Savremeno društvo insistira na skrivanju slabosti i nošenju maske bezbrižnosti i zadovoljstva, dok pojedinca opsedaju skrivena pitanja. Rok muzika je oduvek upirala prstom na stvari o kojima se ne priča. Stavljajući ih u prvi plan, širila je granice prihvatljivog. Dovoljno popularna da dosegne do masa, a ipak dovoljno ozbiljna da se pozabavi bitnim socijalnim pitanjima, uticala je na generacije ljudi šireći im vidike.
Psihički problemi su vrlo izbegavana tema. Iako su u modernom društvu učestali, i dalje se guraju pod tepih i osuđuju, te se osobe koje već prolaze kroz težak period osećaju još gore. Ipak, to nije nešto čega se treba stideti, ljudski je imati uspona i padova, a ponekad je teško izboriti se sam. Umetnost je pravo sklonište i ventil za ljude sa problemima koji su tabu tema – stvaraocu jer sublimira svoju bol i jer napokon ne mora sve držati u sebi, a uživaocu jer dobija utehu i saosećanje, konačno otkrivši da nije sam i da mnogi prolaze kroz isto. Takođe, zahvaljujući umetnosti ulazimo u tuđe cipele, te bolje razumemo druge i krst na njihovim leđima. Čoveku je potrebno da se prošire poimanja normalnog, da se empatija pojača, a predrasude smanje. Ljudsko biće nije savršeno, niti ka tome treba da teži, i zato odbacimo maske i prihvatimo tamnu stranu Meseca i nas samih i onih koji nas okružuju ne bismo li postali iskreni prema sebi i ostvarili se u sopstvenoj nesavršenosti. Lista pesama koja sledi nam možda može pomoći u tome.
10. „Ask“ (The Smiths)
Socijalna anksioznost je često zastupljen motiv u lirici poznatih Mančesteraca predvođenih melanholičnim Morisijem. Iskrenost kojom odišu njihove pesme učinila ih je anti-pop herojima. Numerom “Ask” oni ohrabruju stidljive da se oslobode okova anksioznosti jer tek tada mogu doživeti lepe stvari. Ipak, najinteresantnije u ovoj pesmi je naglašavanje da ih sem ljubavi, jedino bomba može povezati. Na slušaocu je da odabere da li to vidi kao metaforu za orgazam te pesma predstavlja most između ljubavi i požude, ili pak bombe upozoravaju na rat do kakvog dolazi zbog frustriranosti kada nas stidljivost natera da svoje nagone i želje ostavimo po strani.
9. „Lithium“ (Nirvana)
Grandž je muzički pravac koji kombinuje spor ritam sa silovitim udarcima bubnjeva i nežnu gitaru sa distorzijom, te je kao stvoren da opeva stanja kroz koja bipolarni poremećaj vodi. Najrasprostranjeniji lek koji se koristi u terapiji manično-depresivne psihoze je litijum te otuda naziv ovog rolerkostera euforije i sunovrata u kome ništa iz spoljnog sveta nije važno. Kurt Kobejn je jedna od najtragičnijih ličnosti rock’n’rolla, ali ne zbog rasprostranjenog, mada besmislenog, mita da su kreativnost i patnja povezani, već jer je bio bolestan i nije se lečio na pravi način. Upoznavanje sa njegovom sudbinom može svima poslužiti kao upozorenje i pokazitelj da je i najvećim umovima nekad potrebna pomoć.
8. „A Better Son/Daughter“ (Rilo Kiley)
Malo drugačiji pogled na bipolarni poremećaj nam pruža ova pesma. Uz divnu muzičku pratnju temeljno prikazuje i maniju i depresiju, pa čak i razmišljanja koja obolele vode kroz svaku fazu. Tekst odlično prikazuje probleme prihvatanja situacije koja ne dozvoljava radovanje zbog sitnica kao što bi trebalo, svesnosti da će se pozitivna faza završiti i opet pasti mrak, te i trud da se funkcioniše u zajednici uz ogroman napor. Sve su to razlozi iz kojih je ovo pesma utehe i podrške, i iznad svega pesma borbe.
7. „Astronomy Domine“ (Pink Floyd)
Baretov Pink Floyd se znatno razlikuje od toga što je ovaj legendarni bend postao promenom postave. Ipak, najveći genije među ludacima je bez dileme zaslužio svoje mesto na ovoj listi. Iako umnogome nejasnog teksta za koji mnogi kažu da je razumljiv samo Sidu, “Astronomy Domine” je dokaz da je muzika univerzalan medij kojim se možemo povezati sa nekim čiji razum je u sasvim drugačijem stanju od našeg, te na nesvesnom nivou doživeti ista besprostorna putovanja.
6. „Mother’s Little Helper“ (The Rolling Stones)
Psihoaktivne supstance su obično rezervisane za marginalne ličnosti, ali “Mother’s Little Helper” skreće pažnju na zloupotrebu lekova od strane sasvim običnih osoba – majki iz predgrađa. Užurbana svakodnevnica nameće potrebu za malim pomoćnim sredstvima ne bi li bilo moguće preživeti dan. Svejedno da li je subjekat rok zvezda ili domaćica, princip je isti, samo se droga kojom nas kljukaju razlikuje.
5. „People Are Strange“ (The Doors)
Jednostavnog, ali direktnog teksta “People Are Strange” savršeno opisuje odbačenost kakvu može osetiti svako ko je psihički loše. Naglasivši otuđenost, fokusira se na krivljenje sebe zbog neuklapanja, kakvo ponekad doživljavaju anksiozni i depresivni ljudi, i podseća da se treba raditi na prihvatanju problema kao prolazne stvari koja nas ne definiše. Takođe, kao i ostatak sjajnog albuma “Strange Days”, ova pesma ima moć da nas odvede u svet melodične psihodelije kada nam je beg od ružne stvarnosti potreban.
4. „Rano izjutra“ (Šarlo Akrobata)
Iako snimivši samo jedan samostalan album, bend je ostavio neizbrisiv trag na domaćoj muzičkoj sceni. Zahvaljujući hrabrosti i volji za eksperimentisanjem “Bistriji ili tuplji čovek biva kad” obiluje pesmama koje na zavidan način spajaju različite stilove. Baš takva sumanuta energija je zaslužna za virtuozni opis pada u zečju rupu paranoje kakav nam “Rano izjutra” pruža.
3. „Shine on You Crazy Diamond“ (Pink Floyd)
Mnogo numera Pink Floyda se po temi i kvalitetu moglo uklopiti u ovu listu. Ipak, pesma posvećena prokletom Sidu Baretu, čoveku sa crnim rupama u zenicama, se izdvaja kao umetnički pokušaj razumevanja ludila kojim je zahvaćena bliska osoba. Tamo gde prestaje racionalno i gde su reči nemoćne, ostaje nam samo čulna spoznaja i zbližavanje kroz emotivni deo našeg bića koji nam omogućuje muzika. I ostaje ovo remek delo od pesme.
2. „All the Madmen“ (David Bowie)
Posvećena Bouvijevom polubratu Teriju koji je nakon bega iz duševne bolnice izvršio samoubistvo, pesma govori da je svet toliko izopačen da normalni ljudi postoje samo u ludnicama. Distopijsku sliku upotpunjuje pominjanje lobotomije – zastarele metode otklanjanja prednjeg dela mozga, koji je zadužen za ponašanje i ličnost. Nemoguće je ne zapitati se, da li je sistemsko ispiranje mozga kakvim nas mediji bombarduju baš poput bezbolne lobotomije?
1. „Day of the Lords“ (Joy Division)
Čitav opus Ijana Kertisa je poput sve tišeg poziva u pomoć. Ipak, ova pesma je više od toga, govori o nedostatku lepote u čitavom svetu, o agoniji postojanja u takvom neskladu, o plaču tek rođene bebe koji ne prestaje kroz život isprogramiran tako da, umesto da živimo, ispunjavamo to što su za nas smislili oni koji samo žele da nas iskoriste. Postavivši pitanje gde će se sve to završiti numera nas ostavlja beznadežne. Više puta ponovljen stih “Nema mesta za slabe” je srž izopačenog i apsurdnog sveta sa kakvim se sukobimo. Ne možemo uticati na prošlost, ali možemo spasiti buduće živote tako što smanjimo očekivanja i zahteve, te dozvolimo i sebi i drugima slobodu da budu ponekad slabi. Tek tada možemo postati zaista svesni sebe, što je neophodan preduslov za samoostvarenje i sreću.
P.S. Ukoliko vi ili vama neko blizak oseti potrebu da potraži pomoć i podršku možete se obratiti: Nacionalnoj SOS liniji za prevenciju suicida na broj 011/7777-000; Centru „Srce“ svako dana od 14- 23 na besplatan broj 0800/ 300 303 ili Psihološkom savetovalištu za studente.
