Navršilo se tačno 35 godina otkako je Ian Curtis tragično okončao svoj život. Otud i ova lista koja služi da pokaže da život posle smrti zaista postoji i da je Joy Division svojom minimalističnom i mračnom muzikom, a Ian svojim dubokim, prodornim glasom i fenomenalnom poezijom ostavio dosta toga za buduća pokolenja da istražuju, saznaju i zavole. 

Taj uticaj se ogleda kroz obrade mnogih odličnih muzičara koji dolaze iz najrazličitijih muzičkih sfera. Pokazali su da rok muzika može da bude itekako emotivna, dubokoumna i promišljena. Ova je lista posvećena jednom od najuticajnijih rok umetnika.

10. Jawbox – Something Must Break

Kultna post-hardcore/emo grupa iz 90ih, Jawbox, su obradom pesme ’’Something Must Break’’ na svom prvencu ’’Grippe’’ pokazali koliko je Joy Division bio bitan i za razvoj njihovog pravca. Čudne melodije gitare i basa koje se preklapaju i razilaze su nešto što je Joy Division vrhunski izveo još krajem 70ih godina, a što su bendovi poput Jawboxa i Fugazija reanimirali i pretočili u, tada, potpuno nov koncept – post hardcore. U energičnijem i distorziranijem maniru, Jawbox su odali počast ovom velikom bendu na sasvim nepretenciozan način.

9. Therapy? – Isolation

Čuveni Irci su od melanholičnog, depresivnog ’’hita’’ sa albuma ’’Closer’’, delića poslednje poruke koju je Ian ostavio svojoj publici, napravili potpuno novu pesmu, uzimajući od njega samo bas deonicu i tekst. Interesantno je to, da je ova verzija zvučno mračnija i istripovanija od originalne. Melodija vokala dosta podseća na drugu pesmu sa istog albuma ’’Atrocity Exhibition“, a gitare ne podsećaju ni na šta drugo, nego na Therapy.

8. 16 Horsepower – Heart and Soul

Dejvid Judžin Edvards je veliki fan, ne samo Joy Divisiona, već i čitavog post-punk pokreta (bendova The Birthday Party, The Gun Club i Violent Femmes), tako da i nije čudno da dođe do ovakve obrade. S obzirom na to, da je 16 Horsepower negovao mračan, gothic zvuk, senzibilitet obrade je sličan originalu, ali Dejvid svojom upečatljivom vokalnom interpretacijom i zavijajućim, čudnjikavim gitarama opet daje drugačiji život ovoj pesmi.

7. Codeine – Atmosphere

Codeine je bend koji je radio 90ih godina i objavio dva albuma prijatne, melanholične muzike. ’’Atmosphere’’ je pesma sličnog opisa tako da je Codeine napravio pravi izbor i obradio je za kompilaciju ’’A Means To An End“. Ova verzija je vrlo interesantna; pesma je usporena i poseduje jako toplu atmosferu zahvaljujući minimalističnim bubnjevima, dominantnom basu, milozvučnim gitarama i mirnom vokalu. Nije nimalo napadna, povučena je i tiha. Baš u tome je njena čar i baš zato je upečatljiva i nekako dirljiva.

6. Radiohead – Ceremony

Šta reći o ovome? Svi dobro znamo kakav je Radiohead bend, odnosno, kakva je Radiohead veličina. Ova obrada je vrlo smeo potez – uzeli su jednu od najličnijih Ianovih pesama i ujedno poslednju pesmu koju je Joy Division napisao, i od nje napravili jednu iskrenu posvetu, sa sirovim i beskompromisnim zvukom, natopljenim visokofrekventnim prštanjem gitarske distorzije. Kao i uvek, posebno je interesantan Tom Jork koji se uživeo u izvođenje i na momente se čak vidi koliko mu je drago što svira ovu pesmu.

5. Girls Against Boys – She’s Lost Control

Kakav izvanredan, prljav zvuk. Kombinacija dve bas i jedne električne gitare daje noise rock zvuk i energiju dok bubanj žustro zakopava svaki udarac u tu razboritu mrlju. Girls Against Boys su pružili agresivniji i energičniji osvrt na poznatu ’’She’s Lost Control’’ sa albuma ’’Unknown Pleasures’’ i njen tekst koji se bavi temom napada epilepsije. Doduše, agreisvnost koju ova verzija poseduje malo oduzima od izuzetno napetog, šizofrenog utiska koji original ostavlja, ali je uspela jer nisu imitirali zvuk Joy Divisiona, već pesmu predstavili na svoj način. I da, refren zvuči masivno i genijalno i predstavlja kreativan osvrt na rif koji završava originalnu verziju pesme.

4. Nine Inch Nails – Dead Souls

Formula ’’Nine Inch Nails svira Joy Division’’ je onakva kakvu bi je svako zamislio – sve, samo ne vesela. Na već atmosferičnu i mračnu ’’Dead Souls’’ je Trent Reznor dodao svoj prepoznatljiv industrial zvuk i učinio je još težom i brutalnijom. Distorzirani i agresivni vokali, i beskompromisni gitarski rif stvaraju vrlo teskobnu atmosferu kakvu je Reznor gajio na čuvenom albumu ’’The Downward Spiral’’ iz 1994. godine, koje je ova obrada i snimljena.

3. Low – Transmission

Ovo je najveća transformacija na listi. “Transmission“ je inače poznata po svom brzom, post pank ritmu i upečatljivom plesu kojim ga Ian Curtis prati. S obzirom na to da je muzika benda Low sušta suprotnost, da su oni slowcore bend koji svira bubnjeve metlicama i gaji veliku ljubav prema melanholičnom tonu u muzici i čistim gitarama, usporili su pesmu do granice neprepoznatljivosti (zanimljivost: ako pustite originalnu verziju u 0.5x brzini na YouTubeu i dalje je dosta brža nego ova obrada). Možda se finalni rezultat neće dopasti svakome, ali je za ovakav iskorak potrebno hrabrosti, a činjenica da sve zvuči kao da zaista znaju šta rade, uverava slušaoce da je eksperiment uspeo. Na neki čudan način, ali – uspeo.

2. Moby – New Dawn Fades

Moby je napravio interesantnu obradu. Pomalo podseća na drugu post punk obradu koju je uradio, obradu pesme ’’That’s When I Reach For My Revolver’’ grupe Mission of Burma, samo što je ovde proširio čitav prostor u kome se zvuk kreće, dodao dosta sintisajzera i dao joj skoro space rock osećaj. Bez obzira na takvu produkcijsku nadogradnju, pesma zadržava sirovost i kombinacijom bučnih gitarskih rifova i solaža i emotivnih vokala.

1. Adrian Borland – Love Will Tear Us Apart

Adrian Borland je bio pevač i gitarista velike i uticajne post pank grupe s početka 80ih godina, The Sound. Nakon raspada tog benda, nastavio je sa produktivnom solo karijerom. Ovaj dragulj, akustična obrada već potresnog hita ’’Love Will Tear Us Apart’’ je potpuno novi nivo uznemirujućeg. S obzirom na to, da je Adrian, kao i Ian, jako dugo patio od depresije i da je pokušao da se ubije nekoliko puta (na kraju je i uspeo, bacajući se pod voz), nije nimalo čudno da je mogao da se pronađe u pesmi poput ove i da iznese jednu potpuno iskrenu i svoju verziju pesme. Neverovatno je kako samo akustična gitara i ljudski glas mogu da naprave napetu atmosferu i kulminaciju jaču nego što bilo kakav orkestar može. Dovoljno je da umetnik oseća ono što radi, da pruži onu pravu, najiskreniju verziju sebe i nastaje nešto što je neuništivo, nešto što je večno. To je Adrian učinio ovom obradom. To je Joy Division učinio svojim kratkim postojanjem.