Česta impresija mnogih ljubitelja indie muzike o Interpolu koja se mogla čuti tokom godina je da se bend drži izuzetno dosadne i predvidljive formule, koja ne izlazi izvan sheme „tri akorda“. Iako ovaj pogled nije u potpunosti nezasnovan, teško je oteti se utisku da su u slučaju „Turn On the Bright Lights“ – kojem ćemo od srca i bez oklevanja čestitati dvadeseti rođendan – repetitivnost i jednostavnost zapravo aduti, te da je bend u moru mediokritetsva, razvio neponovljive teksturalne dodire i individualni svedeni stil, po cenu nepotrebne kompleksnosti i tehničnosti.

Ako je sudu potreban dokaz – danas svaki drugi garažni bend zvuči kao Strokesi, Monkeysi i Muse, ali svet još ima da čuje dobar Interpol klon, nezačinjen klišeima starog post-panka, klavijaturama i ostalim ekscesima. Sve u svemu, njihov debi,  je za uvek bio najčistiji primer albuma toliko značajnog i fenomenalnog, da čini i samu metriku na osnovu koje se kvalitet kreativnog autputa jedne generacije procenjuje suštinski irelevantnom.

Patetiku na stranu, držeći se uobičajenog misanog toka i nekakve ustaljene logike, verovatno bi imalo smisla opredeliti se za kraću istorijsku digresiju, dočarati mesto albuma na tadašnjoj sceni, odagnati iskreno neumesna i zbunjujuća poređenja frontmena Paula Banksa sa Ianom Curtisom – dakle, standardni recenzentski program.

Ipak, u iščekivanju prve fizičke kopije, kupljene preko poznanice u Americi, kojoj se radujem više nego kraju ove godine, jednostavno ne mogu da smognem snage da se bavim iscrpnom faktografijom u vezi nečega što je do te mere transformativno i važno u pogledu mog, ne samo muzičkog, već sazrevanja inače. Uz Interpol sam preboleo prvi veliki raskid, naučio da pišem o muzici, i generalno shvatio važnost, i razvio ljubav prema album formatu i koherentnosti izraza koji on donosi. A toga koliko sam bio dotučen činjenicom da ne stižem na koncert na Kališu 2017. godine zbog nesrećnog tajminga neodložnog puta u Rusiju ne želim ni da se prisećam.

Dakle, samo ćemo ispucati u kratkim crtama – post-pank je do kraja devedesetih smorio apsolutno svakog pod suncem, dok se Spoon i Satisfact nisu setili da ga njegovu sirovu formu izglancaju uz pomoć savremenih produkcijskih rešenja i indie rock senzibiliteta. Motamo par godina unapred, i nalazimo da su bendovi poput Bloc Party i Franz Ferdinand već uveliko u radio-opticaju – poteže garažne gitare, nijansiranije ritam sekcije i urbanizovana depra dobili su svojih pet minuta u rock mejnstrimu dvehiljaditih.

A na samom vrhu svega toga, stoje četvorica, ne može se reći ni mladih, likova u odelima – neupečatljivi gotičar Sam Fogarino je već životario kroz rane tridesete, kada se pridružio bendu, i omogućio im da konačno „kliknu“; Intelektualac sa univerzitetskim ambicijama, Carlos Dengler, koji nažalost više ne svira za Interpol, smatrao je, posve ironično, iako retrospektivno precizno, da je njihov debi trebalo da nosi naziv „Celebrated Basslines of the Future“; gitarista Daniel Kessler je predstavljao pokretačku silu četvorke u pogledu rane logistike, svirki i organizacije – pored toga što je kreirao setne, ali užasno zarazne melodije; i naravno neshvaćeni genije i dežurni pretenciozni kreten, Paul Banks, doveo je identitet benda do savršenstva svojim dvosmislenim liricizmom.

Zabavno je što su, iako zadojeni njujorčanskim manirizmima i beskrajnom ljubavlju prema „Velikoj Jabuci“, Turn On the Bright Lights“ umesto u srcu betonske džungle, snimali u ruralnom Konektikatu što se, ipak, po zvuku i raspoloženju ne bi moglo ni naslutiti. Zapravo, veličina ovog albuma leži upravo u tome, da je sonično i lirički toliko vividan, otvoren, i bogat Zeitgeistom urbane metropole ranih dvehiljaditih, da od uvodnika pod skromnim nazivom, „Untitled“, do art rock balade „Leif Erikson“, u slušaoca, pa makar ovaj bio iza sedam mora i sedam gora, stvara čežnju za prošlošću, izgubljenom negde među sivim, snegom pokrivenim blokovima.

Iako su ova minula vremena bila daleko od idealnih – da naglasimo, pesme za album su bile konačno dopisane i snimanje započelo neposredno nakon užasnog terorističkog napada 11. Septembra, čineći „Turn on the Bright Lights, zajedno sa „The Disintegration Loops“ kompozitora Williama Basinskog, jednom od važnijih muzičkih reakcija na ovaj događaj – kontrasno raspoloženje stvoreno kombinacijom apsolutno masivnog, kompresovanog ritma, gromovitog basa i gitara, lebedećih u rasponu od Smithsa do trećeg talasa post-rocka, stvara paradoksalnu percepciju komfora u urbanoj otuđenosti, nalik svesti o tome da, iako si puka anonimna individua u velikoj gomili, ipak pripadaš nečemu neizrecivo masivnom, fundamentalnom i zajedničkom. Zapravo, šanse su da mnogi fanovi koji se kunu u ovaj album nisu nikada, i verovatno ni neće kročiti u Njujork (recimo, Interpol ima armiju obožavalaca u Meksiku, gde se i sam Banks školovao), ali dok traju tih sat vremena svi mi jednako proganjamo njegove prostrane ulice, i čeznemo za neproživljenim momentima jedinstva sa metropolom.

Međutim, dve decenije kasnije, živimo u potpuno drugačijem svetu, a i sam bend je nastavio dosta dvosmislenom karijernom putanjom. No, iako su poslednjih godina, posle brojnih uspona i padova, ponovo pronašli svoj jezik koji se, srećom, ne sastoji od self-plagijata, iziskujući nešto iskusnije uho zahvaljujući dosta nelogičnim progresijama i intrigantnim eksperimentima, naravno, ništa neće nikada premašiti pronicljivu, duboku melanholiju njihovog debija.

Stoga, uprkos činjenici da intimno poznajem svaki zvuk na ovom albumu, svesno biram da ne govorim o muzici previše (ako želite taj vid analize, Sergej Sokolov je pre pet godina napisao sjajan tekst). Ovaj, bez imalo skromnosti, epohalni kulturni artefakt, koji je predstavljao zvezdu-vodilju jednoj generaciji rok muzičara širom sveta, zaslužuje da ga iskusite samostalno i u celosti. Svesni toga, Interpol su  najavili raskošno reizdanje na dva crvena vinila preko Vinyl Me Please, koje se očekuje u septembru, dok će u uspostavljanu raspoloženja pomoći nostalgijski trip u vidu remasterovane verzija kraćeg dokumentarca, snimljenog 2002. godine.