-

NaslovnaAutorski članciTOP 10Natprirodni Peter Green kroz 10 pesama

Natprirodni Peter Green kroz 10 pesama

peter green Fleetwood MacNa pitanje ko je Peter Green, sigurno nema jednostavnog odgovora koji bi sažeo suštinu njegovog bića. Malo je jedan tekst, a kamoli jedna rečenica da objasni ko jeste Peter Allen Greenbaum, kako mu je zapravo ime glasilo po rođenju. Gitarista Fleetwood Maca? Da, ali da li je to dovoljno, da li je to suština? U elaboriranju njegovog bića verovatno bi se provlačili opisi poput gitarski heroj, potcenjeni gitarista jevrejskog porekla, genije, ludak, narkoman, šizofreničar, napasnik. I sve to ne bi bili netačni odgovori. Čovek koji za svog života zameni „Boga“ na mestu gitariste, napiše pesmu poput „The Supernatural“, promeni veru, odbije slavu, bogatstvo, preti puškom svom računovođi, koristi LSD i (ne posledično) mentalno oboli odgovara svakom od prethodnih opisa.

Peter je rođen u londonskoj, jevrejskoj, radničkoj porodici 1946. godine. „Osećao sam duboku tugu zbog svog nasleđa“, rekao je u jednom od intervjua. Verovatno se i njegov otac slično osećao kada je odlučio da promeni prezime iz Greenbaum u Green, mada pitanje koliko je Petera takva promena rasteretila. Svoj talenat za gitaru otkrio je nešto pre svojih tinejdžerskih dana kada je počeo da se interesuje za instrument. Zahvaljujući Muddyju Watersu i pesmi „Honey Bee“ zavoleo je bluz, razvio je osećaj za njega i prepoznaovao je bluz nevezano od klasične, konzervativne strukture bluz pesama. Za njega je taj muzički izražaj bila samo emocija. Peter je bio deo pionirske britanske bluz ekipe i zbog svojih gitarski kvaliteta (svirao je i bas gitaru jedno vreme) brzo i lako je ulazio u bendove.

If You Wanna Be Happy

Svoj prvi studijski snimak napravio je u bendu Peter B’s Looners u čijem sastavu je, pored glavnog Petera Bardensa, bio i Mick Fleetwood, za Petera Greena, ispostaviće se, dosta važniji član. Green je odsvirao gitaru u pesmi „If You Wanna Be Happy“. Radi se o obradi pesme koju originalno izvodi Jimmy Soul. Iz ove obrade se ne može uvideti Greenov talenat, ali se mogu uočiti dve stvari – Greenova sklonost ka sporijim ritmovima (original je dosta brži) i instrumentalnoj muzici (original ima vokal).

The Supernatural

Pre nego što je zabeležio svoj prvi studijski snimak, Peter Green je zamenio Erica Clapotna (Boga) u Bluesbreakersima Johna Mayalla sa svega 19 godina. Na zaprepašćenje producenta Mikea Vernona što je Clapton napustio bend, John Mayall mu je rekao da ne brine, našao je nekog boljeg. To je mogao biti samo Peter Green. Sa Bluesbreakersima je dosta nastupao, dok nije ušao u studio. Uradio je jedan album sa njima, u pitanju je „A Hard Road“ iz 1967. godine. Pored dosta obrada bluz standarda i pesama koje je napisao Mayall, na tom albumu našle su se i dve pesme iz pera Petera Greena. Jedna od njih je instrumental „The Supernatural“. Taj zvuk gitare niste mogli čuti ranije. Inspirisan minimalizmom BB Kinga, uz savršenu boju zvuka, koji je dalje inspirisao mnoge poznate gitariste, poznatije i od samog Greena, Peter je napravio svoj trade mark u muzičkom svetu.

I Loved Another Woman

Sastav Johna Mayalla je često menjao svoje članove, kao na traci su se smenjivali gitaristi i ritam sekcija. Tako su se putevi Micka Fleetwooda i Petera Greena ponovo ukrstili u Bluesbreakerskima. Otkaz uručen Micku Fleetwoodu od strane Mayalla (navodno jer se pojavio na probi pod dejstvom alkohola) nateralo je Micka da nađe novi bend. Micku se priključio Peter izašavši iz Bluesbreakersa. Ovom dvojcu se pridružuje basista John McVie (takođe nekadašnji član Bluesbreakersa) i tako je nastala osnova za ono što će krajem 1967. godine postati Fleetwood Mac. Na insistiranje Petera Greena njegovo ime se nije našlo u nazivu benda, već je spojeno prezime bubnjara i basiste. Četvrti član sastava bio je gitarsta Jeremy Spencer. Prvi album nazvan je po imenu sastava. Pored uloge gitariste, Peter je imao još jednu, bio je glavni vokal. Na prvom albumu (1968) nalazile su se stvari koje su napisali Green ili Spencer, uz poneku obradu. Pesma „I Loved Another Woman“ će vas sigurno podsetiti na jednu drugu, poznatiju, ali zanemarite to sad, skoncentrišite se na gitaru i vokal, njih je osmislio Peter Green.

Black Magic Woman

Punih mesec dana nakon što je izašao debi album, marta 1968. godine obelodanjen je singl „Black Magic Woman“. Ova pesma je učinila da svi čuju za Fleetwood Mac i Petera Greena. Tome je u značajnoj meri doprinela obrada Santane dve godine kasnije. Nemoguće je ne uočiti bliskost ove i prethodne pesme. Da li je prva poslužila kao inspiracija drugoj, nije poznato, ali je jako zanimljivo praviti paralele između dve numere i uočavati kako je isti autor dve jako slične ideje izrazio na dva načina. „Black Magic Woman“ našla se na kompilaciji „English Rose“ koja je izašla januara 1969. godine.

Love That Burns

Iste godine kad i prvi izlazi i drugi album Fleetwood Maca – „Mr. Wonderful“. Na njemu pažnju privlači pesma „Love That Burns“. Atmosfera pesme savršeno odgovara tekstu, kojem se mnogo više značenja pridavalo nakon što se počeli da se manifestuju zdravstveni problemi kod Petera. Please don’t use me, don’t use me as your fool. Baby, ’cause my heart can’t stand another lie, and if you can’t love me tomorrow please leave me in my room to cry. Nesigurnost, strah i otuđenost su stanja koja su mogla da se prepoznaju iz ovakvog teksta, no mnogi bi pomislili da je to samo bluz, da on treba takav da bude. Zapravo, Green je muziku veoma lično doživljavao, sve je imalo svoje značenje, tako i svaki (ne)odsvirani ton. Brzina nije bila njegov stil, voleo je polako da svira, što je jako dobro predstavio u ovoj pesmi. Voleo je, kako sam kaže, da oseti svaki ton. Ostavljao je toliko prostora nepopunjeno i tek poneki put dodavao par tonova ne bi li pojačao doživljaj.

Man of the World

Bend je sa dva albuma i nekoliko singlova postao poznat i lako prepoznatljiv. Novac više nije bio problem, bend je lepo zarađivao. No, izgledalo je da je jedini Peter pronalazio nelagodu u tome. Nelagoda se primećivala u njegovom ponašanju i tekstovima koje je pisao. Muzički izraz postajao sve progresivniji, dalo se primetiti da Peter vlada muzikom, zvukom i van bluz okvira, ali tekstovi su postali drugačiji. Možda mu je bila potrebna žena, ljubav, sloboda, ali svakako u poziciji u kojoj je imao sve što poželi i prošao svašta, nije bio zadovoljan. S toga sledeća na redu za slušanje nam jedna od najboljih pesma Petera Greena. Reč je o singlu koji je izašao aprila 1969. godine i u kom Peter veli I guess I’ve got everything I need, I wouldn’t ask for more, And there is no one I’d rather be, But I just wish that I’d never been born, a stvar se zove „Man of the World“.

Oh Well

Bend je tokom 1969. snimao svoj treći album, koji je svetlost dana ugledao krajem te iste godine. Album je nosio ime „Then Play On“. Snimanje albuma prošlo je u periodu upoznavanja i zbližavanja Petera Greena sa LSD. LSD mu je ponudio nov način da se izrazi, ali ga je, zbog, kako će se kasnije ispostaviti, slabog mentalnog zdravlja, odaljio od benda i prouzrokovao ideje proganjanja, paranoju i nestabilnost. U tom periodu Peter prelazi u hrišćanstvo, počinje da nosi mantije i krst sa motivima raspeća Isusovog. „Uzeo sam LSD i nikad se nisam povratio od dejstva… Nije ti dozvoljeno da se vratiš“, rekao je Peter u jednom od svojih poslednjih intervjua 2012. godine. Za dejsto LSD je govorio da te stavlja u poziciju ni tamo, ni ovamo, negde si između, a to nikako nije dobro. Kada čujete takve opise, onda ih pronalazite i u pesmama koje je stvarao. Sa albuma se zbog muzike, teksta ali i svog trajanja izdvaja numera „Oh Well“. Ova neobična kompozicija traje oko devet minuta. Osim pravog rok rifa, ona sadrži središnji deo, limbo koji odgovara opisu jednog halucinogenog iskustva.

The Green Manalishi

Petera je uspeh progonio. Nije znao sa time da se izbori. Mentalno je jako loše delovao, a uveliko loše stanje samo je pojačavalo dejstvo LSDa. Nakon povratka sa jedne od turneja Peter je predložio članovima benda da se odreknu zarađenog novca i da daju u dobrotvorne svrhe, konkretno za gladne u Bijafri, bezbednosno, humanitarno goruće teme krajem sedamdesetih. Ostali članovi su odbili njegov predlog. Peter je novac počeo smatrati najvećim zlom, mislio je da su novac i bogatstvo od đavola i hteo je da ih se odrekne. U takvom raspoloženju i razmišljanju napisao je „The Green Manalishi“, što je ujedno i poslednja pesma koju je napisao i snimio u sastavu Fleetwood Mac pre nego što ga je 1970. godine napustio. Primetna je mračna muzička atmosfera sa elelementima strave, koja je bila odraz duševnog stanja Petera Greena u tom trenutku.

Descending Scale

Izlazak Greena iz Fleetwood Maca ostavio je upražnjeno mesto za druge poznate članove ovog sastava, koji su obeležili zvuk benda tokom sedamdesetih godina. Nakon izlaska Peter nije ostao besposlen. Odmah je započeo rad na solo ploči „The End of the Game“, simbolično. Ploča je obelodanjena decembra 1970, i u potpunosti je instrumentalna. Sadrži šest različitih, ekspresivnih numera u kojima je Green pokazao i ono što do tada nije, a to je njegova gitarska brzina. Sa ove ploče možda najviše pažnje privlači nesvakidašnja, ekespresivna i džezasta stvar „Descending Scale“.

Slabo Day

Do sledeće solo ploče, „In the Skies“ prošlo je devet godina. Sredinom sedamdesetih Peteru Greenu je dijagnostikovana šizofrenija, zbog čega se distancirao od muzike, a išao je i na terapiju elektrošokovima, koja je tada važila za delotvornu. Donekle se opravio, snimanju se vratio tek na kraju decenije, ali stav prema novcu nije promenio. Svom računovođi pretio je puškom 1977. godine, hteo je da računovođa prestane da mu šalje novac. Zbog ovakvog poteza biva uhapšen. Jedan kratak period svog života (godinu i po dana) Peter Green je proveo u braku sa Jane Samuels, sa kojom je 1978. dobio kćerku Rosebud. Da li je to bio motiv ili jednostavno želja zbog nekoliko godina odsustva iz studija, Green se vratio u gluvu sobu. Snimio je album „In the Skies“, a na njemu zabeležio jedan od boljih svojih instrumentala „Slabo Day“, koji je napisao u saradnji sa  Snowyjem Whiteom.

Od tada svet nije mnogo čuo za Petera Greena, sve do devedesetih godina, dok nije oformio Peter Green Splinter Group sa kojim je snimio čak devet albuma u periodu od 1997. do 2004. godine. Sporadično je nastupao sve do 2009. godine. U njegovu čast Mick Fleetwood je februara ove godine organizovao koncert na kome su poštovaoci i saradnici dela Petera Greena izvodili njegove pesme. Peter nije prisustvovao koncertu, a šest meseci kasnije je preminuo.

Dakle, ko jeste Peter Green? Ukoliko se ipak drznem i pokušam da ponudim odgovor to bi izgledalo otpilike ovako. Peter Green je savršeno izražena melodija, koja probija konstanto pulsirajući ritam života, on nije ni tu, ni tamo, on je u limbu u koji ga je njegov geniji i njegov problem doveo. U limbu je pronašao svoj besprekorni muzički izražaj, no mentalno nije mogao podneti međuprostor, te nas je fizički ove godine napustio, a da nije, danas bi proslavio svoj sedamdeset četvrti rođendan. U to ime, jedna bonus traka.