-

Naslovna Intervjui Aki Rahimovski i Husein Hasanefendić Hus (Parni valjak): Naše pjesme imaju sve poruku, samo treba sl...

Aki Rahimovski i Husein Hasanefendić Hus (Parni valjak): Naše pjesme imaju sve poruku, samo treba slušat

foto: Dario Njavro

U iščekivanju devetog novembra i koncerta benda Parni valjak u Štark areni u Beogradu, a neposredno pred nastupe u SAD, otišli smo u prostorije produkcijske kuće Long Play kako bismo popričali s Akijem Rahimovskim i Huseinom Hasanefendićem Husom. Razgovarali smo o predstojećem koncertu i novim pesmama, ali i o onim bez kojih se koncert ovog benda, koji istrajava već 44 godine na muzičkoj sceni, ne bi mogao ni zamisliti.

Balkanrock: Runda 44 ‒ prilično sportski termin. Da li je potrebno imati sportsko srce za ono čime se bavite?

Hus: Svaka godina, svaka turneja, svaka pesma je zapravo borba. Bez obzira na kredite i rejtinge i ideju velikog benda, stalna je borba za dokazivanjem. Tako da je to metafora zapravo. Runda 44 ‒ pa da vidimo ko će ostat stajat.

BR: Vaš prvi nastup je bio u Beogradu. Kako se osećate kada posle 44 godine dođete ovde?

Hus: Kada smo slavili 40 godina, jer mi slavimo te okrugle brojeve, vratili smo se na mesto zločina. Imali smo, tim povodom, jedan akustični koncert u Sava centru i onda smo drugi dan svirali u Hali sportova, gde smo prvi put i nastupili kao Parni valjak. Ne znam šta bih rekao, ne gledamo unazad. Osim kad te neko pita ili kad, iz nekog razloga, moraš gledat unazad. Uvek smo koncentrirani na ovaj trenutak što smo sad i kako sad publici dat neki maksimum. U svakom slučaju, u ono vreme nismo ni sanjali da bi mogli toliko dugo trajat.

BR: Uskoro idete u SAD i gostovaćete u pet velikih gradova, što vam nije prvi put, jer ste tamo bili i 2014. Kakva je razlika u nastupima za publiku Balkana i van njega?

Aki: Evo sad smo bili na početku godine u Kanadi i sve je bilo rasprodano, svih pet gradova, i nema razlike. Dapače. Većinom nekakva nostalgija.

foto: Sasa Huzjak

Hus: Možda je čak i jača emocija. Jer su, između ostalog, svi došli da vide nas, ali i da vide svoje. Jer kad si u tuđini… Publika je publika. Ona dođe otvorena srca i na nama je da ih ispunimo. To je Aki jedanput jako dobro rekao ‒ nema loše pubike i nema različite publike, već je pitanje izvođača da li će im dat maksimum, da li će ih uvuć, da li će im ponudit neku energiju i zabavu da odu sretni i ispunjeni. Mi uspevamo, evo, da kucnem u drvo, nekako poslat ljude sretne kući, pa je svejedno da li odlaze kući u Beograd, u Ljubljani ili u Torontu.

BR: Koje je najneobičnije mesto na kom ste nastupali?

Aki: Najneobičnije… Pa ne znam…

Hus: Možda ona prikolica (smeh)?

Aki: Pa da, na kojoj sam ostao visit (smeh). Je, je, to je dobro bilo. Počeo je koncert, to je prikolica bila (pokazuje visinu prikolice).

Hus: To je genijalno (smeh). Baš je bila prikolica i nekakva je bila…

Aki: …Štangla gore.

Hus: Da, nekakva konstrukcija koja je bila jedno metar ispred bine i on se u nekom trenutku bacio na tu konstrukciju i to je već izazvalo što treba kod publike, ali je ostao visit i sad nogicom pokušava dohvatit (smeh).

Aki: I onda me gitarista zaljuljao (smeh).

Hus: Onda ga je Pleksi gitarom gurao napred da se zaljulja (smeh). Mi smo dosta davno postavili neke standarde. Moraju bit adekvatni prostori i adekvatne bine. Nije bilo nekih neuobičajenih situacija. Bio je onaj Zelen-Gaj, bina nekakvo malo igralište okruženo šumom i kilometrima okolo nema ničeg. I mi dođemo tamo i gledamo kome ćemo svirat. Nema kome. Pusto polje. Međutim, naveče se skupilo ljudi, odakle dođu ne znam, ali je bilo krcato.

BR: Koji je minimum koji tražite da biste negde nastupili?

Aki: Pa uvjeti moraju bit adekvatni. Prostor i scena. Od male dvorane do velike dvorane.

Hus: Svejedno je gde sviramo, bina mora bit određenih dimenzija. Ima neka granica ispod koje ne možemo ni fizički. Tehnologija se razvila, nas prati sad ozbiljna ekipa i jednostavno neke tehnikalije biraju i uvjete. Ali to je nebitno. Bitno je da mi još uvek imamo neku strast prema tome što radimo. Svrha, strast, kako god. Na kraju se svodi da je uživancija kad smo na bini potpuna. Imamo uvjete i kad dođemo na binu, nema opravdanja kao „indisponirani smo”. Ne smemo bit. Moramo opravdat sve to što nas prati kao glas velikog benda, žive atrakcije ili kako god to nazvali. To je ta borba. Svaki put su očekivanja velika. Čim su veća očekivanja, imamo tremu pred nastup.

foto: Sasa Huzjak

Aki: Bitno je da ovaj koncert koji će sad bit jest totalno drugačiji, jedna nova slika ‒ i zvučna i vizuelna.

Hus: Neće dobit reprizu. Dobit će nešto novo, to je bitno.

Aki: To je najvažnije.

BR: Koliko je teško ponuditi nešto novo danas?

Hus: Dobro je pitanje. Sve je viđeno. Mi se ne možemo mjerit sa resursima stranih izvođača. Počnimo od toga da znamo koliko su ulaznice kad gostuju strani bendovi i kad smo mi regionalni. I teško je nosit s tim. Ali mi nekako uspevamo. Na tome zaista ne štedimo. A Beograd će vidjeti ogromnu produkciju, dobar saund. Kao da je Njujork u pitanju. A ono što je suština, što mi novo nudimo kao bend, jest da imamo tu jednu gomilu pesama koje su nastale zadnjih par godina, što se meni čini jako bitnim, jer je jedna stvar imat hitove iz osamdesetih, devedesetih i putovat okolo i svirat kao džuboks. To nije sudbina koju smo hteli, nego stalno radimo na nečemu. Nismo drugačiji nego što smo bili. Tekst, tematike, energije, emocije i svjetonazori, sve se to može iščitat i iz novih pjesama. Tako da nam je to bitno i to je novo što se nudi. I uz to da imamo za ovu turneju i proširen sastav i neke pjesme koje nismo jako dugo svirali, neke stare koje nismo svirali, neke koje moramo svirat, jer pored toga što ih volimo i što želimo, publika bi nam zamjerila. Valjak svirao, nije svirao „Jesen”. Tako da imamo to obavjezno štivo i ta set-lista je posložena tako da…

Aki: … Da će svako doći na svoje.

BR: Novi album, nove pesme… Kakav je proces nastajanja?

Hus: Proces nastajanja je velika misterija. Meni se djesi da mi pjesma počne zvonit u glavi, niče nekakav tekst i odjednom imam čitavu priču i nađem harmu i idemo. I djesi se u pola sata. S druge strane, traje godinama dok ne izađe.

BR: S kim najradije sarađujete iz Beograda?

foto: Sasa Huzjak

Hus: Pa viđamo se. Mislim da će i večeras bit organizirano neko druženje. Nismo imali neku konkretnu suradnju. Je Aki kad je bio u fazi kad benda nije bilo.

Aki: Da, sa Nevernim bebama.

Hus: Imamo prijatelje, ali iz kojekakvih razloga, nije bilo nikakve suradnje. Ali nije rečeno da neće bit.

BR: Pomenuli ste da na koncertima postoje pesme koje obično morate svirati zbog publike…

Aki: Pa i zbog sebe. Većina tih pjesama je od publike, ali mi i dalje istim žarom uživamo i sviramo te pjesme.

Hus: Ne bi snimili nešto što bi posle nekog vremjena procenili da nema razloga svirat. A ove neke su ušle u narod do te mjere da… Nije da ne možeš, možemo mi odsvirat koncert i da ljudi znaju sve pjesme, a da nismo podosta tih hitova, samo mislim da bi to ljudi zamjerili. Kao kad su Stonsi došli prvi put u Zagreb. Dva koncerta su bila. Na prvom nisu odsvirali „Angie”. Ljudi su bili razočarani. Na drugom su odsvirali. Ja sam imao sreću gledat obadva (smeh). Tako da neke stvari jednostavno moraš odradit, ali nije to teško.

BR: Koliko tu prostora ostaje za nove pesme ili za one koje su manje forsirane?

Hus: Pa to je problem, to ti je zamka. Kad je neko dugo na sceni, zaista postaje realan problem kako. Pjesme nekad zažive kroz radio, ali zapravo jako puno pjesama, barem u našem slučaju, doživeo je svijet kroz svirke. „Uhvati ritam” kad smo objavili, recimo, samo to se vrtelo. I ništa drugo. Čitav album ‒ nula bodova. I tek svirkama „Pusti nek traje”, „Ostani s njim” su zapravo postale standardni deo repertoara. I sad, mi sviramo „Pusti nek traje”, ljudi pjevaju, a nije bila radio hit, nego totalno nekom predajom.

foto: Sasa Huzjak

Aki: Sa tog albuma je „Uhvati ritam” pojela sve druge pjesme.

Hus: Jednostavno je bila dominantna kao radijski nekakav format. I urednici češće puštaju stare zato jer znaju da ih publika zna, a da nove tek trebaju naućiti. To je uvek borba. Zato jer je stara publika nostalgična. Ona je vezana za neke svoje trenutke kad se prvi put poljubila i nema tog sentiša koji može zamjeniti. Tako da se dješava da je mlada publika koja dolazi na naše koncerte kao zakačena na novim pjesmama, pa su išli unazad otkrivat početak benda. I to se vidi na koncertima, neki novi klinci su naprijed, a generacija sjedi. A kad sviramo stare, onda čuješ tribine kako urlaju, a vidiš energiju iz prijednjih rijedova.

BR: Kako se osećate kada vidite tu novu publiku?

Aki: To je svježa krv.

Hus: Preponosno. Lijep je osjećaj. Kad smo počinjali, imali smo razne faze, pa su klinke bile zaljubljene u Akija, pa su vrištale, pa smo imali te momente ‒ doslovno bježanje, jer su trčale za nama, jer bi malo kose počupale. Srećom, to je kratka faza bila. Tada smo bili u odjelima, pa smo bili onako zgodni dječki u odjelima, pa su nalakirane curice dolazile, to je bilo sjajno. Sad ta nova publika mislim da prepoznaje neku emociju, stavove, što ja znam. Jednostavno se više kače za glazbu, a manje za izgled (smeh).

BR: Šta dalje možemo očekivati od Parnog valjka?

Aki: Sačekajte, tek smo na pola turneje (smeh).

Hus: Osamnaesti četvrti Arena Zagreb je najdalji koncert u ovom sklopu i onda će bit pauza. Moramo odmarat. Sad je deset godina otkako smo se vratili. deset godina se radi dosta jakim tempom i moramo malo predahnut. Moramo malo živjet bez obavjeze. Naš tempo je zastrašujuć, zaista iscrpljuje čovjeka i treba malo odmorit, pa ćemo napravit planove kad se odmorimo.

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe