fbpx

-

Naslovna Autorski članci TOP 10 Panker van pank kalupa - Pete Shelley kroz 10 pesama

Panker van pank kalupa – Pete Shelley kroz 10 pesama

Da je i dalje sa nama, Pete Shelley, frontmen legendarnih Buzzcocksa, bi danas ugasio 65 svećica, time bi po srpskom, čuj mene božijem, srpskom slovu zakona bio okarakterisan kao stara i osetljiva ljuštura osuđena na kućni pritvor. Krajem ove godine će se navršiti tačno dva leta otkako je ispustio dušu usled srčanog napada u Talinu u kom je živeo sa svojom drugom (ako je to uopšte bitno) suprugom Gretom.

Rođen je kao Peter Campbell McNeish. Ime kojim se proslavio dobio je spojivši svoj nadimak i prezime svog omiljenog romantičarskog pesnika Percyja Bysshea Shelleya. Ili nije tako bilo? U jednom dokumentarcu koji se bavi našim današnjim slavljenikom predstavljeno je drugačije. Naime, Pete je dodao Shelley zbog toga što je mogao igrom života biti i žensko, a Shelley je upravo ime koje su njegovi roditelji spremili za svoje dete ukoliko bude Ona, a ne On. Ova druga verzija, iako manje verovatna, ali nedemantovana od samog Shelleyja, dosta se uklapa u način razmišljanja i ceo autorski rad mančesterskog (šire gledano) pankera.

Za ovu priliku smo izdvojili deset muzičkih numera, koje nisu nužno najbolje u opusu ovog autora, ali poslužiće za priču o Peteu Shelleyju kako bismo ga bolje upoznali, videli šta je voleo, šta ga je inspirisalo, kako je razmišljao, sa kime je sarađivao. Pa da počnemo, shall we? Umal’ da piše shelley we. Dosta lošeg humora, evo pesama.

Orgasm Addict (Singles Going Steady, 1979)

Da li je pretenciozno reći da je Pete Shelley doveo punk u Mančester? Verovatno jeste, ali svakako je imao udela u tome. Pete je, zajedno sa svojim kolegom sa Tehnološkog instituta u Boltonu Howardom Devotoom, oformio pank sastav Buzzcocks. Dvojac Devoto/Shelley, koji je u okviru Buzzcocksa napravio nekoliko pesama, a neke od njih uvrstio u prvi EP benda pod imenom “Spiral Scratch”, otisnuo se februara 1976. u London na svirku Sex Pistolsa. Pete i Howard su ostali pod tolikim utiskom da su ne samo oformili bend, nego su uspeli da ubede Pistolse, zapravo Malcoma McLarena, da sviraju u Mančesteru, a da im upravo Buzzcocksi budu predgrupa. Da li tada počinje neprekidni niz mančesterskih bendova? Procenite sami, ali prethodno poslušajte prvi singl i pročitajte tekst pesme Buzzcocksa u čijem potpisu stoji Devoto/Shelley. Sve vam je jasno, pank jeste stigao u Mančester. Singl je snimljen 1977, ali je svoje najzvučnije mesto pronašao na kompilaciji singlova “Singles Going Steady“.

Lipstick (Singles Going Steady, 1979)

Silom prilika, ili bogu hvala, nije niko sto procentno siguran, Howard je napustio Buzzcockse i vratio se na pomenuti institut i krajem 1977. godine oformio bend Magazine. Devoto ne samo što je napustio Petea, nego je sa sobom poneo njegovu gitarsku temu iz pesme “Lipstick“, napisao drugi tekst i objavio pod imenom “Shot By Both Sides“, što je ujedno činilo i prvi singl sastava Magazine. Obe pesme vredi slušati i čak uporediti, videti kako je ista tema služila pri izražavanju drugačijih, čak oprečnih emocija.

Ever Fallen in Love (With Someone You Shouldn’t’ve) (Love Bites, 1978)

Ova pesma nije prvi, ali je verovatno najpoznatiji predstavnik Petea kao tekstopisca. Devotoa nema, Shelley je u prvom planu. Momci su mislili da je jednostavnije ukoliko bi u ulogu pevača ušao neko ko je već u bendu i ko je navikao na principe rada, neko ko poznaje sastav, a ne gubiti vreme sa nekim novim. U Shelleyjevim tekstovima nećete naći he (on) ili she (ona), uvek je you (ti). Time se dobija na širini interpretacije njegovih pesama. S godinama i konferencijama za štampu ovakav način pisanja tekstova dobija i druge konotacije o kojima će kasnije biti reči. Ovde ćemo samo izdvojiti citat iz intervjua koji je Shelley dao za muzički časopis Sounds 1977. godine, a on glasi „Naše pesme su biseksualne“. Na početku novog milenijuma stvar “Ever Fallen in Love?” je snimljena ponovo u čast Johna Peela, a između ostalih na vokalnim deonicama učestvuju Roger Daltrey, Peter Hook, Robert Plant, Elton John, pa vi ne poslušajte oba snimka.

Sky Yen Part 1 (Sky Yen, 1980)

Na prvi zvuk “Sky Yena” biste verovatno pomislili da smo nastavili sa lošim humorom iz uvoda, ali ne, nismo. Ovo je napravio panker? Jeste. Da stvar bude uvrnutija “Sky Yen” predstavlja prvi muzički zapis Petea Shelleyja. Napravio ga je u svojoj dnevnoj sobi, a zvuk koji čujete dobio je od elektronskog oscilatora sa dodatim potenciometrom i jeftine klavijature. Sam je sastavio oscilator i iz njega izveo svoj apstraktni, eksperimentalni, elektronski, četrdesetominutni “Sky Yen”. Trivija oko ovog zapisa je datum. Snimljen je 1974. godine, pojavio se šest godina kasnije nakon što je sastav Buzzcocks otišao na pauzu posle tri izdata studijska i jednog kompilacijskog albuma. Yen vas s pravom može podsetiti na “Metal Machine Music” Lou Reeda (1975), a zapravo je direktno inspirisan nemačkom scenom s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina oličenom u sastavima Tangerine Dream i Cluster.

Homosapien (Homosapien, 1981)

Buzcocksi se razilaze i ne sastaju skoro čitavu deceniju, a za to vreme Pete zajedno sa zvucima osamdesetih uplivava u solo vode. Ritam mašina, sintisajzeri, akustična gitara i “neugodan” tekst čini li su prvi pravi singl u njegovoj solo karijeri. “Neugodnost” teksta tumači BBC i zabranjuje puštanje ove pesme na svojim talasima zbog eksplicitnih referenci na gej seks. Ju, naopako.  Shelleyjeva biseksualnost, o kojoj je inače otvoreno govorio, dolazi u prvi plan i služi kao podloga za seciranje njegovih ranije napisanih tekstova. Dodatno dizanje bure u javnosti podstakao je zeleni karanfil koji je krasio Shelleyjev sako u spotu napravljenom za ovaj singl. Karanfilom je referisao na Oscara Wildea.

Autonomy (Another Music in a Different Kitchen, 1978)

Steve Diggle je bio Shelleyjeva desna ruka. Ne samo što je ova faca stajala uvek desno od Petea, ta faca je bila izvor energije Buzzcocksa, čovek koji je živeo pank, a živi ga i dan danas. U svakoj postavi Buzza on je bio tu sa Shelleyjem, čak je zbog Shelleyjevog blagoslova nastavio rad benda bez njega. Za Stevea je to bilo ovako: Osetio sam se kao u Prvom svetskom ratu, prijatelj ti pogine, ostane u blatu, ali ti moraš gurati napred, to je Pete hteo, ne bi on želeo da stanemo. Posebno je zanimljivo svedočenje Stevea u kom on govori kako je njegove ljute, energične, političke, kliše pank pesme Shelley pretvarao u ljubavne i time opus Buzzcocksa učinio posebnim. Ispred vas je “Autonomy“, stvar koju ovi momci pevaju zajedno, a nastala je iz pera Stevea Digglea.

You Say You Don’t Love Me (A Different Kind of Tension, 1979)

Pank bend koji je pevao o ljubavi, da li se tako mogu definisati Buzzcocksi? Da, svakako mogu. Ukoliko uzmemo da su pankeri mladi, buntovni, neukalupljeni ljudi koji iskaču iz društveno ustaljenih formi, gaze principe njihovih roditelja, imaju oštre političke stavove i ne prezaju ni od koga, onda se Pete Shelley ne uklapa u takav opis. Peteu pank kalup nije odgovarao. Za njega je ideja panka bila iskrenost. On je iskreno izražavao svoje emocije i odatle sve pevljive, harmonične pank pesme koje su zapravo esencija milozvučnosti Buzzcocksa. Pete svoj visoko frekventni glas u pesmi “You Said You Don’t Love Me” koristi kako bi svoje rodno/polno neutralne stihove otpevao karakteristično britanski.

Moving Away From the Pulsebeat (Another Music in a Different Kitchen, 1978)

Čuli smo već na ovoj listi kako zvuči Shelley inspirisan nemačkom elektronskom muzikom. Sad slušamo stvar koja zatvara debitanski album Buzzcocksa. Ova stvar je inspirsana krautrock muzikom, posebno sastavom Can. Michaela Karolia, gitaristu sastava Can, Pete je istakao kao svog omiljenog gitaristu. Šta je karakteristično u ovoj numeri? Ona traje preko sedam minuta, što je uz “I Believe” sa albuma “A Different Kind of Tension” najduža Buzzcocks stvar. Pank pesmu preko sedam minuta drži ritmička repeticija preko koje idu pank gitare, neobične solaže i tanan vokal. Svih sedam minuta trake je smišljeno potrošeno, ne dajte praznini da vas omete u slušanju cele stvari.

Tour de France Theme (1988)

Pesma koja nije nikad zvanično objavljena, ali je krajem osamdesetih išla na britanskom Kanalu 4 kao zvanična tema najveće biciklističke manifestacije na svetu. Muzički ova numera odgovara solo radu našeg današnjeg slavljenika. YouTube snimak kvalitetom ne dogovara potrebama uha, ali sadrži dobar foto kolaž koji vredi pogledati. Intro teme je publici bio ranije poznat samo pod drugim imenom. Radi se o pesmi “Give It To Me” koja je nastala nešto ranije.

Sixteen Again (Love Bites, 1978)

Za kraj još jedna stvar s drugog albuma, nemojte je mešati sa numerom “Sixteen” s prvog albuma. S pravom biste bili ljuti kada biste pomislili – pa ovaj se nije makao dalje od prva tri albuma Buzzcocksa, a ima ih još šest studijskih. Ipak, na ranim albumima i solo radovima nalazi se esencija iskrenog, direktnog, neugodnog pankera zvanog Pete Shelley, što nikako ne govori da su kasniji albumi, zaključno sa “The Way“, slabiji od ostalih. Ova pesma je odabrana samo zbog jednog stiha. Nemamo posebnu priču koja bi išla uz nju. On je živeo sebi svojstven pank. Toliko drugačiji od drugih da ga nije bilo sramota i nije ga činilo nepankerom što je od svoga oca tražio da uzajmi 250 funti kako bi mali Pete snimio svoj prvi EP sa drugarom Howardom, na stranu što gospodin McNeish nije očekivao da će se te pare vratiti, a jesu. Pete je pisao o ljubavi, a sebe je definisao kao modernog romantičara jer  “… after all life’s only death’s recompense”.