Prošle godine je Irish Stew proslavio deceniju postojanja i stvaranja muzike. Mladi bend je polako gradio iskustvo i prošlogodišnjim nastupima zaokružio bar dosadašnje ciljeve. Snimili su tri albuma, pregršt nastupa širom Srbije, u regionu i po Evropi. Ova godina donosi neke nove ciljeve i pustolovine o kojima bismo voleli da ispitamo frontmena vedrog i energičnog sastava, Bojana Petrovića, koji stavlja na lica osmehe brojne publike u „zelenom“.

BR: Nedavno ste imali nastup na festivalu „San Patrizio“ u Milanu. Kakve utiske nosiš sa koncerta i posete Italiji?

Bojan: Italija je zemlja u kojoj postoji veliki broj poštovalaca irske muzike, tradicije i kulture, kao i kod nas. Takođe, imaju nekoliko organizacija koje se bave time na jednom ozbiljnom i profesionalnom nivou i drago mi je što smo uspeli da ostvarimo saradnju sa tim ljudima. Prethodne 2-3 godine smo dva puta nastupili na Triskell festivalu u Trstu, sada u Milanu, i biće sigurno još sličnih nastupa u budućnosti. Trudimo se da kada god odemo negde „preko“ iskoristimo to vreme da prođemo po gradu, upoznamo neke nove ljude. Tako je bilo i u Milanu, dobra stara svirka, i neki novi ljudi!

BR: U nedavnom gostovanju u „Dvouglu“ si rekao da Aci (Seltiku) možda ponekad zameraš što je previše diplomatski nastrojen. Deliš li mišljenje da je neophodno imati svoj jasan stav, ponekad i oštrije postavljen prema nekoj temi?

Bojan: Vrlo teško i široko pitanje. Ljudi često izbegavaju da imaju stav u javnosti, jer on lako može da se shvati na pogrešan način, stvara protivnike, i to je donekle opravdano. Ako ne kažeš ništa – ništa ti ne može biti ni zamereno i tako si mirniji. Ja lično malo više volim da rizikujem, pa neka me onda neko zbog onoga što kažem voli malo više, a neko malo manje. Ok sam sa tim. Mada evo i sad se upravo trudim da budem diplomata dok ovo pišem (smeh). U svakom slučaju treba imati neku granicu.

BR: Kada si i kako prvi put zavoleo frulu kao instrument kojim ćeš graditi muzičku karijeru?

Bojan: U prvoj postavi benda Irish Stew imali smo flautiskinju koja je ubrzo napustila bend. Ja sam za rođendan dobio svoju prvu irsku frulu, baš u tom periodu i počeo da vežbam. Prvo je to bilo u smislu: „‘Ajde sviram sad i frulu dok ne nađemo nekog ko će to da radi bolje“. Onda dugo nismo našli nekoga ko bi hteo da svira, i na kraju sam ja postao taj „bolji“. Potpuno spontano, ali ispalo je dobro, što sam više svirao sve sam više to i voleo.

BR: Čini se da neretko napomeneš da je ljubav „najbolja deviza“ u životu. Naravno, ljubav ne mora samo da se odnosi prema ženi, ali gledajući u tom kontekstu, smatraš li sebe osobom koja uživa u ženskom društvu i vidiš li sebe kao miljenika ženskih srca?

Bojan: Trudim se da povremeno budem sanjar, a povremeno da stojim sa obe noge na zemlji. Svestan sam da se od ljubavi ne živi, ali isto tako – ne može da se živi ni bez nje. Svakako da mi prijaju komplimenti, žensko društvo i sve ostalo, ali ja sam uvek težio ka tome da budem miljenik jednog ženskog srca, na pravi način. Trenutno je tako i to mi je sasvim dovoljno.

BR: Uvek je postojala snažna veza između irske muzike i srpskih stanovnika. Uzeći u obzir nastupe u inostranstvu, kako bi prokomentarisao odziv ljudi na vašu muziku u drugim zemljama?

Bojan: Publika je super, mada malo manje „fanatična“ nego ova naša domaća, verovatno zbog toga što tamo na koncerte dolaze ljudi koji imaju preko 30 godina, koji vole muziku zbog muzike, a ne samo zbog skakanja i opijanja. Kod nas u Srbiji na koncerte uglavnom idu mlađe generacije, dok ovi malo stariji idu na neka „kulturnija“ (kafanska) mesta, ili još gore, ne idu nigde. Čast izuzecima. Klincima je „glupo“ da idu sa matorcima, a matorcima je „glupo“ da idu sa klincima. Toga u svetu nema. Svako je ono što jeste, radi ono što voli i nije ga sramota da to pokaže. Spajaju ih zajednička interesovanja, a ne godine, i to onda celu priču izdiže na jedan viši i zdraviji nivo bez predrasuda. Tako je i ako gledamo na sam koncert Irish Stewa.

BR: Šta je to što te u svojoj srži privlači senzibilitetu irske tradicije?

Bojan: Ako pričamo u muzičkom smislu, onda definitivno ta neka melodičnost koja u sebi nosi jaku emociju, samim tim i veću iskrenost i pravi način da pošalješ neku poruku.

BR: Čini li ti se nekada teškim da svoju ulogu frontmena prilagodiš nastupima u Orthodox Celtsu?

Bojan: Ne, naprotiv, realno mi je mnogo lakše da sviram sa Orthodox Celtsima jer tamo imam manju odgovornost i o mnogo manje stvari brinem. U Irish Stewu i pevam i sviram, plus imam ulogu frontmena koja svakako zahteva veću angažovanost na bini. Sa druge strane, timski sam igrač i nikada nisam patio od toga da ja budem glavni, važno je da ceo tim funkcioniše dobro i da svako maksimalno odradi svoj deo posla, koliki god on bio.

BR: Irski duh i tradicija ne idu bez piva i narušavanja sopstvene percepcije istim. Pamtiš li neke nastupe tokom kojih ti je alkohol (ne mora nužno pivo) otežao nastup i učinio da zažališ prethodnu zabavu?

Bojan: Ne pamtim, zato što se to ili nije desilo ili sam bio previše pijan da bih se sećao (smeh). Šalu na stranu, lepo je popiti po neko pivo i opustiti se, ali naravno da ne treba preterivati. Umerenost je najvažnija u većini stvari, tako je i sa alkoholom.

BR: Koliko si imao prilike da tokom putovanja upoznaš neke bendove takođe inspirisane irskim zvukom širom regiona i Evrope?

Bojan: Upoznao sam ih dosta. Pa, ljudi kao i mi, ne znam šta bih ti rekao osim da volimo da sviramo (smeh).

BR: Fan si Manchester Uniteda. Koju generaciju fudbalera najviše voliš i koje igrače? Kako komentarišeš aktuelnu sezonu i neulazak u Ligu šampiona?

Bojan: Fudbal je odavno postao stvar novca, pa tako sada jedan mali klub kao što je Manchester City vrlo brzo postane „veliki“ i može sebi da priušti titulu. Isto se desilo i sa Chelseaem kada je stigao Roman Abramovič. Nekako mi je najdraža generacija ona koja je uzela ligu šampiona Bajernu u poslednjih 5 minuta, ’99 godine. Veliki Peter Schmeichel, Ole Gunnar Solskjaer, Roy Keane… i naravno neprikosnoveni Sir Ryann Giggs, koji i dalje igra i trči brže od polovine trenutnog tima, od koga je dobar deo bio u pelenama kada je on debitovao.

BR: U slobodno vreme povremeno igraš fudbal. Koju poziciju najviše preferiraš i zašto?

Bojan: Volim da domaći teren odbranim, a da dam gol u gostima (smeh). Trenirao sam fudbal 10 godina, igrao na svim pozicijama, ali najbitnije, izgradio timski duh i naučio puno toga o disciplini, upornosti i radu u teškim uslovima. To mi je kasnije puno pomoglo u muzici. Stekao sam utisak da se ovde u mnogim bendovima muzičari međusobno takmiče na bini, a to je pogubno za tim. Ne možemo svi da budemo centarfori, mora neko i da čuva gol.

BR: Rekao si u jednom intervjuu da uvek treba dati sve od sebe i da ne treba misliti na novac. Misliš li da, ukoliko čovek pokušava sve u životu da radi na najboljem mogućem nivou, može doći do zamora i prezasićenja?

Bojan: Ne znam, reći ću ti ako se umorim. Za sada verujem da ako radiš ono što voliš, „perpetum mobile“ je moguć. Što se novca tiče, on je bitan, ali mislim da on dolazi kao prirodna posledica svakog uspeha kad tad ako dovoljno kvalitetno i posvećeno radiš. Ako ti novac fali, onda si verovatno previše mislio o novcu, a manje o onome što treba da uradiš.

BR: Šta The Pogues za tebe znače i donose tradiciji irske muzike?

Bojan: Prvi su spojili irsku muziku sa rock ‘n’ rollom. Oni su revolucija! Do tada to nije postojalo, približili su irsku muziku globalnoj (svetskoj) publici na pravi način. Meni lično znače puno. Imali su taj nekakav stav i iskrenost u celoj priči. Kao da su rock ‘n’ rollu koji je sam po sebi buntovan dodali još jaču notu. I nije ih bilo sramota.

BR: Aca (Seltik) je takođe izjavio da su pesme Orthodox Celtsa više durskog, dok su Irish Stew molskog karaktera. Misliš li da u svojim kreativnim izražavanjima ima melanholičnih, nostalgičnih, pa i dubljih, uslovno rečeno, negativnijih emocija?

Bojan: To je stvar ukusa i ličnog senzibiliteta. „Kelti“ su to uvek super radili u duru, jer im je tako bilo lepše i bolje. Meni se gomila tih pesama baš dopada, ali ja ne umem takvu pesmu da napišem. Krenem da komponujem, čim udarim dur na gitari, ja se već osećam kao da sam sebe slagao. Mislim da nema tu negativnog ili pozitivnog, samo je pitanje gde se bolje i lakše pronalaziš. Meni je mol nekako uvek zvučao „teže“ i iskrenije.

BR: Sukobi i pesničenje temperamentnih Iraca nije neobično u njihovoj tradiciji. S druge strane, živiš na Novom Beogradu, gde nije nepoznato da je uvek postojao „oštriji“ duh stanovnika, pa da kažemo da bi moglo da se nazove „geto“ ili duh ulice. Koliko si ti ponekad temperamentan i kratkih živaca u kontaktu sa okolinom, koja se nužno ne slaže sa tobom?

Bojan: Ma dobro, to je dok si klinac, posle to valjda prerasteš. Tukli smo se povremeno, to je ok kad si mali, ne znaš za drugačije, instinktivno. Sada mislim da je prava čovekova snaga u onome koliko udaraca izdrži, a ne koliko zada. Ja imam jako dug fitilj, i izdržljiv sam kao mazga, istrpim sve to, uglavnom. Nisam pesničarski tip, sad sve više volim da se borim srcem i mozgom nego pesnicama. To mi je interesantnije. Mislim, mogu ja i da se pobijem. ali to je retko. Obično se biju oni koji ne umeju drugačije ili oni sa kojima ne može drugačije pa se spustiš na taj nivo.

BR: Postoji li neki novi materijal na kom radite i kada bi se mogao očekivati sledeći album?

Bojan: Da, imamo nekoliko novih pesama i aktivno radimo na njima trenutno u studiju. Sada smo nekako iskusniji i zreliji, podigli smo i kriterijume, pa to ide malo sporije nego ranije. Ne znam kada bih obećao album, ali ideja je da se prvo izbaci nekoliko singlova pa tek onda na kraju album, kao celina.

BR: Kada ti je bilo najteže u dosadašnjoj karijeri Irish Stewa i zbog čega?

Bojan: Uh, to su obično bili periodi kada su bivši članovi odlazili. Uvek smo svi nekako bili emotivno povezani koliko god da smo bili isti ili različiti. Navikneš se, onda ti bude teško da prihvatiš da mora da se desi nešto što ti ne želiš, a ti na to pritom ne možeš da utičeš. Da je nekom drugom nešto manje važno, a tebi je to više važno.