Živimo u periodu 21. veka kada nas gotovo svakodnevno datumi podsećaju da su muzička (remek) dela koja neprestano vrtimo na kojim god uređajima na kojima slušamo muziku poprilično omatorila. Prva polovina ove godine obeležena je neprestanom grajom o dvadesetogodišnjici možda najboljeg alternativnog albuma sa ove strane „The Dark Side of The Moona“, Radioheadovog „OK Computera“. Te davne 1997. godine, istini za volju, izašlo je mnogo albuma koji zaslužuju legendarno mesto na polici. Većina njih pripada ostrvskom delu autora, budući da je brit pop bio najprodavanija stvar kasnih devedesetih, ali negde u moru albuma kokainom umazanog Oasisa, ciničnog Blura, sladunjavo-hitičnog The Vervea, zamalo promašenog U2-a ili pomenutog Radioheada, na zapadnom kraju najveće britanske kolonije, četvorka iz Portlanda pisala je alternativnu istoriju. Tačno na sredini jula 1997. godine, mladi neo-psihodelični bend The Dandy Warhols izdaje svoj drugi album, onaj koji menja sve i daje im preko potreban zalet kako bi dovoljno glasno rekli šta imaju da kažu.

„…The Dandy Warhols Come Down“ ugledao je svetlost dana 15. jula vrlo zauzete 97. godine. Iako je bend već bio prisutan na sceni sa svojim odličnim prvim albumom „Dandy Rules, OK“, hit singlovi i slava nisu bili nešto po čemu bi se tadašnji The Dandy Warhols izdvojili. U jednom od najsrećnije sklopljenih trenutaka u istoriji popularne muzike, portlandski bend napravio je prvi korak na putu ka kultnom statusu, koji i sada uspeva da održi. Pored vrhunske epske „Be-In“ i jednog od najprepoznatljivijih hitova devedesetih „Not if you were the last junkie on Earth“, ovaj album je iznedrio i slatko ciničnu „Good Morning“, neverovatnu „tiha-voda-breg-roni“ pesmu „Whipping Tree“, ali i rokerskije stvari poput „Boys Better“. Sa zvukom i stilom koji je bio srednji prst tada već učmaloj američkoj sceni, „…The Dandy Warhols Come Down“ je legao „kao budali šamar“ i lansirao portlandsku momčad (i devojku) pravo u svemir. Heroin je odavno passé, ali se odjek američke indie scene od tada polako sve više čuo. Ovaj album je pravi underdog, album koji je dokazao da su The Dandy Warhols nekrunisani kraljevi američkog psihodeličnog indi roka. Dvadeset godina kasnije, razgovaramo sa frontmenom i glavnim autorom u bendu, Kortnijem Tejlor-Tejlorom:

Balkanrock: Te 1997. godine, svet je imao plejadu ogromnih alternativnih bendova koji su izdali monumentalne albume, a onda, tu ste vi – relativno mlad bend iz Portlanda sa pločom koja vas je probila i pomogla vam da dođete do stratosfere. Da li ste s namerom pucali visoko? Da li ste očekivali da se to desi? Da li je bilo sve ili ništa, u maniru „Okej, moramo da napravimo hit album, hit singl i osvojimo stanice“ ili je sve nekako došlo prirodno?

Kortni: Mene su tada izbacili iz grandž benda u kome sam svirao bubnjeve. Pit (Holmstrom, gitarista), koji je tada bio moj cimer, predložio je da osnujemo bend kako bismo upoznali ljude koji vole kul muziku poput T-Rexa ili The Velvet Undergrounda. To je bio početak The Dandy Warholsa. Ja nikad do tad nisam pevao i svirao gitaru, ali sam dosta toga snimao kod kuće pa je nekako bilo opušteno i u fazonu „neko mora to da radi, zašto ne ja“ i tako se desio naš prvi album.

Dok smo mi potpisali za Capitol Records i počeli da radimo na „Come Downu“, šugejzerska stoner rok scena je umrla i nismo baš bili sigurni zašto se to desilo. Pretpostavljam da smo mislili da je potrebno da napravimo poslednju šugejzersku ploču i tako je stvoren „…The Dandy Warhols Come Down“. Bio je to mali čin prkosa i apsolutne samouverenosti. Što se pesama tiče, one su bile jednostavno ono što se tada dešavalo u mom životu, što je praksa i danas.

BR: Kako biste opisali skok u stilu koji se desio između „The Dandy Rules, OK“ i „…The Dandy Warhols Come Down“? Iako je to i dalje bila psihodelična ploča, u priči se našla i određena hitičnost.

Kortni: Mislim da je na polju tekstura, stil dobio na „gustini“. Prisustvo legendarnog miksera, Čeda Blejka doprinelo je razlici poprilično u zvučnoj slici, ali pre svega, tu je bila ogromna moć EMI Capitol Recordsa koja je učinila da pesme postanu hitovi.

BR: Ljudi iz Capitola nisu hteli da objave prvu ideju za album, koja je kasnije objavljena kao „The Black Album/Come on Feel The Dandy Warhols“. Kada se osvrneš na taj period, da li bi ipak izdao album koji je završio kao „Black Album“ ili bi ostavio stvari onakve kako su se desile?

Kortni: Ostavio bih. Prvi pokušaj jeste imao neke kul stvari, ali je više bio eksperiment sa bukom i drogama nego muzički eksperiment. Toni Leš (producent) je zaista fokusiran tip pa je vraćanje u studio sa njim bila dobra ideja u tom trenutku. Naši izdavači su se verovatno veoma brinuli za svojih četvrt miliona dolara.

BR: „Pitchfork“ je uvrstio „…The Dandy Warhols Come Down“ na svoju „Best britpop album that are not British“ listu. Koliko je velik bio britanski uticaj na vas? „Thirteen tales“, na primer, album je koji bih ja opisao kao potpuno američki psihodelični album, a kasnije kroz karijeru, bend je razvio taj psihodelični američki stil koji ne možete naći bilo gde drugde, kamoli u brit popu.

Kortni: Američka muzika je bila u tužnom stanju i to je bio slučaj neko vreme, pa je britanska scena bila sve što je postojalo. Piter je imao masivnu kolekciju ploča i skoro sve su bile iz Engleske. Jednostavno smo morali da zvučimo kao Englezi. Doduše, kad smo konačno otišli u Ujedinjeno Kraljevstvo, shvatili smo koliko uopšte nismo „Englezi“.

BR: Mnoge od pesama sa „Come Downa“ imaju svoje mesto u skoro svakom vašem koncertu – počinjete sa „Be-in“, završavate sa „Boys Better“ i „Pete International Airport“. Da li vam je padalo na pamet tada, da će za 20 godina te pesme i dalje biti deo repertoara The Dandy Warholsa?

Kortni: Verovatno nikada nismo razmišljali o tome. „Be-In“ je toliko savršena pesma za otvaranje koncerata i mogu da kažem da je za te svrhe maltene i napisana, ali ne, nismo imali pojma da ćemo ih svirati 20 godina kasnije. Sve naše pesme su vrlo lake za sviranje pa je lakše da budem haj i osetim ih kao slušalac i nikada se ne umorim od sviranja.

BR: Osećaj koji je uspostavljen na tom albumu nešto je što sa bendom ostalo do dan danas. Možeš li da podeliš sa nama kako teče proces pisanja/snimanja i navežbavanja albuma?

Kortni: Oduvek smo bili bend koji snima u kući. Taj album je sniman kod mene u kući većim delom, ali je i dalje album koji smo najviše snimali u nekom malom jebenom studiju. Brutalno. Zato smo i pravili sopstvene privremene studije za svaki album dok konačno nisam kupio zgradu i sagradio Odditorium (studio u kome bend stvara i snima, prim. aut.) Mnogo vremena potpune odvojenosti od svega je i dalje ključna stvar kada pravite psihodeličan album.

„…The Dandy Warhols Come Down“ je album koji je lansirao bend na top listama, a svetsku slavu i dostignuća poput sviranja sa Dejvidom Bouvijem dobili su zahvaljujući jedinstvenim stilovima na narednim izdanjima. Psihodelija pažljivo mešana sa gitarskom pop estetikom trejdmarkovani je potpis koji The Dandy Warhols sa neverovatnom nonšalantnošću ostavljaju na svakom svom umetničkom delu, bilo da je njegov cilj da vas odvede na istripovano usamljeno kampovanje u glavi Kortnija Tejlora-Tejlora ili pak da bude soundtrack jedne pijane/stondirane večeri u gradu iz koje izlazite kao svetski mega car. Pre dvadeset godina, The Dandy Warhols su se „spustili“, ali su nas svaki put dizali još više.