Na samom kraju turneje benda The Dandy Warhols, uspeli smo da „uhvatimo“ Courtneya Taylora Taylora u Beču i da uradimo intervju sa njim. Šarmantni roker iz Portlanda nam je pružio svojevrsni uvid u život i način funkcionisanja benda, u to šta voli, a šta ne, par detalja o novom albumu benda, pomenuvši usput kakve veze imaju Piter Grifin iz „Family Guya“ i Piter Holmstrom, povučeni gitarista Warholsa…
BR: Zdravo! Drago nam je što smo se upoznali, kako je na turneji?
Courtney: Iskren da budem, postane zamorno kada počne treća nedelja. Dve nedelje na turneji su super, ali već na trećoj sve kreće da ti preseda. Ceo dan se osećam kao da želim da se ubijem. Da stvar bude gora, Zia ima migrenu već nekoliko dana, a kada je jednom članu benda loše, svima ostalima je takođe loše. Ne samo da nam fali na tonskim probama, nego imamo i osećaj kao da se sve ruši poput kule od karata. Jedva čekamo da odemo kući.
BR: Žao nam je što je tako. Šta je najluđe što se desilo na turneji?
Courtney: Pa… najluđe je to što nisam pio ništa jače od vina. Zaista sam uživao u francuskim vinima koje sam imao priliku da probam na ovoj turneji.
BR: Nove pesme se pojavljuju na setlisti na koncertima? Da li nam to stiže novi album The Dandy Warholsa?
Courtney: Da, tri pesme (Somethings you got to get over, aktuelni singl Chauncey Pendicott vs All The Girls In London i Pope Rev Jim). Album stiže, pola posla je gotovo. Biće veoma… gitarski orijentisan.
BR: Prešli smo, fazon, 400 kilometra da vas gledamo uživo. Postoji li bend zbog kog bi The Dandy Warhols prešli toliku razdaljinu?
Courtney: (pauza) A-a. Mislim da ne. Doduše, mi imamo drugačiji pogled na to jer uvek znamo da ćemo naleteti na neki bend na nekom letnjem festivalu. Ali ako bi, recimo, The Greatful Dead oživeli… Ako bi ljudi mogli da se povrate iz mrtvih, gledao bih Elvisa, The Greatful Dead. Nema tog mesta na koje ne bih otišao da gledam Black Sabbath kad su imali, tipa, 22 godine. AC/DC dok je pevao Bon Scott, takođe. Ali danas…erm, mislim da bih otišao bilo gde da vidim Brian Jonestown Massacre sa postavom kao u filmu („Dig!“, igrano-dokumentarni film iz 2004. godine, prim. aut.). Nema razdaljine koju ne bih prešao da vidim to.
BR: Je li neko još uvek lud u muzičkoj industriji?
Courtney: Nisam primetio da postoji bend koji je sjeban i lud kao što su to bili BJM. Mislim, ima dosta sjebanih bendova, ali ludo je bilo to što je Brian Jonestown Massacre bio jebeno dobar. To je i dalje jedan od najboljih muzičkih kataloga u istoriji muzike.
BR: Nema svađe između vas sada, zar ne?
Courtney: Znaš, taj film („Dig!“) nije dokumentarac, u pitanju je igrani film, a rijaliti program još uvek nije bio izmišljen, pa ono… Niko to nije ukapirao, svi su mislili da je to bilo stvarno. Mislim da nije bilo nečega u čitavom tom filmu što smo uradili ili rekli, a da nam nije rečeno da tako postupimo. Rediteljka je bila u fazonu „Ma hajde, morate to da uradite! Da li biste rekli ovo, za mene?“. Siguran sam da je bilo lako da ode u kombi sa njima (BJM), u smrdljivi prljavi kombi posle mesec dana turneje i bude u fazonu „Čula sam da su Dendiji postali ogroooooomni u Evropi! Vi ste još uvek u ovom kombiju! Kako se osećate povodom toga? Jesu li vas zvali? Da li ste se čuli s njima? Ne zovu vas? Verovatno su zaboravili na vas, kako se osećate zbog toga? Ma ko ih jebe!“. Tako je lako. Možete da izmislite šta god želite. Uz malo montaže, mogu da učinim da tvoja keva deluje kao silovatelj u samo jednoj konverzaciji. To je bila zajebana lekcija.(smeh) Mislim, učinila je da oba benda postanu legendarna, postali smo jako uticajni i to je dobar osećaj, ali da sam znao da će to opstane zauvek, otišao bih i izmontirao to bolje i rekao „Ne možeš da uradiš ovo! Ni ovo! A ni ovo! Moraš da pokažeš kako si me ti ubedila da kažem to. Ako želiš da prikažeš ovu scenu, moraš da prikažeš i svoj udeo u njoj, jer je tvoj udeo veći od našeg!“ Ta rediteljka je jako jako loša osoba, jako jako ljigava ličnost. Nije osoba sa kojom želite da sarađujete. Ali, znaš, bili smo mladi i naivni i skroz u fazonu „Držimo se zajedno!“
BR: Da, mladalački stav se i dalje čuje u vašoj muzici. Kako uspevate to posle maltene više od dvadeset godina?
Courtney: Kokain! (smeh). Nemam pojma čoveče, kad nas pogledam, pomislim „Vau, mi smo onaj isti bend!“
BR: Imate i hobije pored muzike. Znam da se Piter u slobodno vreme bavi fotografijom…
Courtney: Mhm, Pit je odličan umetnik. On je među prvim slikarima koji su radili grafite s matricama, možda je čak i prvi u svetu koji se bavio time… Piter je to radio još osamdesetih, pre nego što je to postalo kul. On je završio NYU, diplomirao je slikarstvo. Znate za crtać „Family Guy“?
BR: Da?
Courtney: Znate kada Piter Grifin dobije na lotou i kupi vilu? U sceni kada pokazuje svoju kolekciju umetničkih dela kaže „Ovo je Dega! Ovo je Pikaso! OVO je neki tip iz Njujorka!“, taj „tip“ je Pit Holmstrom, delo iz kasnih osamdesetih. Znaš, on je mnogo voleo vizuelni identitet grupe The Power Station a njegova majka je iz Južnoafričke Republike i predaje studije južnoafričke kulture tako da je na njega dosta uticala afrička umetnost crtanja profila. Razvio je neki stil koji je mešavina afričkog i „The Power Station“ stila. Ako gledate verziju („Family Guya“) sa komentarima, kažu: „Bili smo na RISDe-u (Škola dizajna na Roud Ajlendu) kasnih osamdesetih i non-stop smo išli do Njujorka i svuda smo videli radove tog tipa. Crtao je grafite svuda po Istočnoj obali“. Piter je tu i živeo. Postavljao bi matrice i nanosio bi sloj boje na koji bi dodao još jedan sledećeg dana i tako dok ne dobije šta želi. Uspevao je da napravi dubinsku oštrinu…Tvorci „Family Guya“ su rekli: „Fotkali smo radove tog tipa i onda smo te fotke stavili na izložbu i neko je kasnije prepoznao njegove radove i tvrdio da ga zna i da je ‘postao gitarista za neki bend… valjda Marilyn Manson“ (smeh). Kada sam rekao Pitu za to, smorio se (imitira Pitovu smorenu facu).
Što se mene tiče, ja sam bio automehaničar, obožavao sam motore, sada obožavam vino. Volim da sakupljam razna vina i to ne da bih ih kasnije prodao, volim da ih pijem. Takođe sam dizajnirao bajkerske čizme za kompaniju John Fluevog iz Kanade. Nazvali su me i pitali da li želim da dizajniram par cipela, a ja sam rekao: „Dobro, ali dizajniraću bajkerske čizme, i to će biti čizme koje je trebalo da napravite još pre deset godina!“
BR: Voliš i da recenziraš filmove u jednoj rečenici na vašem sajtu…
Courtney: Da! Znaš, to je sve što ti je potrebno. Postoji dovoljno jak nagoveštaj – zaista možeš tako da opišeš nešto i da oceniš da li je nešto vredno gledanja i koliko je vredno gledanja. Zaista možeš da sumiraš stvari, znaš. Lakše je, doduše, recenzirati loše filmove. Kad su dobri u pitanju, moraš da kažeš koliko je nešto dobro i na koji je način dobro. Uvek je lakše uništiti nego stvoriti.
BR: Ali, lepše je kada stvaraš, zato nemoj da se ubiješ – stvaraj novu muziku!
Courtney: Znaš kako, nisam se osećao ovako loše duže vreme. Kad smo bili u Francuskoj bilo je strava. Cela francuska turneja, čoveče… Hrana je bila odlična, Francuska je fantastična. Francuzi su ljudi sa stilom, mislim, zaista su elegantni. Nisu odvratni, agresivni ni napadni, jednostavno su kul. Zaista je bilo uživanje raditi turneju u toj zemlji, pokušaćemo da radimo to svake godine. U Nemačkoj smo se, s druge strane, proveli jako loše. A da čovek ne zna ni zbog čega… Da li je cela nacija takva? Je l’ to samo do tipa koji radi promociju koncerta? Možda su radili sa još nekim bendom pa mu do drugog nije ni stalo. Zaista neshvatljivo… Mi se samo pojavimo u toj zemlji na svakoj turneji i pokušamo da učinimo da nešto uspe, ali ne, ne funkcioniše. Kao da nas Nemačka ne voli… A, opet, ne možeš da provališ da li je to do cele zemlje ili samo do tog tipa koji radi promociju. Volim Nemačku iz filmova. (smeh) Čak sam napisao i grafičku novelu i film o Nemačkoj! Ti Nemci… jednostavno neće da me zavole. Ne mogu da ih nateram da me zavole.
BR: Kako birate pesme za setliste na turneji? Nikada uživo ne čujemo stvari kao što je Heavenly?
Courtney: E, zamalo da sviramo to. Pit i ja je često uvežbavamo. Mislim… imamo dosta pesama. U principu, ako ne legnu odmah i ako ti ne uzvrate mnogo toga… Znaš, odsviraćemo neku pesmu jednom uživo i ako ne kažemo WHOA!, budemo u fazonu: „Zajebi, nećemo da prolazimo kroz ovo opet!“. Mi imamo, otprilike, 128 pesama i, ono, „Jebi ga, moramo da izaberemo 25 od toga!“. Moraš da ih naučiš, odsviraš, učiniš ih živim stvarima koje dišu i stvaraju ushićenje, tu atmosferu emotivne euforije i da zadržiš to, tipa, četiri minuta. Na ovoj turneji smo uspeli da nađemo to svake večeri, barem 90% vremena. I sve to je na ovim starim instrumentima, ono, pravim instrumentima…
BR: Kao što je tvoj Fender Coronado?
Courtney: Da, odličan je. To je najtemperamentnija od svih gitara koje sam svirao. Može da bude kao neki hor, a može da bude i najmršavije, najjeftinije sranje… Što je laganije okidaš, više postaje kao hor. I ista pesma bude različita svaki put kada je odsviraš. Nove (Gibson) 355-ice imaju samo jednu boju zvuka i to pristaje samo toj jednoj pesmi, ali ne i drugim pesmama, poput Coronada…
BR: Ti i Pit nekad naizmenično svirate solo i ritam gitarske deonice na bini. Nekada ti sviraš solo, recimo u Good Morning. Otkud to?
Courtney: Kada smo počeli sve ovo, niko od nas nije imao pojma šta treba da radi. Piter nije baš znao da svira gitaru preterano dobro. Mislim, ja sam bio bubnjar pre benda, Fathead (Brent DeBoer, bubnjar) je bio pevač/gitarista, Pit je bio slikar, a Zia je radila u kafiću. Bukvalno smo naučili sve ovo zajedno. Ja sam mogao da sviram osnovne akorde, a mogao je i Pit, ali nikada nismo svirali gitare po bendovima tako da nismo znali šta radimo. Zato je ta pesma (Good Morning) tako prosta, mogao sam da smislim nekakvu melodiju za solo. Znači, na prva dva-tri albuma, ja sviram solo gitaru. A pošto su nam albumi izlazili na svake tri godine, to znači da je do trećeg albuma već bilo, koliko, sedam godina, a dotle je Pit već naučio da svira gitaru (smeh), razvio je stil. Doduše, imao je jedan trik na prvom albumu! Mogao je da odsvira hammer-on na Grunge Betty.
