Trip hop kao pravac sa dosta skrivenom i tragično kratkom regionalnom istorijom (o kojoj će biti reči drugi put), je, sudeći po poslednjim tendencijama i novitetima, naišao na mini-resurgenciju kod nas i u komšiluku. Lajnap nekolicine izdavačkih kuća poput Glitch Records, i sastavi kao što je Blu.Sine (inače, zemljaci današnje sagovornice) sve češće se obraćaju opojnoj miksturi hip hopa, psihodeličnih downtempo-bitova i ženskih vokala, ojačanih poslednjim studijskim mogućnostima.

Služeći se ovim, i drugim muzičkim jezicima, mlada harfistkinja, vokalistkinja i tekstopisac, Astrid-, poreklom iz Velenja u Sloveniji, tek je na početku svog karijernog puta, barem u domenu pop muzike, a već je prikazala distinktan, i što je najvažnije, originalan izraz svojim, za sada jedinstvenim EP izdanjem, koje trenutno aktivno promoviše mnogobrojnim živim nastupima. Od prvih akorda stvari „Kostarika“ sa Rhodesom koji, na dosta potišteniji način, evocira Zero 7, vladaju utučena klupska atmosfera, višejezičnost, i opipljiva senzualnost pomoć producenta Tomaža Zupančića, koji je bio zadužen i za miks, kao i čuvenog mastering inženjera, Johna Webbera, čije iskustvo uključuje rad na opusima Bowiea, Georgea Michaela i Coltranea.

U želji da saznamo više o izvorištu njenog kompleksnog, slojevitog saunda, artističkoj viziji, ali i budućim planovima, odlučili smo da, makar virtuelno, sednemo i porazgovaramo.

Balkanrock: Zdravo Astrid, hvala ti što si se složila da odradimo ovaj intervju. Koliko vidim, ovih dana si dosta zauzeta živim nastupima, ali mi je drago što imaš vremena da proćaskaš sa nama!

Astrid-: Važno je izdvojiti vreme za prijatelje.

BR: Pre nego što si dostigla trenutni nivo, imala si priliku da stekneš bogato muzičko iskustvo školujući se kao harfistkinja i solo pevačica. Možeš li nam reći nešto o tom razvojnom putu? Da li se akademski pristup muzici nešto na šta redovno referiraš u svom stvaralaštvu?

Astrid-: Na Muzičkoj akademiji u Ljubljani magistrirala sam opersko pevanje kod profesorke Pije Brodnik, a od diplome kod profesorice Mojce Zlobko Vajgl me deli samo još jedan koncert koji neću izvesti jer me je put odveo na drugu stranu.

Moglo bi se reći da sam „skoro“ diplomirala i harfu. Volela sam studije – da budem iskrena, najdraže mi je bilo sviranje u orkestru. Zanimljivo je da mi je tu bilo najugodnije, negde u pozadini, kao deo veće muzičke celine. Danas je s tim uporediva režija, gde se takođe skrivam u pozadini. Ne volim da se pojavljujem ​​u sopstvenim videima. Radije ih usmeravam. U svom stvaralaštvu referiram na sve ono što me privlači, inspiriše, osvaja. Studiranje muzike često me ograničavalo. Možda je to ispravno. Prvo te neko mora ograničiti kako bi se usudio da budeš slobodan.

BR: Tvoji autorski počeci naziru se nekih tri godine unazad, u projektu Astrid in Avantgarden, koji deluje kao vrsta umetničke potrage, koja je dostigla vrhunac na tvom poslednjem EP-ju. Kako ti vidiš tu promenu i svoj razvoj između inicijalne ideje i njene konačne realizacije?

Astrid-: Mislim da je Astrid i Avantgarden još uvek izuzetno prisutan. Reč je o Astrid u zemlji čudesa – u bezgraničnom prostoru svega što jesam, i želim predstaviti svetu. Astrid- je samo zrelija verzija nje, koja shvata da je njeno mesto iza kamere, umesto ispred nje, u svetu bezgraničnog koncepta, umesto linearne izvedbe. Jedan dobar prijatelj mi je jednom rekao da sam bila „apsolutista“ kad smo se posvađali. Tada sam to shvatila kao negativno – danas znam da je bio u pravu. Ja sam apsolutista, u smislu da ništa ne radim polovično i da jako cenim kvalitetnu, celovitu umetnost. I to u smislu da neću više nikoga čekati. Ako u to veruješ, nema na čemu, ako ne veruješ – i to je u redu.

BR: Pomenuti Triptich EP je tvoj prvi pravi statement – punokrvni izlaz na scenu. Šta te je navelo da razviješ tako bogat koncept koji stoji iza projekta, i možeš li ga približiti malo bolje onima koji još nisu čuli album?

Astrid-: Bila sam u najtežem periodu života i čitala sam knjigu Marine Abramović, „Hod kroz zidove“. Zalepila sam velike listove papira na zid, i počela da beležim ideje, baš kao što su to učinili Marina i Ulay decenijama pre. Ideja za Triptich zapravo se rodila nekoliko godina ranije, kada sam počela da sumnjam da ću se jednog dana baviti režijom. Htela sam da napravim triptih filmova, ali onda sam počela da razvijam ideju i došla do tri ženske personifikacije patnje, možda čak i pakla, koju proživljavaju Kostarika u istoimenoj pesmi, Konstante u pesmi „Berlin“ i Catharsys u pjesmi „Seme“. Tada sam stvarno patila, jedva sam gurala kroz dan. Sa mnom je bio Tomaž [Zupančič, multi-instrumentalista i aranžer projekta] bez kojeg me više ne bi bilo. Počeli smo zajedno da stvaramo i studijsku muziku, ali smo ove godine doslovno krunisali saradnju s Triptichom. Kad smo se nakon izlaska vratili u studio, imala sam malu krizu da više nikad neću napraviti nešto ovako dobro. Zaista smo pazili na svaki detalj.

Kostarika je majka, Konstante je kći, a Catharsys je poput svojevrsne boginje, personifikacije ženskog duha. Svaka umire na svoj način, Kostarika počinjava samoubistvo, Konstante se predozira u Berghainu, a Catharsys biva ubijena. „Seme“ govori o sedam konkubina vladara Sardanapala, koji, nakon što je opkolio palatu, zatvara sva vrata i spaljuje sve svoje konkubine, sluge, konje i bogatstvo. Konkubina zamišlja kako sveža voda preplavljuje palatu i oslobađa je od čudovišne patnje. To se zaista događa u njenim mislima – voda je zajedno s ostalim devojkama nosi u svijet zaboravljenih vrtova, gde sunce nikada ne zalazi, gde će biti zauvek mlada i niko je više neće povrediti.

Osećam da je završni vokalni vrhunac pesme zapravo i katarza za slušaoca koji se usudio kročiti na petnaestominutno putovanje Triptiha.

BR: Imaš li plan da ga razviješ dalje, sa nekim daljim epizodama i perspektivama? Ili te možda doziva neki potpuno drugačiji format?

Astrid-: Triptich će dobiti još dva spota. Precenila sam se – mislila sam da ćemo sva tri završiti u jednoj godini. Kostarika je bila toliko zahtjevan projekat, za mene i celu ekipu, da ću tek godinu dana kasnije producirati i režirati Berlin. Ovom brzinom, seme će se pojaviti… za godinu dana?

BR: Interesantno je kako se u dobu potpune prezasićenosti trapom s jedne, i identičnim indie strujanjima s druge strane, obraćaš nekim potpuno drugim muzičkim referencama, poput trip hopa 90-ih i art popa. Da li je ovo počelo kao svestan izbor, ili ste do toga ti i tvoji saradnici došli s vremenom?

Astrid-: Ne radim ništa s posebnom agendom. Ne pišem samo tekstove na slovenskom jeziku, iako bi se tako možda lakše probila na slovensku scenu. Iz istog razloga ne prevodim tekstove. Ne želim se ograničavati kada je stil u pitanju. Sve što sam do sada napisala nema apsolutno nikakvog smisla, jer je moja umetnost velikim delom spontana. Barem se tako čini. Kada bih nešto radila na silu, nastale bi stvari koje ne bih želela da izdam. Tomaž i ja smo se od samog početka sreli na nivou koji je neopisiv. Puni smo ljubavi prema onome što radimo.

BR: Uzgred, šta voliš da slušaš ovih dana? Nabroj nam nekoliko albuma i izvođača.

Astrid-: Puno slušam Radiohead, Kid A i Amnesiac. I album Wet Leg od Wet Leg. I određene pesme izvođača kao što su Lola Young, Doja Cat itd. U poslednje vreme često prelazim s jedne pesme na drugu i teško mi je da se zaustavim samo na jednoj – mislim da je moj čulni sistem preopterećen svim informacijama jer trenutno ima stvarno puno posla i raznih projekata.

BR: Uz mnoštvo nastupa koji su već zakazani, pitanje se nameće samo od sebe – kada ćeš nastupiti u Srbiji, i da li već postoje neki planovi za to?

Astrid-: Jednom ću nastupiti svugde, to vam obećavam ovde i sada. U Srbiji bih volela da nastupim u Novom Sadu jer tamo živi deo moje porodice. I naravno, u Beogradu, jednom.

BR: A ukoliko se to ostvari, s kim od naših izvođača bi volela da deliš scenu?

Astrid-: Teško pitanje. Htela bih da prepustim „vaseljeni“ da odluči umesto mene. Ono što je namenjeno meni je ispravno.

BR: Hvala ti još jednom na izdvojenom vremenu! Nadam se da ćemo se videti uživo uskoro, i ostavljam poslednju reč za tobom.

Astrid-: Hvala i tebi – svakako ću te pozvati na pivo ako se ikad sretnemo.