citat iz neke od vaših knjiga?

Daniel: Naravno. Neka to bude Ludin monolog iz drugog dela Kraljevstva Rit. Izvolite:

Luda sedi na panju, kraj drveta. Oko njega Rit i njegova priroda. Biljke bujaju. Luda puno razmišlja o proteklim događajima. Misli naglas, ustane, pa grozničavo hoda levo-desno.

LUDA: Šta se to dogodilo? Od bistrog dana odjednom gusta omorina. Ili, da bolje objasnim, od lakih maštarija u besposlenom telu, stigoše turobne misli uz težak zadatak. Dobro, nije baš toliko crno-belo, sivkasto je. Recimo da je bilo vedro sa ponekim oblakom, a sad je sumorno sa suncem koje se tek ponegde probija. Nego, polako, dosta sa ovim jalovim frazama. Umesto da ubrzavamo radnju, hajde malo da je zaustavimo. To je privilegija lude. U sebi nosim jednu slutnju. Poznato vam je takvo osećanje kada slutite na loše? Predosećate katastrofu? Neizvesno je šta će se dogoditi. To vas izjeda. Pokušavate da sebe ubedite kako će sve biti dobro. Na tren, strah popusti, ali ponovo počne da gamiže, kao da imate bubu u telu. Vrati se još jače u novom talasu neizvesnosti. Počnete da ludite u pokušaju da okončate taj osećaj. Nismo mi ljudi stvoreni za neizvesnost. Ne umemo više to. Ne živimo više u šumi.

Luda je, naravno, usred šume. Malo pogleda oko sebe, razumevajući ironiju situacije, slegne ramenima, pa nastavi dalje.

LUDA: Grč vas probode, a onda baš u njemu tražite spas. Pre toga ste tražili neki razuman izlaz, ali razum nije pomogao. Nemate oslonac za logiku. Makar šta da smislite – ne pomaže. U neizvesnosti gubite moć da verujete u razum. Počinjete da sumnjate. Sumnja pojačava strah. Strah stvara novi grč koji pojačava sumnju i tako ukrug. Kada se to dogodi, vi prizivate potpunu propast. Vaš razum slamku spasa potraži u rušenju svega. To se čini kao najbolje i bezbolno rešenje. Neka propadne sve! Propast će biti spas! Vaše biće želi olakšanje i počne da se raduje dok priziva krah. Uhvati se za potpuni slom, proglasi ga izbavljenjem.

Mala pauza. Luda napravi nekoliko teatralnih pokreta u tišini.

LUDA: Naravno, o tome mogu da vam govorim ja, Luda! Zapravo ništa ne gubim. Lako je meni. Nikoga ne nosim na ovim žonglerskim leđima. Znate, ako sve propadne, ja sam samo Luda, ništa se ne menja. Samo budale, lude, uz to lopovi i slabići mogu tako prosto da priželjkuju propast. Nemam nikog svog ko bi patio ako sve propadne. Patiće ljudi i deca, patiće kraljevi i prosjaci. Patiće majke. Patiće oni ozbiljni i vredni. Patiće oni koji su gradili. Svi oni kojima je stalo. Oni koji su dali celo srce. A ja mogu, eto u poverenju vam to sad kažem, da priželjkujem propast. To nije ni lepo ni dobro. Nije, ali jeste mala naslada i skida teret sa leđa. A propasti se dešavaju, pa dešavaju. Nekada je tako naporno spasavati stvar. Pitate se zbog čega bismo to uopšte radili? A na meni je sad, eto, da pokušam.