-

Naslovna Intervjui Buč Kesidi: "Rokenrol publiku danas loži nešto što očigledno ne dobijaju dovoljno"

Buč Kesidi: “Rokenrol publiku danas loži nešto što očigledno ne dobijaju dovoljno”

Buč Kesidi
foto: Luka Trajković

Mlada pančevačka levoruka indie atrakcija Buč Kesidi, koja je nakon nekoliko ključnih momenata u razvoju konačno dobila kompaktan oblik dvojca, ne prestaje da iznenađuje kako na nastupima tako i singlovima koji se uvlače pod kožu. O dinamici u bendu, kreativnom procesu, odlukama i načinima komunikacije i promovisanja svog rada sa nama je pričao ceo bend, Luka Racić (vokal, gitara, efekti) i Zoran Zarubica (bubanj, vokal, elektronika). Bend se nalazi u procesu pripremanja novog albuma koji bi trebalo da se pojavi na jesen, ali ne pre “letnjeg hita” koji je takođe u planu. Mladi duo je sa nama podelio neke tajne svog procesa uoči izbacivanja spota za aktuelni singl “Đuskanje ne pomaže”.

BR: Za početak, đuskanje ne pomaže jer nema ljubavi u klubu ili je obrnuto? Šta povlači šta?

Zoran: Mislim da su to situacije koje se samo poklope. Dešavaju se potpuno nezavisno.

Luka: „Nema ljubavi“ je totalno nihilistička, kad „Đuskanje ne pomaže“, tu ima nečega, ima mesa!

Zoran: Avanturstičkija je!

BR: Slušajući vaša dva sveža singla, imam utisak da gledam scenu nekog filma Gaja Ričija ili Kventina Tarantina. „Posesivno-ospulsivni hospul“ je mogao da prođe kao neki rad Vesa Andersona. U ovim pesmama, kao da slušalac ima scenu koja se odvija ispred njega. Kako je došlo do tog skoka, uzevši u obzir da prvi album nije izašao baš tako davno?

Luka: Jedna od promena koje su uticale na to je to što je Zoran počeo da piše pesme. Na prvom albumu sam uvek nekako ja započinjao ideje. Uvek smo radili zajedno ali sam uvek nekako sedeo gajbi i tu nešto smišljao. On, recimo, ima potpuno drugačiji pristup pisanju pesama, posebno jer je sad već imao nekog iskustva u stvaranju pesama. I onda smo obojica mogli detaljnije da izanaliziramo čitav taj proces pa smo bili u fazonu „okej, šta se dešava konkretno u pesmi“. Znaš, moj pristup mi se, sa ove distance čini prilično nefokusirano, više kao nabacane misli. Sad se zapravo više bavimo pravim pisanjem pesme.

BR: Zorane, ti studiraš režiju, zar ne? Budući da si učestvovao u stvaranju ovih pesama, logično je što u njima primećujemo zaokružene scene i celine…

Zoran: Da, mislim da ima veze s tim da su konkretnije scene, u smislu da su realnije da se dese bilo kome. U klubu ili gde se već nalazite. „Nema ljubavi u klubu“ je, na primer, malo starija ideja, datira pre nekih stvari sa prvog albuma, s tim što nismo imali previše iskustva u donošenju odluka kako bi trebalo da zvuči pesma. U odnosu na prvi album, naučili smo dosta!

BR: Primetan je i prelazak iz prvog u treće lice. Iako vam je karijera počela singlom koji se zove „Jaa (Imam plan)“, sada niste subjekti svojih pesama. Koliko je to distanciranje značajno u samom stvaranju? Da li postoji više slobode ako nisu u pitanju neki lični narativi?

Luka: Pa, što se slobode tiče, ja nikad nisam imao problem sa slobodom da pišem nešto iz prvog lica. Nikada mi nije glupo da pišem iz prvog lica. Mislim da nam trenutno ovako više prija, kreativnije nam je. Provalili smo novi način na koji hoćemo da radimo pesme i dopada nam se da bude tako konkretnije.

BR: Kako Buč Kesidiju polazi za rukom da tako dobro komunicira sa mladom publikom i putem muzike i putem drugih kanala? Sećam se da su majice sa heštegom „Nema ljubavi u klubu“ dobro primile među publikom…

Zoran: Mislim da je glavna fora u tome da više ne predstavljaš bend kao bend, već da napraviš brend od benda…

Luka: Okej, ima i toga.

Zoran: Poneta je da nađeš način na koji će ljudi da te slušaju. Mislim da je malo, pogotovo u Srbiji, zastarelo to, kao bend izbaci pesmu, ne iscima se da je nešto promoviše, na bilo koji način i posle se nervira što ih publika ne sluša. Realno gledano, nisu se potrudili, ako su već nešto snimali. Mi smo mesecima snimali „Nema ljubavi u klubu“ i iscimali smo se isto toliko da pesma dođe do ljudi, a nemamo utisak da je došlo do dovoljnog broja ljudi.

Buč KesidiLuka: Generalno, ljudi koji se bave ovom vrstom muzike užasno zastarelo razmišljaju. Čini mi se da je to. Okej, muzika može da bude retro, nije bitno. Niko, međutim, ne razmišlja da deluje u trenutku, u skladu sa vremenom. Napravio ti danas ploču ili CD, nema nikakve veze sa trenutkom. Nema realnog smisla. Kada je sve što radiš po uzoru na bendove od pre 40 godina, nema smisla. Ajde muzika, ali recimo, zašto bi promovisao svoje albume kao što ih je Cane promovisao pre 20 godina? Sve se promenilo. Mi ovo radimo sa idejom da to stvarno uspe u današnjem vremenu kako treba. Kao, jebi ga, Surreal.

Zoran: Da! Mi se ugledamo na trap scenu! Našli su hajp koji ih loži. Rokenrol publiku danas loži nešto što očigledno ne dobijaju dovoljno. Uhvatili smo taj talas sa majicama, sa heštegovima. Vidimo rendom ljude koji možda nisu ni čuli pesmu, ali znaju za hešteg.

Luka: Rekao bih da je i do samih pesama.

Zoran: Naravno, moraš da imaš dobru pesmu. Da je „Nema ljubavi u klubu“ loša pesma, ništa se ne bi desilo. Moraš da napraviš hit koji će ljudi želeti da slušaju i pevaju. Nevezano za to da li će doći na svirku ili ne, već da li će samoinicijativno pustiti tu pesmu kod kuće. Da ih nateraš da puste pesmu više od tri-četiri puta. I tako dobijaš publiku.

BR: Dakle, kombinacija dobre pesme i dobre komunikacije sa publikom?

Luka: Pa mora da bude uvek dobra pesma, znaš. Mada i to je… Meni se čini da su mnoge pesme koje pišu bendovi ovde potpuno van vremena. Prosto ne možeš da se poistovetiš s njima. Više su kao neka poza koja se stilski ugleda na nešto. Nekako nema mesa dovoljno. Mislim da su ovdašnje rok pesme vrlo slabe na tom planu da ti nešto prenesu, da ti nešto kažu.

Zoran: I sve je manje hitova. Bendovi treba da računaju na to da te pesme treba neko da sluša i peva. Naš producent, Milan Bjelica uvek kaže „Okej, to je strava što vi volite dok svirate, ali nije dovoljno interesantno“, što dosta znači. Ako te ne uhvati da igraš ili da pevaš, ako nema taj huk, sklanjaš ideju sa stola.

BR: Znači, prisutan je i taj momenat u Buč Kesidiju?

Luka: Pa da, bilo šta u umetnosti da praviš, jednostavno moraš da imaš taj pristup.

Zoran: Gomilu pesama „pauziramo“ zbog toga!

Luka: Čim si u tome, muti ti se percepcija, ne znaš više na šta si navikao, šta je dobro, šta se tebi dopada. Zato je uvek strava da imaš nekog sa strane da svoje mišljenje. Strava je i kad sebe istreniraš da ti ideja odleži do sutra.

Zoran: Mi smo „Nema ljubavi u klubu“ snimili u aprilu prošle godine, izašla je u novembru. Prva verzija nam se nije dopadala, ali su nam, pomogli Pera i Vuk iz Ljubičica i naravno naš producent Milan. Nakon par meseci je to dobilo neki oblik kada smo bili sigurni da je u pitanju hit koji će se vrteti na radiju. Ne verujem da drugi bendovi imaju tu vrstu procesa i da su spremni da sačekaju neku stvar ako im se dopada. Plan je bio da pesma izađe na leto, ali smo morali da sačekamo dok nismo odlučili da je pesma spremna.

BR: Da li će ove godine biti potencijalnog letnjeg hita?

Luka: Biće letnji hit, da! To je ekskluzivna informacija!

Zoran: Izabrali smo stvar sa albuma za letnji hit, verovatno će se i zvati tako…

BR: Slušajući vaš opus, pomalo stičem utisak kao da slušam onog prljavog Leonarda Koena iz „Everybody Knows“, a vaša muzika dopire do velikog broja mladih. Kako to da uspevate da zvučite duboko, a dopirete do mlađih? Sve vreme nas bombarduju informacijom da mladi u Srbiji slušaju plitku muziku…

Luka: To je laž! Tu informaciju je prodao neko mator i pokvaren.

Zoran: Da, neko ko se loži samo na rokenrol sedamdesetih i dalje.

Luka: Ili neko ko pravi sranje i od toga ima dosta para.

Zoran: Mene iritira kada kažu da mlada publika ne sluša kvalitetnu muziku…

Luka: Drugi album Lorde, na primer, odlično je pokazao šta se dešava sa klincima od 16. do 21. godine. Slušaš devojku koja je mojih godina i koja je napravila hitove koje slušaju samo mladi i koja je napravila pomak u pop muzici. Tematika joj je užasno savremena! Ja nikad nisam ni sumnjao da će mladi skontati.

BR: Kad si pre nekoliko godina pevao da imaš plan, da li je deo tog plana da ćete imati jedan od najvećih hitova godine?

Luka: (smeh) Jeste! To je uvek deo priče, da imamo te ambicije. Ova nova stvar, očekujemo minimum sto hiljada pregleda na YouTubeu. Plan je i da napravimo veliki koncert. Ovo sad u Domu Omladine (10. maja, prim. aut.) je nešto najveće do sada. Jednostavno imamo visoke ciljeve. Nije nam cilj da pobedimo na demo festivalu, ali nam je cilj da za dvadeset godina napunimo Arenu.

Zoran: (smeh) I upoznamo Vladu Georgijeva. Došli smo do mnogo stvari razmišljajući tako.

Luka: Postavljamo visoke ciljeve i, ako ne uspemo, nešto ne radimo kako treba. Mislim, kako neko može da bude zadovoljan činjenicom da ti je neko sto hiljada puta pustio pesmu? Nekako nije okej razmišljanje. Ako mogu da čuju trap, zašto ne bi mogli da čuju i Buč Kesidi?

BR: Da li većina mladih bendova u Srbiji ima slično razmišljanje ili svi poštuju stari srpski princip pucanja u sopstvenu nogu?

Luka: Pa da, mada to nije pucanje u sopstvenu nogu. To je pucanje na slepo, pa šta bude. Većini je glavni cilj da izdaju album i završi se na tome.

Zoran: Dobro, mi smo opet imali fidbek od ljudi sa kojima radimo.

Luka: Da, kada smo objavili album, svi su bili u fazonu „Šta će te dalje?“

Zoran: Da, svi su pitali kako ćemo da promovišemo. Kako će ljudi da čuju za taj album.

Luka: Šta ide posle prvog albuma? Mnogo bolji drugi album. Posle toga, mnogo bolji treći album itd.

Zoran: Mislim da niko nije toliko prisutan u tom razmišljanju toliko. Mora konstantno da se radi.

Buč KesidiBR: Koji je najčešći problem sa kojim se bend susreće pri promovisanju rada?

Luka: Sprečava te činjenica da je sve zatrpano i da moraš da isplivaš u tome, a to su prilično novi koncepti.

Zoran: Teško je i jer nemaš nijednu muzičku emisiju realnu. Moraju da dođu mladi ljudi da promovišu mlade bendove. Strava mi je bio Jelen Top 10 jer je imao taj neki vajb skroz.

Luka: Ali tačno se vidi da je idejni autor hteo da napravi glavnu srpsku muzičku emisiju – da se svake nedelje vrte novi spotovi, da dovodi zanimljive goste.

Zoran: Tu je i nekoliko dobrih portala, kao što je vaš, kao što su Tegla.rs ili muzika.hr koji se zaista trude da daju dobre informacije o bendovima, a imaš i one koji samo kopi-pejstuju. Mislim da bi bilo kul da se vrate štampani muzički mediji.

Luka: Ne bi se to prodavalo.

Zoran: Misliš?

BR: U vašem slučaju bi za poster bilo baš lako jer vas je dvojica. Kako je došlo do toga da „nema basista u Buču“? Kako to funkcioniše uživo? Kako utiče na svakodnevni život benda?

Zoran: Mnogo bolje! Jedno deset puta bolje. Strava je bilo sa Alenom (Alen Duš, basista benda na prvom albumu, prim. aut), sve je kul. On se prezasitio rada sa bendom. Izašao je par meseci nakon izdavanja albuma, jednostavno više nije bila njegova stvar. Kad je izašao, probali smo sa drugim ljudima…

Luka: Al’ nema smisla da nekog teraš. Mi ovo nastavljamo da radimo jer je to naša stvar, ako nekom nije, onda je obaveza.

Zoran: Ovako se i lakše organizujemo za probe, za sve.

BR: Ironično, zvučite bogatije kao dvojac…

Zoran: Zato što znamo šta hoćemo da postignemo. Što je više ljudi u bendu to postaje veća buka. Moraš više da paziš.

Luka: Jednostavno više promenjivih…

Zoran: Ako fali bas, semplovaćemo bas, Luka će uključiti neku pedalu… Problem rešen!

BR: Često svirate sa Artan Lilijem, koji su prilično popularan bend. Da li se dešava „krađa“ publike?

Luka: Nije to „krađa“ publike. Meni je to strava, to je zdrava konkurencija. To je nešto što fali na domaćoj sceni. Naravno da nam dosta nove publike dođe sa tih koncerata. Slačala nam je pohvalio „Đuskanje“.

Zoran: Oni su nama stvarno dosta pomogli, još prvim onim koncertom u Mikseru. Romana je moja najbolja drugarica (smeh). Na njihove koncerte dolazi jako puno ljudi, tako da nam znači dosta. Sviraćemo sa njima u Zagrebu, a nikad nismo svirali u Hrvatskoj.

Buč KesidiBR: U Hrvatskoj je i infrastruktura na muzičkoj sceni znatno bolja…

Luka: Pa pazi, tamo ta hijerarhija nije urušena kao kod nas. Jedan Vojko V izda singl sa Tončijem Huljićem i kao, posle svega taj Magazin i dalje postoji i kakav je da je, znaš da je Tonči nekakva faca.

Zoran: Bendovi koji žele da uspeju, moraju da idu ka tome da prave pesme koje će ljudi da slušaju, koje će biti hit i da će im neko reći „to je hit, to nije hit“. Mi imamo te ljude, Ljubičice, Milana i Nikolu iz Kontre. Oni odluče zajedno sa nama koje pesme imaju potencijal da budu slušane.

BR: Koliko takvih ljudi zapravo postoji na sceni?

Luka: Mi smo uboli iglu u plastu sena. Ne znam za mnogo ljudi koji funkcionišu tako.

Zoran: Milan nas je pitao da li želimo da se bavimo ovim ili ne? Odgovor je bio potvrdan i evo nas sad. Govorili su i nama milion puta za nešto da je katastrofalno. Onda promeniš. Pozitivni komentari ništa ne znače.

Luka: Dobili smo skoro kritiku sa nekog koncerta, Andrea Kane nam je napisao da smo bili u prvoj polovini svirke malo pogubljeni. I onda sam skapirao da treba da sednem i vežbam gitaru sa metronomom. Jezivo je što matorci koji bi trebalo da znaju nešto, ne umeju da kritikuju kad treba. I bendovi tu kritiku treba da prihvate.

Zoran: Naravno, ne treba ti full hejt. Ako se neko iscimao da napravi pesmu, nema razlog da ga hejtuješ.

Luka: Poenta je da, što imaš više prilike da naučiš i dobiješ bilo kakvu vrstu kritike, to bolje po tebe. Ako si iole normalan čovek. Ako te toliko to obuzima, onda ne treba se baviš bilo čime.

BR: Šta bi u petak uveče posle posla slušali Buč Kesidi? Pred izlazak u grad!

Luka: Ja se ovih dana navukao na The Velvet Underground.

Zoran: Ja sam se vratio prvim albumima Daft Punka, krenuo diskografiju od starta.

BR: Pomenuli ste malopre brendiranje benda. Primetna je i određena estetika u spotovima, na koncertima i u promo materijalu. Uspeli ste da pobegnete iz te pank estetike indie roka.

Zoran: Nekako bežimo iz te pank scene u Srbiji. Mi ne želimo da budemo deo toga.

Luka: To je sve imalo svoj period. Imali su svoj period 2006. godine, ali se u svetu to promenilo. Ovde je to prošlo kroz sedam iteracija i sada je prilično isprano. Apsurdno mi je da se novi bendovi ugledaju na bendove koji su se probili pre 15 godina. Sve je to preusko gledanje na stvari. Tu nema originalnih ideja. Sve funkcioniše previše palanački.

BR: I za kraj, zašto ne Sandens Kid, zašto baš Buč Kesidi?

Zoran: Ja sam Sandens Kid.

Luka: Obojica smo Buč Kesidi.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe