Branislav Babić Kebra imao je samo 17 godina kada je počelo njegovo muzičko stvaralaštvo pod uticajem energije punka koja je dolazila sa zapada, u prvom redu benda The Fall. Boja njegovog vokala, kao i sam način pevanja, dopadljivi su, a pre svega autentični; samim tim su i zaštitni znak benda Obojeni program, čiji je frontmen već 35 godina.
____________________________________________________________
Njegova idejna i kreativna neumornost je zadivljujuća. Obojeni program iza sebe ima osam studijskih albuma, jednu kompilaciju i jedan album uživo. Zvuk koji daruje je poput svežeg vazduha koji neumorno prati sve oblake dešavanja u muzici, što je samo jedan od razloga zašto je već decenijama uzor mnogim mladim bendovima iz našeg regiona, na čiji rad je i nesumljivo uticao.
„Da je telo desna ruka, hvatao bih oblak mašte“, kaže deo pesme „Pozivamo tople reke“, a da „muzika ima moć“, ističe Kebra, i kada kao njenu veliku važnost navodi njen estetski momenat, bitan u formiranju ličnosti i vlastitog sistema vrednosti. Po njegovim rečima: Ideje i poruke dobre muzike su više od puke zabave. I dokle god bude Obojeni program smatrao da je sve to novo iskustvo i dok postoji nekakvo uzbuđenje, on će trajati.
Prvi nastup sa bendom, imao je 1981. godine u malom, i u to vreme popularnom novosadskom klubu „Bronx“. Prvi snimci Obojenog programa su emitovani u emisiji “YU-pop scena’‘, Radija Novi Sad, a spot za pesmu „981”, bio je prvi sa ovih prostora koji se emitovao na MTV u emisiji “120 minutes’‘, 1993. godine kod Johna Peela, jednog od najbitnijih ljudi za nastajanje sloboda u muzici. Pesma „Želim svaki dan biti radostan“ nalazi se i na Peelovoj BBC track listi. Ovih srećnih dana se Kebra rado seća, kao bitnih poglavlja iz prošlog vremena, kao dragih uspomena, ali ipak stavlja u prvi plan budućnost, koja je jedino što bend interesuje, budućnost kao nepredvidiva čar naših života. I upravo deo pesme „Želim svaki dan biti radostan“ kaže: „Život koji živim, jedan novi strip“. Crtana reč je za Kebru vrlo važna, jer, za one koji ne znaju, svoj nadimak on je dobio u periodu osnovne škole, po crtanom strip junaku francuskog crtača Jana iz 1978. godine. A, onda tu je pisana reč.- osvrnućemo se na kratko na njegova književna ostvarenja. “Ko je taj čovek” i “Reci pravo” su Kebrine zbirke pesama, kako onih koje su rađene u sklopu Obojenog programa, ali i onih za koje nije urađena muzika. „Rey je o.k.“ je njegov prvi roman, mada u njemu ima i pesama, a drugi roman nosi naziv „Obećaj mi, molim te“. Zajedničko za sve četiri knjige je to što u njima ima ilustracija, tj., crteža koji su sastavni deo Kebrinog stvaralaštva od 2008. godine. Dakle, mit tvore reči, muzika i boje…
Ulicama osunčanog Novog Sada, u hodu smo razgovarali sa Kebrom, a zatim udahnuli najveću tišinu u studijskom prostoru benda koji je nastao od auto radionice, u prostoru kakav su celog života njegovi članovi želeli da imaju, tamo gde nastaje muzika u boji. Muzika je prisutna svuda oko nas, a na svima nama je da je prepoznamo u prostoru i u samom sebi. I kada nam se to desi, ne ostaje nam ništa drugo već da uživamo u tome, jednom prilikom izjavio je Kebra.
U narednom delu teksta, pred vama je intervju sa njim. Uživajte i vi u njemu.
BR: Pre nego što je nastao Obojeni program, 1980. godine, bili ste članovi bendova Abortus, Pankreas, Direktori a letači iz Novog Sada, te Urbana gerila i Arhiva iz Beograda. Možete li nam reći nešto više o tom periodu?
Kebra: Sve to je stvarno bilo davno i ostalo mi je u lepom sećanju. Dovoljno je reći punk. Sve što mi se dalje dešavalo u životu, tj muzici izraslo je iz toga. Koliko god to tada bilo nevešto ili naivno u sebi je nosilo neku neverovatnu energiju pa čak i neki bezobrazluk u pozitivnom smislu, naravno. Mi smo kao klinci rasli na punk muzici. Ima li šta lepše?
BR: Od nastanka Obojenog programa, pa do objavljivanja vašeg prvog albuma „Najvažnije je biti zdrav“, prošlo je deset godina. U međuvremenu, stekli ste svoju publiku i održali oko 300 koncerata u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani…a da medijski uopšte niste bili propraćeni. Da li je to bila Vaša odluka ili ne?
Kebra: Tada je postojala mogućnost da bend i bez medijske podrške može da svira, i nama je to bilo sasvim dovoljno. Postojala je nekakva omladinska štampa i poneki muzički časopis, oni su izveštavali sa naših koncerata i krug naše publike se iz koncerta u koncert širio.
BR: U prve četiri godine Obojeni program je nastupao u belom. Koju poruku ste želeli da pošaljete u beloj “koverti“?
Kebra: To su bile godine kada energija panka nije bila dovoljna, trebalo nam je nešto više od toga i pojavio se new-wave, demistifikacija jednog muziškog pravca i iskreni upliv u nešto sasvim novo. Po meni je to najuzbudljiviji muzički pravac u istoriji muzike. Pank je bio previše radikalan da bi se mogao razvijati a samim tim i opstati, new wave ga je sačuvao u tom estetsko energetskom obliku. Pritom je restartovao celokupnu rok muziku iz prošlog vremena i učinio je večno modernom. Da bi se sve to ispravno shvatilo, moralo se dobro znati muzičko gradivo iz 60 tih i 70 tih godina prošlog veka. jer bez te „stare“ rock muzike ova današnja ne bi ni postojala. New wave je sve to imao u sebi i mi smo to prepoznali kao bitan trenutak u našem životu.To je ta naša bela faza.
BR: Kroz bend je prošlo preko 50 članova. Jednom prilikom ste izjavili da je bend poput kule od karata koja je lako oboriva, i da se Vi samo trudite da je baš svaki vetar ne poruši. – a, kada se ipak sruši, da je sa najmanje muke ponovo sagradite. Da li je prijateljstvo ono bez čega jedan bend ne može?
Kebra: Naravno, prijateljstvo sa članovima benda se nekako podrazumeva, prosto bez toga je gotovo nemoguće raditi. Svako od nas je priča za sebe ali je muzika ta koja nas je okupila i uspostavila ta naša prijateljstva. Hvala joj na tome.
BR: Srž novosadske new wave/punk scene osamdesetih godina, pored Vašeg benda, činili su i bendovi: Boye (čiji je član bila i Vaša sestra Biljana), Luna, La strada i Grad, sa kojima ste u jednom periodu imali i zajedničke nastupe, koji kao i Vi nisu želeli da postanu deo “komercijale”. Prepoznajete li danas kod nekih bendova duh tog stvaralaštva?
Kebra: Svako vreme sa sobom nosi svoju estetiku, život i okruženje su ti pokretači. Energija onog vremena i današnja energija su dve sasvim različite stvari i samim tim gotovo neuporedive. Muzika je vrlo fleksibilna pojava i na svaku nametnutu estetiku je imala odgovor. Mislim da je taj duh prisutan i kod današnjih bendova.
BR: Novi Sad je nekad imao sjajne klubove poput „Žute kuće“, „Atrijuma“, „24“….koji kao i prethodno pomenuti bendovi, osim Vašeg, više ne postoje. Danas postoje neki novi klubovi, došle su neke nove generacije, došlo je neko novo vreme. Publika nekada i sada?
Kebra: Teško je to tako generalizovati, svako od nas je na neki način publika, ako kapiraš bend, ako ti je dan za koncert drugačiji od drugih, ako te drži to uzbuđenje, ako si srećan na bilo koji način…to je publika i pre a i sada.
BR: Exit je dete u vremenu tih promena. Nastao je kao simbol otpora, zatvorenosti naše zemlje, a danas je najbolji festival u Evropi. Bili ste često deo istog. Koliko je on uspeo promeniti sliku o Srbiji?
Kebra: Sasvim je sigurno da je Exit imao značajnu ulogu u tome, bio je više od festivala, glas moderne Srbije. Takva su bila vremena. Sada su drugačija vremena i samim tim druge stvari moderne.
BR: Zanimljiva činjenica vezana za Vašu biografiju jeste ta da ste osnivač Radija 021, a da ste samo 13 dana bili njegov muzički urednik. Šta to nije moglo da ode u etar?
Kebra: Jedan od vlasnika radija je tražio neke lakše note. Mada, ko zna šta je tu bilo u pitanju, u svakom slučaju nije išlo i dobro je da smo se razišli, 13 dana dobre muzike na radiju, to je za Novi Sad veliki uspeh.
BR: Svi koji prate Vaše stvaralaštvo, znaju da se pored muzike i pisanja poezije i proze, koje objavljujete u svojim knjigama, bavite i crtanjem nesvakidašnjih crteža u “Paint”-u, koje svakodnevno objavljujete na svom Fb profilu, a imali ste i nekoliko ne-klasičnih izložbi. Odakle dolazi inspiracija za njih i postoji li povezanost između Vašeg crtanog i pisanog izraza u dva programa?
Kebra: Crtam svaki dan, baš uživam u tome, a inspiracija pojma nemam odakle dolazi, život, svakodnevica… Uglavnom nemam neku zamisao, sednem i crtam pa gde ode, ponekad znam šta crtam a ponekad pustim da me sam crtež vodi.- prosto se prepustim toj čaroliji, tom odnosu prostora, oblika, linija i kolorita. Postoje stvari koje se rečima ne mogu opisati bar ne na takav način kako ih ja vidim, zato crtam. I nisam neki crtač, kao što nisam ni neki pevač ali i jedno i drugo volim i radim na najbolji način što mogu .
BR: U tekstovima pesama spominjete Kafku, Prevera, Borhesa… Da li inspiraciju za svoje stvaralaštvo nalazite i u drugim vrstama umetnosti? Postoji li neki umetnik/ci koga biste izdvojili i ko Vam je i dan danas po estetskim kriterijumima vrlo značajna figura?
Kebra: Ima dosta značajnih i zanimljivih likova u svetu stvaralaštva ali ako već nekog moram da izdvojim to bi bili Mark E. Smith (The Fall) i Slobodan Tišma. Mislim da su njih dvojica najvažniji.
BR: Sedmog maja učestvovali ste na drugoj po redu tribini iz ciklusa „Tebi govorim“ sa temom: Pojedinac i društvo, Tehnološkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Upravo je Vaš odgovor na pitanje da li se osećate odgovorno za stanje u ovom društvu, bio da osećate odgovornost za sve što uradite baš u tom estetskom smislu. Kakvi su Vaši utisci sa te tribine i mislite li da bi se trebale češće održavati?
Kebra: Moji utisci sa te tribine su sasvim pozitivni. Otvorila se rasprava i bilo je na momente vrlo zanimljivo. Siguran sam da takve tribine mogu samo da koriste studentima, mogu da čuju nešto što nemaju mogućnosti da čuju na drugim mestima. Mislim da je i njima sve to bilo na neki način zanimljivo.
BR: Vaši tekstovi su genijalno upakovane minimalističke poruke vremena u kome živimo, a bilo je i onih koji su zabranjivani. U pesmi “To još nisam rekao”, stih kaže: “Ja sam pisac istine”. O čemu Kebra danas piše?
Kebra: Meni je jako bitno da sam stalno u dosluhu sa vremenom u kome živim, tako je bilo i biće, Bavim se sadašnjošću, mislima okrenut ka budućem. Danas i sutra, to su orijentiri, juče me ne zanima, prošlo je.
BR: Publika je na nedavno održnim koncertima vašeg benda imala priliku da čuje i novi materijal. Kada možemo da očekujemo novi album i zvuk ponovo pojačan još jednom gitarom?
Kebra: Da, u bend se vratio nas prvi gitarista Cana, i u nove pesme ulazimo sa postavom dve bas gitare (Bebec i Ljuba), bubanj (Cina) i gitara, nama zanimljivo. Na nedavno održanom koncertu u Novom Sadu nešto od tog novog materijala smo svirali, uskoro imamo koncert u Beogradu (19.6.-Miksalište) i verovatno ćemo i tamo nešto od toga svirati, uporedo radimo nove pesme i nastupamo, i dosta je teško reći kojim će to tempom ići i u kom obliku će se to pojaviti. Važno je da radimo i da za sada sve dobro ide.
BR: Da li će lepota spasiti svet kao što kaže stih pesme „Krećem se u pravcu RA“?
Kebra: Ako nešto može da spase svet, onda je to lepota, lepota života.
BR: Svedoci smo velikog uticaja tehnologija danas na muziku, prvenstveno interneta. Mladi umeju reći, ako te nema na socijalnim mrežama, to je kao da ne postojiš. Kako vidite budućnost muzike?
Kebra: Muzika je civilizacijska tekovina, uvek prisutna, nikad presudna, čini nas vedrijim i smislenijim, svakoj budućnosti je potrebna muzika.
BR: Šta je to što Vam uvek izmami osmeh i koje je boje sreća?
Kebra: Svaki sklad u meni proizvodi osmeh, a sklad može biti u svemu, od osnovnog da si u skladu sam sa sobom, do raznih drugih usklađivanja sa drugima sa prostorom i sl. A koje je boje sreća, pa kada si srećan svaka ti je boja omiljena.
