Rifovi i solaže Adriana Smitha oblikuju heavy metal muziku već više od 40 godina. Jedan je od začetnika novog muzičkog pravca u Britaniji, pod nazivom The New wave of British heavy metal. Davne 1980. godine, pridružio se gitaristi Dave Marreyu i basisti Steveu Harrisu u grupi Iron Maiden.

Grupu je napustio 1990. godine, uoči snimanja albuma „No Prayer For The Dying„, zbog  kreativnog raskola koji je nastao između njega i Stivea Harrisa. Naime, on je želeo da bend ostane veran svom progresivnom zvuku kakav je bio na albumima „Somewhere in Time“ i „The Seventh Son Of The Seventh Son„, dok je Harris želeo totalni zaokret i povratak na jednostavnije muzičke forme i gotovo garažni pristup svirci.

Nakon napuštanja grupe Iron Maiden, osniva svoj bend The Untouchables, koji kasnije postaje Psyho Motel. Bend je snimio dva studijska albuma „State od Mind“ iz 1995, i „Welcome to the World“ iz 1997. godine. Međutim, bend iste godine prestaje sa radom zbog Adrianove saradnje sa nekadašnjim kolegom iz benda Iron Maiden, Bruceom Dickinsonom. Zajedno snimaju dva studijska albuma, „Accident of Birth“ iz 1997. godine i „The Chemical Wedding“ iz 1998. godine. Zajedno sa Dickinsonom vraća se u Iron Maiden 1999. godine, sa kojima nastavlja saradnju do danas. Pored rada u svom matičnom bendu, trenutno ostvaruje uspešnu saradnju sa gitaristom Richiem Kotzenom.

Zaštitni znak Iron Maidena

Rođen je na današnji dan (27. 2) 1957. godine, u delu Londona pod nazivom Hackney, Engleska. Odrastao je pod uticajima jazz i blues muzičara, poput Johnnya Wintera, zbog čega je, kako i sam kaže, postao muzičar koji više teži melodičnosti u zvuku, nego brzini. Zajedno sa Daveom Marreyom stvorio je zvuk grupe Iron Maiden. Njegovi rifovi i solaže, postali su zaštitni znak „Gvozdene device“, a odlikuju ih melodičnost i harmonija, na prvo slušanje prepoznatljivi.

Međutim, pravo muzičko savršenstvo i inovativnost koja dovodi do katarze, jeste kombinacija zvuka Smithove i Marreyeve gitare, čije stapanje u muzičku celinu daje slušaocu doživljaj vanzemaljskog muzičkog iskustva. Pored toga što je gitarista, Smith je  tekstopisac i prateći vokal u bendu, a u pesmi „Reach Out„, koja je izdata kao B strana singla „Wasted Years„, glavni je vokal, dok prateće vokale izvodi Dickinson.

Predstavljamo vam, po našem mišljenju Top 10 solo deonica ovog muzičkog virtuoza.

Psycho Motel – The Underground (Welcome To The World, 1997)

Pesmu „The Underground“ grupe Psycho Motel, u celosti je komponovao Smith. U pitanju je numera sporijeg ritma koja odiše melanholičnim notama i mračnim stihovima, u koje se odlično uklapaju Smithove solo deonice, koje bitno doprinose opštoj atmosferi pesme.

Smith/Kotzen – Scars (Smith/Kotzen, 2021)

U pesmi „Scars„, gitarski dvojac Smith/Kotzen, deli vokalne i solo deonice, i svako na svoj način daje ovoj divnoj pesmi poseban osećaj poetičnosti.

Iron Maiden  – The Prisoner (The Number Of The Beast, 1982)

Pesma „The Prisoner“ grupe Iron Maiden, jedna je od esencijalnih pesama ove grupe, koja na najbolji način dočarava sam mojo i muzički izraz grupe, posebno sa početka karijere. Brzo, prljavo i direktno, a opet melodično i prijemčivo, na prvo slušanje prepoznatljivo.

Iron Maiden  – Paschendale (Dance of death, 2003)

Povratkom u grupu Iron Maiden, Smith je ponovo ukrstio gitare sa kolegom Daveom Marreyom, a bend se vratio progresivnijem zvuku. Upravo pesma „Paschendale“ svedoči o takvom zvuku i muzičkom pristupu. Ovo muzičko remek delo krase pored dirljivih stihova sa ratnom tematikom i solo deonice koje ne ostavljaju ravnodušnim. Smith svojim sviranjem dočarava scene sa bojnog polja, pa slušalac ima priliku da kroz melodiju oseti svu emociju koja se krije iza ove priče.

Iron Maiden – Caught Somewhere In Time (Somewhere In Time, 1986)

Smith je na albumu „Somewhere In Time“, pored komponovanja, uzeo učešće i u pisanju tekstova, ali i u pevanju glavnih vokala. Napisao je tekst i komponovao u celosti pesmu „Sea Of Madness“ i pevao glavne vokale u pesmi „Reach out“ koja je izdata kao B strana singla Wasted Years. Na ovom mestu ćemo poslušati pesmu „Caught Somewhere In Time„, koja odiše ambijentom distopijske budućnosti, kako je opisana u filmu Blade Runner, a čiju atmoferu su dočarale Smithove melodične i progresivne solo deonice.

Iron Maiden – Powerslave (Powerslave, 1984)

Za mnoge slušaoce grupe Iron Maiden, album „Powerslave“ je najbolje izdanje grupe. Ova tvrdnja nije daleko od istine, s obzirom da se na istom nalaze brojni hitovi, poput pesama „Aces High“, „Two Minutes To Midnight“, i naravno pesma „Powerslave“. „Powerslave“ je napisao Dickinson, a govori o starom Egiptu, faraonima i egipatskim bogovima. Pored zanimljivog teksta, celoj priči oko prokletstva iz piramida Egipta umnogome doprinose i Smithove solo deonice, koje na svoj način oživljavaju drevna i mistična vrermena i predstavljaju svojevrstan muzički vremeplov u davnu prošlost.

Iron Maiden – Seventh Son Of A Seventh Son (7th Son Of A 7th son, 1988)

Album „Seventh Son Of A Seventh Son“ grupe Iron Maiden, smatra se jednom od najprogresivnijih ploča ove grupe. U pitanju je konceptualni album koji sadrži mahom religijske teme i priče. Pored mnoštva dobrih pesama na albumu, najviše pažnje je privukla pesma po kojoj je album i dobio ime. Ovo deset minuta dugo remek delo nalazi se u rangu poeme „The Rime Of The Ancient Mariner“ sa albuma „Powerslave“. Pored zanimljivog teksta, pesmu obogaćuju klavijature, koje odišu prizvukom gotike, a gitarski duo Smith/Marrey podiže celu stvar na viši nivo, pružajući slušaocu jedinstveno muzičko iskustvo. Ovo je jedna od onih pesama koje se pažljivo slušaju.

Iron Maiden – Aces High (Powerslave, 1984)

Pesma „Aces High“ otvara album „Powerslave“. Tematiku priče prate brzi i melodični rifovi koji prerastaju u Smithovu katarzičnu solo deonicu, koja se poput kiše olova iz mitraljeza zariva pravo u srce i uši slušalaca. Jedna od pesama grupe Iron Maiden koja je odlična za početak koncerta.

Iron Maiden – Wasted Years (Somewhere in time, 1986)

Od uvodnog rifa, preko Dickinsonovog melodičnog vokala do Smithove solo deonice, pesma „Wasted Years“ jedna je od najboljih pesama ne samo albuma „Somewhere In Time“, već i same grupe.

Iron Maiden – The Number Of The Beast (The Number of The Beast, 1982)

Album „The Number Of The Beast“ bio je prekretnica u radu ovog benda, ali i nešto potpuno novo što se pojavilo na svetskoj muzičkoj sceni. Ovo je bio album prvenac u novoj postavi, sa Dickinsonom kao vokalom, koji je zamenio Paula Di Anna. Album nosi naziv po istoimenoj pesmi, koja je pravi omaž starim, crno-belim horor filmovima. Pored sjajnog uvodnog gitarskog rifa i Dickinsonovog horor vriska sa početka pesme, istu odlikuje i Smithova energična solo deonica, koja odiše melodičnošću i harmonijom.