fbpx

-

Naslovna Autorski članci TOP 10 Top 10 momenata kojima je David Gilmour obeležio muziku

Top 10 momenata kojima je David Gilmour obeležio muziku

On je lingvista iz Engleske koji je igrom slučaja upoznao Syda Barretta dok su svirali po ulicama Španije za kintu. Legenda i Vikipedija kažu da je u tom poduhvatu do te mere dotakao dno da je bio primljen u urgentni centar zbog neuhranjenosti. Danas ne izlazi iz jedne crne majice na bini, ima nešto veći stomak, a pre koji mesec je prodao za silne milione veći deo svoje kolekcije gitara. Između statusa boga koji sada uživa i inicijalnog siromaštva, David Gilmour bio je esencija jednog od najvećih bendova u istoriji muzike, uspeo je da dostigne nivo gitarskog božanstva i nekoliko puta promeni svet muzike. Veliki ćutolog, promišljeni esteta zvuka i srce Pink Floyda, promenio je „igru“ nebrojano puta, a mi vam ovom prilikom predstavljamo deset najupečatljivijih.

  1. „Moj galebe“ ili „Slatka mala obrnuta Wah pedala“
    Pink Floyd – „Echoes“, „Meddle“, 1971.

U i dan danas najdužoj pesmi Pink Floyda, Gilmour od vokala do maestralnih gitarskih deonica radi svašta. Nagoveštavajući svoju gitarsku veličinu još na početku decenije, dugokosi mag u već eksperimentalnu pesmu ubacuje dodatne detalje zvučne slike. Pored standardne plejade efekata za „prog rock pesmu sedamdesetih“, Gilmour dodaje i obrnuto povezanu wah pedalu i pravi zvuk sličan zovu galebova (ili kitova, ako mislite da ima kitova sa toliko visokim registrom). Donekle jezivo, ovo igranje sa zvukom celoj pesmi daje čudan ton, tačnije čudniji od inicijalnog, pa sve uživo i dan danas ima gotovo okultni prizvuk.

  1. Trčanje pre vremena
    Pink Floyd – „On the run“, „The Dark Side of The Moon“, 1973.

Četiri godine pre nego što će elektroniku u velikom maniru plasirati berlinizovani Bowie, Pink Floyd kao pioniri svega što je tehnički novo u popularnoj muzici na monumentalnom albumu “Dark Side of the Moon” već na trećoj numeri ubacuju elektroniku sa jednim od ranijih modela analognih modularnih sintisajzera. Na sintisajzeru se igra Gilmour, a paleta zvukova koje proizvodi uvlači onu „putnu anksioznost“ pod kožu o čas posla.

  1. „Vreme ti je“
    Pink Floyd – „Time“, „The Dark Side of The Moon“, 1973.

Takozvani dad rock bi danas bio mnogo manje kul i promišljen da se ova pesma nije desila. Takođe bismo bili uskraćeni za jedan od najboljih gitarskih uradaka ovog čoveka. Odmah nakon prethodne numere na ovoj listi, Pink Floyd ulaze u elegičnu rok pesmu o prolasku vremena (koliko god to imalo smisla), vokal je Gilmour, a negde na pola pesme nam poklanja svoj treći solo koji najbolje leži temi pesme. Stratokaster cvili, peva i gruva, urezujući se u vaš mozak kao uspomena kojoj vreme, ironično, ne može ama baš ništa.

  1. Ostrvska rapsodija
    David Gilmour – „On An Island“, 2006

On An Island” je treći Gilmourov solo album, ali prvi kojim je uspeo da ostvari uspeh sličan onom koji je imao Pink Floyd. Mnogo važnije od toga, Gilmour na albumu uspeva da zvuči sveže i dokaže da prokleti rok dinosaurusi mogu da stare veoma dostojanstveno. Na naslovnoj numeri mu čak i Richard Wright svira orgulje. Album se pojavio ni od kuda, ali se i pedigreom i kvalitetom izdigao iznad svih „bivši gitarista velikog benda snima solo album“ dela. I dan danas je u opticaju na setlistama kada reši da krene na turneju. Verovatno najveći album koji je Gilmour mimo benda imao u svom arsenalu.

  1. „Psi laju, Gilmor solira skoro 20 minuta“
    Pink Floyd – „Dogs“, „Animals“, 1977.

Možda najkontroverzniji album Pink Floyda, “Animals” ima samo pet numera. Svaka od njih je remek-delo za sebe, ali se najviše ističe “Dogs“. O konceptualnoj prirodi albuma bilo je reči gde god se okrenete pa ćemo se fokusirati na ono što je bitno – maestralne gitarske deonice našeg junaka. Menjajući standardni Stratokaster za Telekaster nešto masnijeg tona, Gilmour ovde isporučuje gotovo sve što na gitari do tada možete da zamislite. Ludačko savijanje žica po kojem je poznat je tu. Umrtvljeni fank ritam koji naglašava klaustrofobiju albuma je takođe tu. Rifovi koji to nisu, a koji se idealno slažu sa mračnom pozadinom pesme šaraju kroz ovih 17 minuta gitarske ekstravagance. Pritom peva i glavni vokal. Za razliku od većine pesama, ovu ne izvodi uživo, a kod Watersa zvuči okej, ali ne dostiže domete originala.

  1. Minimalizam i renesansa
    Pink Floyd – „Shine On You Crazy Diamond“, „Wish You Were Here“ 1975.

Ako je nekom svojom gitarskom deonicom zaslužio da se nađe u panteonu muzičara čovečanstva, to je sasvim sigurno “Shine On You Crazy Diamond” . U bilo kojoj od sijaset verzija, ep posvećen Sydu Barrettu pleni gitarskim radom. Jedva izlazeći iz okvira bluza, a toliko duboko u Svemiru, Gilmour svojim Stratokasterom cepa atome i nadjačava već gorostasnu poemu Rogera Watersa. Cela numera je jedan veliki spori krešendo koji kulminira vokalom i post-kulminira saksofonom, ali svi pamte gitaru i svemirski intro. I dan danas, kada nastupa, Dejvid ne može da prođe bez ovog remek-dela starog 45 godina, a i dalje mladog kao tada.

  1. Pompeja – Runda 2
    David Gilmour – Live at Pompeii (2016)

Svi znaju za čuveni koncert Pink Floyda u Pompeji s početka sedamdesetih. Četvorica kreativaca, snimateljska ekipa i par klinaca koji bleje na kamenju stvaraju lajv psihodeliju. Gotovo pola veka kasnije, Gilmour se vratio na mesto zločina, ovog puta je amfiteatar bio pun, a ni snimateljska ekipa nije izostala. Na istoj turneji smo imali čast da ga gledamo u Puli, a snimak iz Pompeje ostaje kao još jedno svedočanstvno da Gilmouru nema ravnog kada su u pitanju „rok dinosaurusi“.

  1. Tihi vapaj sa glasnom porukom
    Pink Floyd – „Wish You Were Here“, „Wish You Were Here“, 1975

Pre nego što kažete „Šta bre? Ovo je na trećem mestu? Akustična izvikana balada…“, sačekajte malo, odmorite. Snimanje ovog najnežnijeg albuma legendarnog benda proteklo je relativno dramatično i natopljeno emocijama. Tematika “Wisha” jeste bila alijenacija i ovo je upravo album u kome je počeo da se javlja jaz između članova benda. Kada je Waters izmrcvario grlo za „Shine On“, niko drugi nije ostao da otpeva pesmu gotovo direktno posvećenu Sydu Barrettu. Najsvedenije moguće, gotovo u kantri fazonu, Gilmour na akustičnoj gitari iz petnih žila doziva bivšeg drugara, ali se u isti mah obraća i Watersu, koji je autor teksta. Za jedan grandiozni prog bend, ovako svedena pesma bila je presedan, a akustične balade svakako nisu bile iste posle ove. Koliko god da je puštana na radio stanicama, “Wish You Were Here” će uvek naći način da vas čačne gde ste mislili da ne može. Tekst jeste Watersov, ali ga je Gilmour gitarom i glasom u toj meri nadogradio da mu je bezmalo oteo pesmu iz ruku.

  1. U tom grmu leži Kejt!

Na drugom mestu ove vaskolike liste nalazi se nešto što nije ni najmanje vezano za Pink Floyd. Naime, zajednički prijatelj porodice Kate Bush i Gilmoura šalje Davidu snimak tada šesnaestogodišnje Kate na šta ovaj otkida i plaća joj termine za snimanje profesionalnih demo snimaka. Gilmourovi prijatelji su kasnije bili producenti Bushove, a na nekoliko numera je prste umešao i sam Gilmour. Kada ste u trenutno najvećem bendu na svetu, ego može da nadvlada razum vrlo lako. Za razliku od kolege iz benda, Davida to nije zadesilo, pa je praktično pokrenuo karijeru mlade Kate Bush, koju su do tada svi živi odbijali.

  1. Kraj krajeva
    Pink Floyd – „Comfortably Numb“, „The Wall“, 1979.

Očekivano, prvo mesto game changing momenata zauzima ovaj kultni solo iz “Comfortably Numb“. Iako je posredi „obično“ trčanje kroz B-mol bluz skali, nikada se nijedan solo nije uklopio u tematiku, raspoloženje i generalni osećaj pesme kao ovaj. Po mnogo čemu, tih par minuta na gitari su definicija jedne ere, jednog benda i kreativnog ludila i klinča između Watersa i Gilmoura. U poslednjem trzaju prave saradnje, Gilmour kao da ljutito odgovara Waters za svaki za**b u proteklih nekoliko godina. Solo koji počinje gromoglasno i burno na kraju zvuči kao vapaj za pomirenjem sa Rogersom (koje je i dalje neizvesno). “Comfortably Numb” je verovatno uticala na prodaju Fenderovog Stratokastera više nego svi marketinški stručnjaci te kompanije. Čista ljudskost koja izbija iz toga stvorila je generacije muzičara, a mnogi danas svaku instrumentalnu deonicu na gitari porede sa ovom pesmom. Pitanje je da li će iko ikada zauzdati taj instrument na ovom nivou. Vrlo verovatno ne.