Nakon što je zauvek napustio Oasis, deset minuta pre početka koncerta na Seni u Francuskoj, Noel Gallagher je stavio tačku na saradnju sa svojim bratom i frontmenom Liamom Gallagherom. Mnogi su ovaj postupak komentarisali kao jedan od najpametnijih ili jedan od najglupljih koje je uradio. Kako svedočimo danas, ipak je to bila jedna od pametnijih odluka.

Za njega svakako, ali za fanove i dalje neprežaljena i svi se očajnički nadaju da će se legendarni Oasis jednoga dana ponovo okupiti. S obzirom da braća ne prestaju da blate jedan drugog u medijima i da već celu deceniju nemaju nikakav kontakt, fanovi će morati da se pomire sa činjenicom da su izgubili voljeni bend, ali da su istovremeno dobili mnoštvo albuma od oba Gallaghera.

Da ne potonemo suviše u sanjaranje oko ponovnog okupljanja benda, ovoga puta ćemo se odaljiti od svima dobro poznate diskografije mančesterskih momaka i pažnju posvetiti  Noelu Gallagheru i njegovom bendu Noel Gallagher’s High Flying Birds. Kako dolikuje njegovom stavu i temperamentu, Noel je nazvao svoj novi solo projekat po samom sebi. Iako se zvanično izjašnjava kao solista, naziv za bend je odabrao po uzoru na Peter Green’s Fleetwood Mac zamenivši poslednje reči nazivom jedne od pesama Jefferson Airplane – High Flying Birds.

U poslednjih dvanaest godina koliko se broji od raspuštanja Oasisa, Noel je izdao tri studijska izdanja, četiri EPja i četrnaest singlova. Najnovije izdanje će se pojaviti 11. juna – Back the Way We Came Vol. 1, kompilacija povodom deset godina postojanja njegovog solo projekta. U ovom članku ćemo pokušati da izdvojimo deset pesama koje za nas predstavljaju najbolje što je proizašlo iz pera starijeg brata Gallaghera u kreativnom periodu sa High Flying Birds.

Everybody’s on the Run (Noel Gallagher’s High Flying Birds, 2011)

Jasno je da je Noel hteo da započne solo karijeru bez ikakvih uticaja iz prošlog muzičkog miljea. Međutim, teško je odvojiti se od nečega što je obeležilo vaš život i lansiralo vas u zvezde. Pesma „Everybody’s on the Run“ neodoljivo podseća na pravi Oasis zvuk, i to onaj na kome je Noel bio glavni vokal. Ne samo što podseća već ima ulogu da premosti ono što je bilo i ono što će tek doći.

Kada preslušavate ovu pesmu, nećete odmah prepoznati da je u pitanju pesma iz perioda solo karijere već da je možda u pitanju neka od B strana ili singl Oasisa koji niste do tad čuli. Noel peva mnogo samouverenije nego ranije, muzika je aranžmanski smelija, ali je taj dobro poznati Gallagherski zvuk tu.

If I had a Gun (Noel Gallagher’s High Flying Birds, 2011)

„If I Had a Gun“ je jedan od singlova koji je najavljivao debi album NGHFB. Kao što je to bio običaj i u Oasisu, morala se naći jedna od laganijih pesama među singlovima. Ova pesma je veoma šarenolika, kako aranžmanski tako tekstualno i vokalno. Noel je veoma samouvereno preuzeo ulogu glavnog vokala i to veoma dobro, u šta nismo ni sumnjali. Iako nikada nije bio toliko vokalno uočljiv u Oasisu, njegov glas je bio kao kašičica meda koja je oplemenjivala vokal njegovog brata. Sada sve te nijanse dolaze do izražaja i postaju prepoznatljive same po sebi.

Ovde imamo istu situaciju kao i sa prethodnom pesmom, osećaj lagane tranzicije i premošćavanja i lagano se navikavamo na činjenicu da je Noel na vokalu sve što je preostalo, ali to ne znači da ova pesma nema nikakvu vrednost. Naprotiv, ona se već godinama na njegovim koncertima peva sa skoro istom emocijom kao Live Forever.

(I Wanna Live in a Dream in My) Record Machine (Noel Gallagher’s High Flying Birds, 2011)

Ne želimo samo da vam listamo singlove koji su obeležili album jer ih sa ovog izdanja ima čak pet, što je zapravo polovina albuma – tako svojstveno Gallagherima. Odabrali smo pesmu koja nije bila singl, ali je zapravo veoma zanimljiva. Noel se potrudio da eksperimentiše što je više moguće, ne toliko stilski već upotrebom svih mogućih instrumenata. Melodija podseća na radove sa albuma Oasisa „Heathen Chemistry“ obučena u moderno ruho.

Sa više od četiri minuta trajanja, ova pesma je na dobrom putu da stoji rame uz rame sa „All Around the World“. Ono što je najprimetnije na ovom albumu je optimizam koji se oseća u skoro svakoj pesmi. Nema agresivnog rokenrola, nema stadionskih rifova i sve je odmereno. Ako bismo morali da odaberemo jednu pesmu koja bi najbolje predstavila ovaj album onda bi to definitivno bila „Record Machine„.

Riverman (Chasing Yesterdays, 2015)

Noel Gallagher je dao sebi oduška nakon uspešnog prvog albuma u solo vodama i drugi album dobijamo tek četiri godine kasnije. Kao i njegov prethodnik, „Chasing Yesterdays“ je dospeo na prvo mesto top lista u Britaniji. Ovaj album je znatno drugačiji i već slušanjem prve pesme „Riverman“ vidimo da Noel nije bio besposlen tokom četiri godine čak i dok je bio na turnejama. Atmosfera albuma je, pogrešno bi bilo reći mračnija, možda pre ležernija i akcenat je pre svega na instrumentalima. Očaravajuće pozadinske melodije klavira koje se prepliću sa saksofonom i mini gitarskim solo deonicama.

„Riverman“ je psihodelična numera koja kao svoju osnovu ima akustičnu gitaru koja je Noelov glavni adut. Ako uporedimo celu njegovu diskografiju u poslednjih dvadeset godina, jasno možemo da uočimo da su pesme gde je akustična gitara u prvom planu najsnažnije. „Riverman“ je odličan uvod u drugi album, odlična kao prvi singl i na kraju jedna pesma koju ćete stalno puštati.

The Dying of the Light (Chasing Yestedays, 2015)

Na prvo slušanje „The Dying of the Light“ se čini kao da ste je već odavno čuli, sa nekih B strana Oasisa, ali je njena atmosfera to što je odvaja. Ne samo atmosfera već i tekstovi na ovom albumu su na jednom mnogo višem nivou i otišli su za korak dalje od prethodnog. „Chasing Yesterdays“ je album koji kao da je napravljen na jednoj dugoj sviračkoj sesiji i da je odsviran u jednom dahu.

„The Dying of the Light“ je savršen primer toga. Lagani uvod koji polako dinamički narasta do refrena koji tek malo odskače u intenzitetu i pri kraju se stapa sa ostalim instrumentima. Glavna melodijska tema se ponavlja kroz celu pesmu, razlivajući se na sve strane. Svakim sledećim taktom priključuje se novi instrument sa svojom temom koja se nadovezuje i tako stvara jedan neprekidan groove koji traje i više od pet minuta. Posle „Rivermana“, ovo je jedna od najboljih pesama sa drugog albuma NGHFB.

Lock All the Doors (Chasing Yestedays, 2015)

Nakon par baladica, Noel se ipak odlučio da malo pojača tempo, a i pojačalo, i napiše jednu stadionsku pesmicu. Ipak, ne može se sedeti na koncertima i samo uživati u laganim notama. U poređenju sa drugim pesmama sa albuma, „Lock All the Doors“ je dinamički drugačija ali se melodijska atmosfera nadovezuje, ne mnogo agresivno ali sasvim upečatljivo da konačno pomislite, ipak je tog britpopa ostalo u Noelovim prstima.

Refren će vas vratiti u vreme, ali ovo nije Oasis pesma – ovo je himna na Noelov način. Ne sasvim kao Oasis, ali ni mnogo daleko. U svakom slučaju je neočekivana na ovom albumu i na trenutak vas budi iz psihodelične omamljenosti u koju ste utonuli slušajući prethodne.

Fort Knox (Who Built the Moon?, 2017)

Krajem devedesetih, tačnije 1997. godine, Noel je sarađivao sa The Chemical Brothers i pozajmio svoj vokal za pesmu „Settling Sun“. Kada pustite „Fort Knox„, imate utisak da vam je plejer zalutao na stranicu The Chemical Brothersa. Pretežno instrumentalna pesma koja u sebi sadrži samo jednu liniju teksta. Tekstualno minimalistička, ali zato instrumentalno veoma snažna.

Noel Gallagher nije napravio mnogo instrumentala tokom svoje karijere koji su se zapravo i našli na studijskim ostvarenjima, ali je ovaj svakako zaslužio svoje mesto na albumu. Slobodno možemo reći i da je rame uz rame, a možda čak i mnogo ozbiljniji od ranijih pokušaja poput „Fucking in the Bushes“ ili „Swamp Song“. Kao što i naslov govori, instrumenti aranžmanski probijaju zidine utvrđenja Fort Knox.

The Man Who Built The Moon (Who Built The Moon?, 2017)

Treći album NGHFB-a je fanove i kritičare uhvatio nespremne u potpunosti. Jedan ovakav skok i žanrovki miks niko nije očekivao od arogantnog navijača Mančester Sitija. Niko ne bi ni pomislio da će nakon svih stadionskih hitova i balada uz koje se lome krigle u pabovima iz Noela iznaći jedan ovakav projekat. Saradnja sa novim producentom je donela mnoštvo promena, a pre svega je imala jednu glavnu premisu – pravićemo nešto što ni malo ne liči ni na Oasis, a ni na prethodna dva albuma.

Preslušavanjem ovog albuma ćete svakako doći do tog zaključka. Da ne čujete Noelov vokal, koji je na trenutke i neprepoznatljiv zahvaljujući brojnim produkcijskim alatima, ne biste nikada povezali prethodno stvaralaštvo sa sadašnjim. Napomenuli smo da su reakcije bile veoma podeljene, ali se ovaj album ipak našao na prvom mestu top lista odmah po izlasku.

„The Man Who Built The Moon“ je jedna gigantska svemirska odiseja, građena od slojeva i slojeva gitarskih semplova, perkusija, ksilofona i svih onih instrumenata za koje niste ni čui da postoje. Noelov vokal se savršeno uklapa u dinamiku pesme, na trenutke u prvom planu a ponekad lagano tone u pozadinu i daje instrumentima i pratećim vokalima mesta da dočaraju atmosferu pesme. Produkcijski, ova pesma kao i mnoge na albumu su veoma krupan zalogaj i zanimljivo ih je čuti u live izvođenju.

It’s a Beautiful World (Who Built The Moon?, 2017)

Ako bi nas neko pitao da opišete album, a možemo i da se poslužimo pesmom „It’s a Beautiful World“, rekli bismo sledeće – Noel Gallagher se tokom snimanja ovog albuma lagano ali sigurno dozirao LSDjem slušajući Roxy Music, Davida Bowiea, Chemical Brothers, Jefferson Airplane, ali i malo dobrog starog popa osamdesetih. Ova pesma je jedan neshvatljivi miks koji u sebi ima i više od jedne ideje. Zapravo, kada biste je rasparčali, sigurno biste mogli da napravite tri solidne elektro pop rock pesme.

Međutim, jedan je Noel Gallagher koji je uspeo sve to da skocka u jednu pre svega pozitivnu pesmu koja vam neće izlaziti iz glave danima. Čak i pored svih ovih eksperimentisanja, semplovanja, jako namazane produkcije i dalje je u samoj suštini ono što čini zvuk Noela Gallaghera. Ponekad je neprimetno, ali se ipak provuče ta melodijska linija stadionskih himni i balada većih od samog života.

Dead in the Water (Who Built the Moon?, live at RTE 2FM Studios, Dublin, 2017)

Izlaskom trećeg albuma „Who Built the Moon?“ utisci su bili polarizovani. Dok su jedni tvrdili da je album veliki promašaj i razočarenje, drugi su tvrdili da je ovo nešto najbolje što je Noel napravio do sada. Istina je negde tamo ili, bolje rečeno, tačno na polovini. Putanja kojom je otišao stil je svakako iznenadila i fanove i kritičare, ali nije na njima da diktiraju kojim će pravcem umetnik ići.

U svakom slučaju, na samom kraju naše liste se našla pesma koja može slobodno da stoji na prvom mestu solo karijere Noela Gallaghera. Kada se skine sva šminka produkcije, koje na ovom albumu ima ponekad i previše, kada se uklone svi muzičari iz benda, čak i devojka koja svira na makazama, dobijamo ono što je istinski Noel Gallagher. Jedan čovek koji sedi sam na stolici sa svojom akustičnom gitarom i pokušava da stvori nešto, bez ičije pomoći. Osim što je jedna od najlepših balada koju je napisao, ova ogoljena verzija, koja nikada i nije snimljena drugačije, opravdava odlazak Noela iz Oasisa. Možda samo zbog nje vredi da se bend nikada ne okupi, jer je u suprotnom nikada ne bismo čuli.