Početkom avgusta mlada kantautorka iz Kikinde, Anita Iličić predstavila je najavni dupli singl „Gde Da Pođem“/“Slobodno Zaboravi“ svog debi albuma radnog naziva „Orion“, čiji izlazak možete očekivati uskoro pod našom etiketom, Balkanrock Records. Anitin vokal je snažan. Njena pojava je nežna, blistava i nasmejana poput stidljivog detinjeg osmeha, kakav i sama poseduje. A takva je i energija koja dolazi iz njenih pesama, gotovo magijska, mamljiva. Gitarski zvuci njenih nota bude svojom melanholičnošću kod slušaoca osećaj usamljenosti i ideju o prolaznosti, ali u isto vreme pružaju utehu i mir, volju i želju za dalje. 

„Tražićemo snagu
u onome što je ostalo iza…
Život je borba- nastoj pobediti…“. („Sjaj u travi“ – William Wordsworth).

Pred vama je kratki intervju sa njom, kojim ćete zakoračiti u susret njenom stvaralaštvu, te saznati nešto više o njenim razmišljanjima vezanim za kantautorsku scenu u Srbiji i šire.

BR: Kako bi sebe i svoju muziku predstavila čitaocima?

Anita: Pozdrav svima! Rekla bih čitaocima, 15. septembra sa Balkanrock portala preuzmite poklon od mene, moj debi album, a onda poslušajte o čemu se radi.

BR: Do sada smo imali prilike da uživamo u pesmama ”Vetar” (za koju si uradila i spot), ”Ne čuješ gitaru” i dve nedavno objavljene pesme: “Slobodno zaboravi” i “Gde da pođem“. Ove pesme će se naći na tvom dugo najavljivanom prvencu „Orion“, čiji se izlazak očekuje u septembru. Kaži nam nešto više o pesmama?

Anita: Neke pesme su posledica poniranja u sebe, a neke su nastale iz relacije sa drugima, kao odnosi koji su me inspirisali. One su retrospektiva svega proživljenog i onog što mi je okupiralo pažnju i biće, odavde pa deceniju, deceniju i po, unazad.

BR: Na albumu je svirao, producirao ga i zajedno sa tobom aranžirao, frontmen benda Bulevar vodenih mozaika, Aleksandar Kovačević – Koča. Kako je došlo do vaše prve saradnje?

Anita: Mogla bih reći da je do Kočine i moje saradnje došlo spletom srećnih okolnosti. Koča je odličan gitarista i autor i uvažavam njegove sugestije. Nakon 3 godine saradnje, snimanja, svirki, sreća je naići na saradnika koji je podržao i oplemenio dosadašnji rad.

BR: Koča i ti ste nastupali i kao duet koji si nedavno predstavila kao AKO (složenica vaših imena). Da li su u planu duetski nastupi u skorijem periodu? A solo turneja?

Anita: Naravno, biće skorih nastupa sa Kočom (AKO postava). U procesu smo formiranja benda, čekamo da nam uskoro potvrde i učešće na jednom festivalu. Solo nastupi – možda, a solo turneja – ipak ne. :) Jedva sam dočekala da ne sviram više sama, tako da turneju zamišljam kao nastup najmanje dva člana.

BR: Zašto si odabrala „Orion“ za ime albuma?

Anita: Orion je sazvežđe koje mi je još kao detetu privuklo pažnju. Imam drage uspomene i asocijacije vezane za njega. Toliko je lično da o tome neću ništa više reći.

BR: Šta se može očekivati na albumu?

Anita: Radi se o individualnom doživljaju, kako mom, tako i slušaočevom, neka sve to bude jedno iznenađenje za one koji odluče da odvoje vremena za slušanje albuma. Sud prepuštam publici. Ono što slušaoc očekuje je da se opravdaju očekivanja, da se radi o nečem drugačijem i nečem što će ih dotaći iznutra i pokrenuti u njima zapravo toliko kompleksnih procesa. Svi mi se umorimo pa tražimo u sebi novu snagu i obnavljamo se i tražimo neku veru u to da život pobeđuje i da emocija bude iskrena, tražimo neko osobenjaštvo. Neću reći da ćete to naći, ali se nadam da hoćete.

BR: Kako bi opisala svoje muzičko stvaralaštvo i njegov tok?

Anita: Počelo je davno… Za mene su muzika i pevanje i reči pesama, sviranje, uvek bili jedna celina, tražili su jedno drugo. Sve te emocije, razdraganost, zamišljenost, nezadovoljstvo, ironija, tuga, ljubav, izlazili su iz mene u obliku pesme. I tako do danas.

BR: Koliko je učešće u kompilaciji „Bistro na rubu šume“ značilo za tvoju promociju?

Anita: Svaka prilika i promocija širi slušalački auditorijum. Kada nešto ode u etar teško mu je sagledati kraj i baratati ciframa. Imam povratnu reakciju nekog broja ljudi koji se javi i izrazi simpatije prema mojoj muzici.

BR: Koliko generalno takve kompilacije pomažu promociji autora i scene?

Anita: U Zagrebu smo promovisali našu zajedničku kompilaciju “Bistro na rubu šume“ (projekat kantautorke Zvonke Obajdin) i publika je imala priliku da nas zajedno i čuje i vidi, a i mi međusobno da se družimo. Novinari su ispratili događaj, o tome se pričalo i priča, a to je naš zajednički korak bliže ka publici. Krug slušaoca se širi svakom svirkom i promocijom, a svima nam je cilj da prezentujemo rad i povežemo se sa publikom.

BR: Kako bi prokomentarisala današnju kantautorsku scenu?

Anita: S obzirom na to da se ekspanzija kantautora dogodila nekoliko godina unazad, čijem širenju scene sigurno da je doprineo internet, preko kojeg su se kantautori pronašli, povezali, sprijateljili, podržali i pokrenuli saradnje, sada je već lakše pronaći i pratiti rad kantautora. Praktično, povezan je ceo region i s obzirom na to da postoji interesovanje i pomama za takvom muzikom, mislim da i sami kantautori imaju više entuzijazma da prezentuju i šire svoj rad.

BR: Postoji li domaći ili strani autor kojeg bi posebno izdvojila po kvalitetu ili možda sa njim/njom ostvarila saradnju?

Anita: Mislim da je nezahvalno klasifikovati autore koji su mi prijatelji i kolege. Ipak ću izdvojiti Ninu Romić – po kvalitetu, pozamašnoj diskografiji, sazrelom radu, pristupu, kao i po tome što piše i peva na maternjem jeziku. Dok su autori zaokupljeni stvaralaštvom, saradnje se uglavnom dešavaju kao spontan proces između muzičara koji se druže i koji imaju srodan muzički izražaj. Dešavaju se ideje, potrebe za saradnjama, povezivanje muzičara i treba iskoristiti priliku, ako nam se učini privlačnom.

BR: Postoji li posebno mesto, tvoj emotivni kutak u kojem nastaju pesme?

Anita: Da, postoji posebno mesto gde nastaju moje pesme. To mesto se nalazi u duši, prilikom natezanja sa sobom, ljudima i Bogom. Konačno, u osami, gde uopste nije tako loše, već nekako domaće i ugodno. Duše su kao svetovi, nedovoljno istražene i uvek interesantne.

BR: Da se ne baviš muzikom, čime bi se bavila?

Anita: Istina je da pored tog što sam muzičar, ipak proživljavam u nekoj manjoj meri i neke druge živote. Radim kao konobar, pripremala sam raznu brzu hranu, radila u pekari takođe, pa onda sam i frizer. Pišem poeziju, nekada sam i crtala, možda bih se volela oprobati u glumi, mislim da je to vrlo interesantno. Rad sa životinjama je takođe zanimljiv. Ako bi me neko još ozbiljno i slušao od onih sa kojima razgovaram, složio bi se da bih mogla biti terapeut i propovednik. Eto, mogućnosti je mnogo, a ono smo, što manje ili više realizujemo – nebitno da li nam je to zvanje i da li smo plaćeni za to ili to činimo od srca.