-

Naslovna Intervjui Ana Ćurčin: Bez iskrenosti i jasne emocije ne bismo bili tu

Ana Ćurčin: Bez iskrenosti i jasne emocije ne bismo bili tu

Still Corners Ana Ćurčin Beograd Dom omladineTri godine nakon objavljivanja prvog albuma, “Sketches of Belonging“, Ana Ćurčin je objavila svoj drugi album “Differences“, ovaj put kao Ana & The Changes. Album će promovisati u Domu omladine Beograda 4. oktobra. Tim povodom smo se našli s njom kako bismo popričali kako o novom albumu, tako i o njenom prethodnom radu.

BR: Prvi album si objavila kao Ana Ćurčin, a drugi kao Ana & The Changes. Koliku je bend imao ulogu na ovom albumu?

Ana Ćurćin: Upravo je to i razlog zašto smo se potpisali kao Ana & The Changes, definitivno postoji promena u odnosu na prvi album, “Sketches of Belonging”. Pre svega, pesme koje su na albumu su nastajale već u bendovskom kontekstu. Ranije bih ja sa tim pesmama došla i onda smo ih aranžirali kao neki već gotov proizvod. Na ovom albumu bih dolazila sa nekom sirovom idejom, tako da su pesme formirane u bendu. I aranžmanski, i muzički, i iz produkcijske tačke gledišta, bend je napravio ove pesme i iz tog razloga je meni bilo važno da bude jasno da je ovo kolektivno delo i zato ga potpisujemo kao Ana & The Changes.

BR: A zašto baš The Changes? Upravo zbog tih promena ili…?

AĆ: The Changes zapravo iz razloga što smo, kad smo svirali na koncertima često menjali ime benda. Obično bismo se igrali da smo Ana Ćurčin i Pilad, Ana i Golfovi, Omladinci, uvek smo bili inspirisani da menjamo to ime, u zavisnosti od sale, prostora, od nečega što bi nas inspirisalo na putu do koncerta. Kada smo putovali na Eurosonic morali smo da zakucamo neko ime pa smo zadržali to pravo na promene i ostavili da se zovemo Ana & The Changes. Pored toga, taj naziv govori i to da smo bend koji čine ljudi koji dolaze sa različitih prostora, sa različitim senzibilitetima i zapravo nas to dosta dobro opisuje.

BR: Pretpostavljam da je zbog toga naziv drugog singla, kao i samog albuma “Differences”…

AĆ: Na neki način da, ta pesma se bavi upravo različitostima između dve osobe koje su u nekakvom odnosu, ali na nekom nivou i različitostima inače, i nas kao muzičara unutar benda, ali i time da je možda jako dobro prepoznavati te različitosti i poštovati ih.

BR: Kad smo već kod tog singla, i sama si ga definisala kao letnji singl, veseliji u odnosu na tvoj rad inače. Da li je to samo zbog želje za eksperimentisanjem ili ima veze i sa time kako se osećaš u privatnom životu?

AĆ: Ima od svega pomalo. Ta pesma je nastala pre jedno dve godine i kad smo je radili kao bend desilo se to što se desilo sa mnogim pesmama unutar albuma, a to je da ju je bend žanrovski poneo u nekom pravcu za koji smo smatrali da je tačan za tu pesmu. Zato se čini kao da se pesme malo žanrovski odmiču jedna od druge kad se preslušavaju na albumu. Kad je u pitanju pesma “Differences”, nju smo napravili na jednoj probi. Imali smo prilike da dosta sviramo u proteklih godinu i po dana i primetili smo da smo napravili stvar koja utiče na to da publika počinje da đuska uz nju. Tada smo zapravo kroz tu razmenu osvestili da imamo neku malo groove i drugačiju, veseliju pesmu i to je uticalo na to kako ćemo je finalno aranžirati i napraviti.

BR: Koliko primećuješ kod sebe napredak u odnosu na prvi album, koliko ti je značilo to iskustvo za stvaranje drugog albuma?

AĆ: Ono što je definitivno razlika je to da je prvi album za mene bio nekako stihijska stvar, sve se odvijalo na nivou moje intuicije i toga koje su moje sposobnosti. Goran Antović, koji je snimao i prvi i drugi album, je uspeo to da zabeleži na, po meni, najbolji način i u onom trenutku i u ovom sada. U odnosu na taj album, ono što sam naučila za proteklih par godina sam pokušala da unesem u pesme i u aranžmane. S druge strane, momci unutar benda su me naterali da se pozabavim ponovo formom, songwritingom, tekstovima, tonom i mnogim stvarima, tako da je to bio mnogo temeljniji i mnogo napredniji rad u odnosu na prvi album za mene. Uzela sam električnu gitaru u ruke i otvaranje tog prostora električnog zvuka i za mene novog zvuka je potpuno nova škola i potpuno drigačiji pristup tonu, kompletnom aranžmanu i songwritingu.

BR: Na koncertu kojim promovišeš album Differences u Domu omladine nastupiće i sastav Byron. Dan Byron je učestvovao i na prvom singlu “Take My Hand”. Kako je došlo do te saradnje?

AĆ: Mi smo prošle i ove godine svirali nekoliko koncerata u Rumuniji i zahvaljujući Master Business muzičkoj konferenciji smo upoznali booking agenciju Overground Music. Putem tih koncerata smo upoznali mnogo sastava, pa i sastav Byron. Vrlo brzo smo se pronašli u zajedničkim interesima, u zajedničkom senzibilitetu, pa je otuda i nastala ideja da zajedno uradimo pesmu “Take My Hand”. To je prosto potreba za saradnjom i umrežavanjem na nivou regiona jer postojimo na sličnoj sceni u sličnim muzičkim estetikama.

Ta pesma, koju sam napisala sa Igorom Simićem, je zapravo nastala iz nekog potpuno drugog konteksta. Igor Simić me je pozvao da radimo kompilaciju za mobilnu igricu “Golf Club Wasteland”. On mi je poslao tekst i pitao da li bismo uradili pesmu, pa smo uradili dve, “Take My Hand” u drugačijem aranžmanu sa Shane Barryjem i “Two Astronauts”. Onda je posle Igor bio vrlo otvoren da preuzmemo kao bend tu pesmu i nastavimo da je gradimo, pa je, eto, zaživela i na albumu.

BR: Spot za tu pesmu prikazuje koliko je ljudima bitno da se prikažu u boljem svetlu na društvenim mežama u odnosu na realnost. Uhvatiš li i sebe kako to radiš ponekad?

AĆ: Naravno. Meni je to bilo zanimljivo kao fenomen koji postaje i izvor prihoda i izvor zabave, pa je Miloš od toga uzeo nešto što je njemu bilo zanimljivo. Meni je bilo važno da to ne osuđujemo jer je to svačija sloboda i potpuno je okej da neko ima od toga i neku vrstu uživanja ili zabave. S druge strane, tema uslovljenosti se tu provlači jer je vrlo često uzrok te potrebe za emitovanjem. Imali smo sreće da nam je sjajna glumica Jelena Đokić odigrala glavnog lika u spotu i nadam se da je to ispalo zanimljivo i za publiku.

BR: Da li je tvoja muzika koja je zaista iskrena i lična neka vrsta borba protiv te neiskrenosti i prikrivanja istine?

AĆ: Ne gledam na to kao na vid borbe protiv neiskrenosti, iako naš postulat jeste da je upravo iskrenost i neka emocija vodilja i nešto što nas rukovodi u muzici, nešto što je nama važno, sa čim izlazimo na binu i što nam je možda najvažnije u tom kompletnom pristupu bavljenju muzikom. Definitivno bez iskrenosti i bez neke jasne emocije mislim da ne bismo bili tu. Ne bavimo se muzikom radi nekakve forme nego baš upravo zbog toga.

Ana Curcin & The Changes Soul Society BeogradBR: Od kad se vaš bivši bubnjar Marko Benini koji je vodio Sofar Sounds Belgrade preselio u Južnu Afriku, uloga vođe te organizacije je pripala tebi. Koliko ti je važna ta uloga?

AĆ: Jako mi je važna i srećna sam što sam nasledila sa njegovim odlaskom Sofar Sounds Belgrade jer mi je ta platforma od početka bila vrlo bliska. Vodim je skoro godinu dana i od tad imam potpuno drugačiji pristup muzičkoj sceni. Dopada mi se to što je ta platforma tu i za afirmisane i za neafirmisane bendove, što gaji malo drugačiji odnos prema muzici u smislu da publika zaista dolazi tu da sluša muzičare, da poštuje svakoga ko se popne na tu binu.

BR: Postoji li možda neki izvođač kog bi izdvojila?

AĆ: Hm, bilo je mnogo koncerata, hajde da izvrtim… Poslednji koncert nam je bio u KC Gradu, svirala je Nađa (Vračarić) iz Novog Sada. Nađa je super primer kako kada se stvore super uslovi za izvođača, a kakve Sofar ponudi, bude i izvođaču i publici lepo. Tada kao da se stvori novi prostor da čuješ nečiju muziku koji inače sami uništimo time što smo previše bučni na koncertu.

Zanimljivo je bilo i kako se Lollobrigida snašla u KC Gradu još u martu, imali smo koncert 8. marta 2019. godine. Jako je bilo zanimljivo kako su se oni približili tom ogoljenom zvuku, minimalističkom pristupu, bez matrice, bez bubnja, nego samo na kahonu sa dva-tri akustična instrumenta i vokala. Zapravo oni su jako lepo razumeli taj princip, jako su se lepo uklopili i publika je sjajno reagovala na njihov nastup, iako je to bio eksperiment. Neki bend koji koketira sa mejnstrimom i koji gaji mnogo bučniju estetiku se prilagodi i možda to i njima unese svežinu koja ih inspiriše za neke njihove koncerte ili prosto muzičke odluke.

foto: Katarina Prica

BR: Spomenula si sad da publika nekad uništi atmosferu zato što priča na koncertu. Kako ti reaguješ kada se to desi dok ti sviraš?

AĆ: Pa donekle sam se navikla. (smeh) Ne želim da ovo zvuči pretenciozno ili ružno, ali kada god se malo fizički skloniš iz Beograda, taj fenomen nije toliko rasprostranjen i ljudi su pažljiviji. U Beogradu, doduše, jeste istina da je publika često dosta bučna na manjim, pa i na nekim većim koncertima. Ali jesam se navikla na to, nekako to prihvatiš kao normalno, nulto stanje, pa malo kao da zapušiš uši i pokušavaš da se fokusiraš na to što radiš u trenutku.

BR: Pre dve godine ste ti, Una Gašič i Ana Avramov odsvirale vašu verziju pesme “Ako humrem danas bebo” od novosadske grupe Bekfleš. Kako je došlo do toga s obzirom na to da je originalna pesma potpuno drugačija od vaše muzike?

AĆ: Eto, to je još jedna prilika kad se ljudi spoje pa se iz toga izrodi neka potpuno neobična ideja. Ja sam radila akustični koncert u REX-u, pridružila mi se Ana Avramov sa dodatnim setom i onda sam imala želju pozovemo Unu i još neke devojke sa naše scene da uradimo neku pesmu zajedno. Tad nam se priključila Marina Milošević na trubi. Razmišljajući o tome koju bismo pesmu mogle da uradimo, ja sam davala neke očigledne predloge poput Leonarda Cohena. Uni je sve to bilo dosadno, ne u smislu da ne voli tu muziku, nego je rekla: “Ajmo nešto drugačije”. Tada je zapravo Una predložila pesmu “Ako humrem danas bebo”. Isprva nisam znala kako bismo tome pristupile, ali kako smo krenule da radimo kao da je počelo da funkcioniše i meni je bilo vrlo drago da se malo igramo i vidimo kako će to da zazvuči.

foto: Katarina Prica

BR: Odrasla si u Moskvi. Pratiš li sada njihovu scenu, slušaš li rusku muziku uopšte i da li bi želela nešto da preporučiš?

AĆ: Pa u poslednjih možda godinu-dve nisam aktivno istraživala nove muzičare. Nešto što sam ponela iz Rusije i čije stvari volim povremeno da pustim je muzičarka Zemfira. Ona mi je uvek bila zanimljiva, nekako je više pesnikinja. To je nešto što je meni bilo blisko i kad sam živela tamo i eto, jedna zanimljiva preporuka.

BR: I za kraj, šta slušaš u poslednje vreme?

AĆ: Pa slušam svašta. Poslednji album koji mi se nalazi na listi trenutno je “Signs” od Tedeschi Trucks. Neki albumi koji su meni bili važni pa su se možda i reflektovali na to kako zvuče pesme na albumu “Differences” su albumi Meshell Ndegeocello “Comet, Come to Me” i “Bitter”. Dosta se provlačio i John Mayer u protekle dve godine, verovatno zato što sam radila na tome kakav je to pristup električnoj gitari koji je meni blizak pa je John Mayer tu bitna referenca. Uglavnom volim da preslušavam cele albume, pa ih slušam izvesno vreme dok nešto tu meni ne klikne, pa onda pređem na neki drugi.

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe