fbpx

-

Naslovna Autorski članci TOP 10 Misteriozni beli momak Jeff Buckley kroz 10 pesama

Misteriozni beli momak Jeff Buckley kroz 10 pesama

Autorska karijera našeg današnjeg “slavljenika”, koji bi danas napunio 54 godine, počela je tek kad je napunio 26 godina i trajala svega tri godine, do njegove tragične smrti 1997. Za tako kratko vreme Jeff Buckley je uspeo da iza sebe ostavi mnogo velikih pesama i dovede do svojevrsne revolucije u muzici. Njegovo komponovanje je bilo nešto čime nije mogao baš svako da se pohvali, jer je Jeff maestralno činio da izuzetno kompleksni aranžmani i harmonije zvuče kao najpitkije pop pesme. Takođe, ne treba zaboraviti i njegovu sposobnost da svoju poeziju utka u pesme najrazličitijeg senzibiliteta. Tako kod njega srećemo divne ljubavne balade, ali i pesme na kojima su mu i najtvrđi izvođači tog vremena zavideli.

Za veoma kratko vreme uradio je ono što mnogi nisu uspeli u svojoj dugovečnosti. Da ta prokleta, hladna reka Misisipi nije morala uzeti svoj danak, ko zna u kakvu muzičku veličinu bismo danas gledali. Ali o tom susretu uživo možemo samo da maštamo, zato je bolje da glasno viknemo DAM THAT RIVER i pređemo na sve lepe stvari koje nam je misteriozni beli momak ostavio. Jeff jeste i otpevao puno obrada, gotovo ih učinivši svojima, ali fokus ovog teksta će biti ipak one koje su nastale iz njegovog pera, jer one mnogo dublje i iskrenije opisuju sve osobine njegove ličnosti. Tu nema mnogo pesama, ali to izbor, njih 10 koje najbolje predstavljaju ovog umetnika, nije učinilo ništa lakšim.

Eternal Life (Mystery White Boy, 2000)

Nema razloga da Jeffa na samom početku liste predstavljamo kao sentimentalnog momka, jer ga kao takvog većina vas zna, nego ćemo odmah preći na tamnu, agresivnu stranu i to najbučnijom verzijom pesme “Eternal Life” s koncertne kompilacije “Mystery White Boy“. U ovoj numeri Jeff ređajući opšta pitanja koja postavlja hrišćanstvo o ljubavi, sreći i miru, zapravo opisuje jezivu sliku sveta u kom ljudi koji se kriju iza svojih položaja i igraju svoje glupe igre uništavaju živote svih drugih ljudi, dok lažno propagiraju svoja religijska ubeđenja. Ovo je jedna velika molba svim ljudima da prestanu da mrze druge zbog toga što su različiti. Pored same tekstualne poruke, ovde ne treba zaboraviti i muziku koja možda i više govori o besu koji Jeff oseća zbog svih nepravdi i besmislica u ovom svetu. Takođe, na početku 5. minuta pesme se spremite za nešto najstrašnije što ste čuli iz grla ovog autora. Kao da je sami đavo progovorio i poželeo “dobrodošlicu” svim zlim ljudima u pakao.

Dream Brother (Grace, 1994)

Vraćamo se na prvi, i jedini zvanični, album “Grace” i numeru “Dream Brother” koja pokazuje još jednu stranu Jeffovog stvaralaštva koju karakterišu spore i sumorne numere u grandž maniru koje nose horor atmosferu poput onih u romanima Edgara Alana Poa. Ipak, ni u ovoj pesmi ne ostajemo uskraćeni i za njegovu romantičarsku prirodu, pa su mračni delovi sjajno ispresecani melanholičnim momentima. Ovo je bila numera koju je muzičar uvek izvodio uživo s puno vokalnih akrobacija u kojima je pokazivao svu moć svog tenora. Kakvi moćni vriskovi i urlici kombinovani s predivnim falsetom, i sve to u jednom izvođenju. Čovek se stvarno nikada nije štedeo na nastupima.

I Woke Up In The Strange Place (Mystery White Boy, 2000)

Ako ste mislili da je ovde kraj zvučnih transformacija našeg današnjeg slavljenika grdno ste se prevarili. “I Woke Up In The Strange Place” pokazuje koliko Buckleyovo sviranje može da ode i u neke potpuno disharmonične i noise strane, koje liče na zvuk sastava Posies ili čak na momente i Sonic Youtha. Ovo je možda najzanimljivija gitarska kompozicija koju je Jeff napisao, jer odiše neverovatnom dozom neobuzdanosti i spontanosti. Gitara na ovom lajv izvođenju čak zvuči i dosta raštimano (ili je u nekom nemogućem otvorenom štimu), ali to ovu pesmu čini, štaviše, još moćnijom. Najinteresantnije je kako Buckley na ludačku sviračku zavrzlamu iza sebe peva ovako keči melodije. Posebnu draž pesmi daje i to što nije nikada snimljena u studiju, pa možemo uživati samo u njenom najsirovijem obliku, koji joj savršeno pristaje.

Grace (Grace, 1994)

Grace” je numera koja možda i nije morala biti pomenuta, jer zaista predstavlja monumentalno delo ovog autora za koje gotovo svi znaju. Ali, zašto se ne podsetiti ove sjajne pesme. Glavne teme su smrt i ljubav, koje su ovde u svojevrsnom klinču. Pesma govori o tome koliko ljubav leči i koliko zbog nje ne strahujemo ni od čega, pa ni od smrti, ali kako je bolno znati da će naš odlazak ipak ostaviti rane na onima koji nas vole. Divna balada o prolaznost, ali i tome koliko svaki trenutak, pogotovo onaj proveden u ljubavnom zanosu, treba iskoristiti do kraja jer Oh drink a bit of wine we both might go tomorrow, oh my love. Mnogi su, nakon muzičareve smrti, ucrtavali u stihove And the rain is falling and I believe my time has come/ And I feel them drown my name suicidalna značenje, iako uopšte nije sigurno da se Buckley namerno utopio.

Nightmares by the Sea (Sketches for My Sweetheart the Drunk, 1998)

Još jedna Buckleyeva gitarska majstorija, ovoga puta više bazirana na post-punku. Gotovo je nemoguće šta je ovaj čovek sve pokušao i šta mu je sve pošlo za rukom. Ovde vidimo kako je Jeff u stanju da redukuje svoje sviranje kako bi u nekim momentima savršeno iznenadio slušaoca. Ovo je sigurno numera koja se u njegovom opusu ističe kao potpuno drugačija od onoga što je inače radio, ali Jeff svojim prepoznatljivim načinom pevanja zadržava ovu pesmu pod “svojim krovom”. “Nightmares by the Sea” je u isto vreme jako mračna pesma i pesma uz koju možete neobuzdano đuskati. Poput nekih novijih solo radova Johnnyja Marra.

So Real (Grace, 1994)

Album “Grace” nije naišao na veliko komercijalno odobravanje iako su ga kritičari dosta hvalili. Ipak, “So Real” je, pored pesme “Last Goodbye”, omogućila Jeffu da se probije na nekim radio frekvencijama i TV kanalima. Ponajviše zbog svog sjajnog hooka u refrenu koji sa svakim svojim pojavljivanjem kulminira i lepi za uši slušalaca. Veliku zahvalnost za uspeh ovog singla Jeff duguje svom, tada novom, članu benda Michaelu Thingeu koji je komponovao glavni gitarski rif. Zanimljivo je to da je malo falilo da ova pesma bude izbačena s debi albuma i na njeno mesto dospe pesma “Forget Her”, ali je Buckley, verujući u njen potencijal, ipak odbio taj zahtev izdavačke kuće Columbia. Takođe, cela vokalna linija za ovu pesmu snimljena je iz jednog tejka, u tri sata ujutu.

Everybody Here Wants You (Sketches for My Sweetheart the Drunk, 1998)

Sad na red dolazi jedan od Jeffovih najvećih hitova, za koje on nikada neće saznati da su dostigli takav uspeh. “Everybody Here Wants You” je najseksi pesma iz opusa ovog autora – tako lagana i gruvi, s glavnim vokalom koji miluje ušnu duplju i bek vokalima koji dodaju soul začine. Baš kao što kaže top komentar na Youtube-u this song gets people pregnant. Pesma pokazuje koliko Jeff dobro barata s rečima, stvarajući slike u umu slušaoca i potpuno ga prebacujući u svoj svet. O ovom kvalitetu ćemo pak, više pričati kod jedne druge pesme, koja je u tom pogledu masterpiece.

Mojo Pin (Grace, 1994)

Mojo Pin” govori o nesposobnosti da se izborimo sa zavisnošću ma koje vrste, bilo to od narkotika, alkohola ili pak osobe. Jeff ovde na neki način suprostavlja zavisnost od narkotika i ljubavi, potencirajući na tome da mu droga ne bi nikada trebala da je pored sebe imao nekoga ko će iskreno da ga voli. Jeff kao da ucenjuje svoju ljubav da mu se vrati, jer će u suprotnom naneti sebi zlo.

Vancouver (Sketches for My Sweetheart the Drunk, 1998)

Vancouver” je nastala iz sređivanja demo snimaka, jer Jeff nije stigao da je završi u studiju. Nalik pesmi “Nightmares by the Sea” ona pokazuje neki novi pravac u kom bi se kretala muzika Jeffa Buckleya, koji je polako izlazio iz svojih povremenih hardrok fazona i još dublje gazio u alternativni zvuk. Pored Jeffovog izvanrednog falseta i komponovanja ovde treba pohvaliti i maestralno odrađene bubnjarske deonice koje ovu pesmu čine još modernijom i upečatljivijom. Takođe, kratki solo na 1:30 i outro su potpuna majstorija, kakvu nismo ranije sretali u Jeffovom radu. Kad čujete ovu pesmu, osetićete još veću žal za tim što danas nije među nama, jer ko zna koliko bi ovakvih sjajnih kompozicija još snimio.

Lover, You Should’ve Come Over (Grace, 1994)

Za sami kraj liste ipak se vraćamo na sami početak. “Lover, You Should’ve Come Over” je pesma koja se dogodi jednom u nikada – ovakav spoj poezije i muzike, ovakav aranžman, ovakva emocija u glasu. Buckley uspeva da nam iskreno do koske opiše kako se oseća. Svojim stihovima u strofama nas potpuno prebacuje na mesto na kom se nalazi, kroz refren i ostale delove osećamo svo njegovo razočaranje, samoću i ljubav, dok gitara savršeno oslikava atmosferu tog mesta i plovi kroz pesmu spajajući gotovo nespojive delove, koje kad bi vam neko odvojeno predstavio odvojeno rekli biste da su iz različitih pesama. Muzički možda ima pesama koje su jače od ove, ako posmatramo sklad reči i muzike ona svakako prednjači ispred ostalih Buckleyjevih numera, rame uz rame sa “Grace”. Kako savršena slika kajanja i nemogućnosti da se oslobodimo nečega što nam više ne pripada i pokušaja da sebi objasnimo zašto smo dopustili da nam takva ljubav izmakne.