Layne Staley je dobro poznato ime u muzičkim krugovima. On je jedan od „velike četvorke“ frontmena iz Sijetla. Rame uz rame sa svojim ortacima Eddie Vedderom, Chris Cornellom i Kurt Cobainom, od kojih je samo Vedder još uvek živ, Layne je ostavio iza sebe neverovatno muzičko stvaralaštvo o kome starije i mlađe generacije i dan danas danas pričaju uz nezaobilaznu melanholiju i rečima „zamislite šta bi sve napravio da je živ i danas“.

Kada iz sveta muzike nestanu osobe koje su uticale na živote mnogih fanova i drugih muzičara, ostaje nepremostivi jaz i rupa u vremenu jer će uvek nedostajati sve ono što je ta osoba mogla da stvori. Tada, muzika, tekstovi i melodije nakon smrti postaju svojevrsna religija.

Alice in Chains – Bleed the freak (Facelift, 1990)

Ove godine se navršilo 30 godina od izdanja debi albuma Alice in Chains „Facelift“ koji je objavljen 21.avgusta 1990.godine. Sa danom zakašnjenja iskoristićemo priliku da proslavimo muziku koju su nam momci iz Sijetla podarili i veliko im hvala na tome. Kada napravite debi album kao što je ovaj, jako je teško izabrati samo jednu pesmu. Iako je „Man in the box“ možda jedna od najpoznatijih pesama Alice in Chains, mi ćemo je ipak preskočiti i podsetiti vas na neke druge.

„Bleed the freak“ je pesma koja već na prvim tonovima pokazuje da je to jedna velika pesma. Lagani melodijski uvod koji na gitari svira Jerry Cantrell uparen sa bluzerskim vokalnim deonicama Laynea Staleya ostaće zauvek urezan u vaš mozak i uši i nikada neće biti dosta ponovnih preslušavanja. Studijska verzija je veoma dobra ali je zapravo live verzija koju su momci izveli 1990.godine na domaćem terenu u Sijetlu ta od koje će vam kliziti jeza niz kičmu. Kada god čujete bridge gde Layne peva Bleed for me, glas koji probija nebo, nikada više nećete pustiti albumsku verziju.

Alice in Chains – Love Hate Love (Facelift, 1990)

Da Alice in Chains ne čine samo jaki i masni rifovi Jerry Cantrella, ludački bas Mikea Starra i nezamenljivi bubanj Seana Kinneya, jasno pokazuje stonerska balada „Love Hate Love“. Kako ju je Layne uvek najavljivao na koncertima This is the song about pain. Zaista ne postoji bolji opis za ovu pesmu. Već na prvim tonovima osećate bol koju ona nosi. Kada ne obraćate pažnju na tekst i udubite se samo na muziku i pevanje, možete da ispratite teški hod tuge i nelagode po duši. Pesma kulminira Layneovim ispevavanjem koje raste iz takta u takt i završava u potpunoj katarzi. Vrisak koji izlazi iz grla i pluća Staleya je tajni sastojak koji je savršeno oslikao ljubav i mržnju.

Alice in Chains – Junkhead (Dirt, 1992)

Kao što sto smo već spomenuli u jednom od naših prethodnih tekstova gde smo se bavili pesmama koje je zabeležio Jerry Cantrell, niko nije bolje ispevao problem zavisnosti od benda Alice in Chains. Pakao u kojem su se našli kao veoma mladi jasno je ispevan i odsviran na albumu „Dirt“. Vrhunac te borbe je pesma „Junkhead„.

Najupečatljiviji muzičko-vokalni uvod grungea po našem skromnom mišljenju. Često se moćne i glasne vokalne deonice ostavljaju za kraj radi boljeg utiska, ali su Alice in Chains rešili da nam odmah pokažu šta umeju ili bolje rečeno šta njihov frontmen može, bez ikakve skromnosti. Layne u strofama plovi po bluz vodama, lagano i smireno dok se na ulazu u refren ne sastane sa Cantrellovim vokalom gde dolazi do eksplozije harmonija.

Mračan početak prelazi u svetlošću obasjan refren koji u poslednjem delu pesme prelazi u mučan vrisak. Layne u ovoj pesmi nije ni morao da izgovara tekst kako bi opisao borbu sa zavisnošću celog benda, njegov glas nam je to odlično dočarao. Dok slušate ovu pesmu prvobitno ćete uživati u njegovom vokalnom majstorstvu, ali će vas ona isto tako ispuniti tugom jer više nismo u prilici da je ikada čujemo uživo.

Alice in Chains – Rooster (Dirt, 1992)

Česte se rasprave vode na temu da li je frontmen nekog benda sposoban da izvede pesmu koju nije napisao sa istim emocijama koje je tekstopisac želeo da iskaže. Layne Staley i Jerry Cantrell su, osim što su bili najbolji prijatelji, bili i najbolji pevački dvojac kada su harmonije u pitanju, ali su isto tako znali i da prenesu osećanja bez obzira ko je od njih dvojice bio autor pesme.

„Rooster“ je Cantrellova pesma koju je on pisao o svom ocu, ali je Layne u ulozi glavnog vokala u njenom muzičkom obliku. Ovo je jedna od najboljih pesama koju su momci ikada odvirali, a svakako i jedna od najboljih Layneovih vokalnih izvođenja. Iako dobro poznata u muzičkim krugovima, nikada nije postala izlizana. Tenzija koju nosi, od rifova preko teksta do zanimljivih vokalnih deonica, možemo slobodno da kažemo i da je jedno od remek-dela koje su iznderile devedesete godine prošlog veka.

Alice in Chains – Rotten Apple (Jar of Flies, 1994)

„Rotten Apple“ sa EP izdanja „Jar of Flies“ je ona druga strana Alice in Chains koju fanovi možda i najviše vole. Akustični album koji je nastao u studiju u trenutku kada je bend bio u sred borbe sa zavisnošću, a koji je postao jedan od njihovih najboljih.
Na ovoj pesmi, Layneov glas je staložen, melanholičan, ali ništa manje impresivan. Potpuno slepljen sa Cantrellovim, teško je odrediti na kojim deonicama ko od njih dvojice peva.

Međutim, kada je u pitanju frontmen kao što je Layne, sa specifičnom bojom glasa i prašinom koju ima u sebi, mogli biste ga prepoznati već na prvim notama. Ova pesma je veoma zanimljiva jer su vokalne deonice prilično ravne bez velikih skokova, ali upravo je to tajna pravih majstora. Nije uvek nužno da se pesmom prolama vrisak i kretanje po visokim oktavama da bi se oslikao njen intenzitet. Nekada šapat govori više od vriska. Kada Layne peva What I see is unreal u refrenu, sve emocije su tu u tom jednom stihu.

Alice in Chains – I stay away (Jar of Flies, 1994)

Još jedna od numera sa EP izdanja „Jar of Flies“ je pravo izenađenje u melodijskom, ali i u vokalnom domenu. Pesma počinje neobično svetlom i veselom melodijom na akustičnoj gitari sa udruženim vokalima Staleya i Cantrella. Ovde možemo da vidimo sve one stilske raznolikosti koje su momci imali u svom arsenalu. Alice in Chains nisu samo bili majstori masnih i catchy rifova ispraćnih Laynovim gromkim glasom, već su u svojim osnovama bili i bluzeri, a pomalo i country u Cantrellovom slučaju. Ovakva, nazovimo polu balada, je i više nego dobar primer raznovrsnosti i kvaliteta vokala koji danas na veliku žalost možemo samo da slušamo sa postojećih snimaka.

Alice in Chains – Sludge Factory (MTV Unplugged, 1996)

Pesma poput ove bi lako mogla da se nađe u nekom horor filmu, jer se stilski uklapa u mračnu atmosferu. Iako je Layne bio veoma zdravstveno slab u periodu kada je nastao ovaj album, nikada to ne biste primetili u pevanju. Izabrali smo live verziju ove pesme koja je isto tako proganjajuća kao i verzija sa albuma Alice in Chains iz 1995. godine.

Ona nam je i draža jer je Layne kao pevač bio mnogo ubedljiviji uživo čak i kada samo sedi i peva zatvorenih očiju. Na studijskoj verziji refren pevaju Cantrell i Layne zajedno i istovremeno, ali je na unplugged verziji Cantrell to prepustio svom najboljem prijatelju. Vidno slabiji, ali ništa manje vokalno upečatljiviji dok peva Once again you see an in discolored skin gives you away – stih koji ledi kosti.

Mad Season – River of Deceit (Above, 1995)

U pokušaju da mu pomognu da se izbori sa zavisnošću i ostane čist, Mike McCready iz Pearl Jama, Barrett Martin iz Screaming Trees i John Baker Saunders iz The Walkabouts su pozvali Laynea da im se pridruži u supergrupi Mad Season. Iako je nemoguće zamisliti Laynea u bilo kom drugom sastavu osim u Alice in Chains, on je zapravo zvezda ove nove postave. Bend je snimio samo jedan album i većinu tekstova potpisuje upravo Layne.

Tematika se nastavlja u istom stilu ali je ovde njegov glas ono što udara direktno u srce. Čak i da ne znate šta se krije iza značenja tekstova i niste upoznati sa njegovom životnom pričom, veoma lako možete da sve da osetite samo dok slušate vokal. Svaka emocija je istinski ispevana tempom, ukrasima i dinamikom.

Pesme koje se izdvajaju sa ovog albuma su „River of Deceit“ i „Wake Up“ koja nam je sledeća na listi. Prvi stih pesme My pain is self-chosen je sve što treba da znate o ovoj pesmi. Layne ovde laganim glasom razgovara o sebi. Melodije su vesele, ali je priča vrlo tužna. Čak ni svetli tonovi ne mogu da zavaraju slušaoca jer je i više nego očigledno da je sama pesma neka vrsta ispovesti čoveka koji oseća da polako nestaje. Glas nije u prvom planu i kao da već lebdi iznad nas i šalje poslednji pozdrav.

Mad Season – Wake up (Above, 1995)

Sedam minuta duga, a opet prekratka. Sve što treba da znate o posebnosti i lepoti vokala Layna Staleya može da stane u tih sedam minuta. Borba koju je vodio i na kraju izgubio bitku je toliko opipljiva u svakom segmentu ove pesme. Tekst koji je u stvari predstavlja razgovor sa samim sobom, molba samom sebi da se bori za život je poražavajuća i veoma bolna.

Nismo sigurni da li bilo koja osoba koja je fan dela Layna Staley može da izdrži, a da ne zaplače slušajući ovu pesmu. Vokal nam lagano priča, iz strofe u strofu i kroz polu refrene dok se sasvim ne raspukne i prolomi glasnim žicama Layna Staleya u stihu For a little peace from God you plead, and beg. Ovo je krik za život koji se završava poslednjim savetom Slow suicide is not the way to go.

Alice in Chains – Down in a Hole (MTV Unplugged, 1996)

Snaga jednog vokala nije samo raspon glasa, boja i tehnika ispevavanja raznih muzičkih ukrasa. Nije ni spospobnost da nikada ne ode u falš. Prava snaga jednog vokala su emocije, odnosno način na koji vokal iskazuje te emocije. Kada govorimo o Layne Staleyu, koji je zaista jedan od najvećih vokala svoje generacije, on možda nije najpoznatiji vokalista i oktavno impresivan, ali je jedan od najekspresivnijih.

Vokalna snaga koja je zabeležena na studijskoj verziji „Down in a Hole“ je u vođstvu naspram unplugged verzije tehnički gledano. Međutim, unplugged je Laynova labudova pesma, poslednji trzaj duše koji nam toliko daje i potpuno je nerealno upoređivati je sa albumskom jer je količina emocija zaslepljujuća.