fbpx

-

Naslovna Autorski članci TOP 10 Donji veš i iluzije: 20 najoriginalnijih omota ploča (II)

Donji veš i iluzije: 20 najoriginalnijih omota ploča (II)

Najboljih 20 omota pločaPred vama je nastavak priče o najoriginalnijim omotima gramofonskih ploča; reč je o omotima koji su krajem šezdesetih, tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka neobičnim idejnim rešenjima, tehnikama izrade i materijalima od kojih su bili načinjeni te mogućnošću da se slušalac nađe u ulozi sudionika u umetničkom procesu pomerili granice spona između sadržine ploče i njenog pakovanja.

Family – Bandstand (1972)

Svojim šestim i pretposlednjim studijskim albumom Family su napravili blagi zaokret od progresive i psihodelije ka konvencionalnijem rok zvuku; bio je to jedini album grupe na kojem se nije našla nijedna instrumentalna kompozicija. Omot albuma bio je nepravilno izrezan, sa konturama starog televizora. Kroz providni „ekran“ mogla se videti slika benda, a prilikom otvaranja prednje stranice omota mogla se videti unutrašnjost „televizora“. Omot je bio delo pominjanog Johna Kosha i fotografa Petera Howea. Najzanimljivije izdanje ploče uključivalo je i kompilaciju Old Songs, New Songs (izvorno objavljenu godinu dana pre Bandstanda) na providnom vinilu u boji sepije, dok je sam album Bandstand bio na fosforescentom vinilu čiju je jednu stranicu prekrivala fotografija benda.

Man – Be Good To Yourself At Least Once A Day (1972)

Iako nastao nakon krupnih turbulencija u postavi Mana, sedmi studijski album doneo je velškim prog-psihodelik rokerima pohvale kritike. Album je objavljen u omotu koji je mogao da se rasklopi i otkrije mapu Velsa dimenzija 61 x 61 centimetar, dakle veličine približno četiri puta veće od jedne stranice standardnog omota. Omot albuma dizajnirao je i mapu nacrtao David Anstee. Mapa je prikazivala različite znamenitosti Kneževine, na ovoj karti prikazane kao ostrvo. Unutrašnji omot prikazivao je „porodično stablo“ Mana, sa detaljnim vezama članova benda sa drugim sastavima.

Emerson, Lake & Palmer – Brain Salad Surgery (1973)

Četvrti studijski album britanskih velikana progresive, Brain Salad Surgery (naziv albuma predstavljao je sleng izraz za felacio), po objavljivanju nije naišao na oduševljenje kritike. Međutim, u godinama koje dolaze album će se etablirati kao jedna od najznačajnijih ploča u istoriji progresivnog roka, komadima koji su predstavljali spoj roka i klasike, poput 30 minuta dugog naučnofantastičnog epa „Karn Evil 9“, adaptacije crkvene pesme „Jerusalem“ engleskog kompozitora Huberta Parrya (ELP-ovu verziju pesme konzervativni urednici BBC-a zabraniće za emitovanje) ili numere „Tocatta“, adaptacije četvrtog stava Prvog klavirskog koncerta argentinskog kompozitora Alberta Ginastere. Potonji komad snimljen je uz mnogo muke, jer gitarista Greg Lake nije umeo da čita note. Tek nakon završetka snimanja članovi grupe shvatili su da ne poseduju autorska prava na ovu kompoziciju, pa je Keith Emerson morao da otputuje u Ženevu da se sastane sa Ginasterom i zamoli pedesetsedmogodišnjeg kompozitora da dozvoli objavljivanje „Tocatte“. Ginastera je, nakon što je preslušao početak ove numere ELP-a na kaseti, uzviknuo: „Dijabolično! Užasno!“, a onda sleđenom Emersonu rekao: „Uhvatili ste esenciju moje muzike kao niko pre vas!“ Bend je, na nagovor menadžera njihove izdavačke kuće, kao dizajnera omota angažovao mladog švajcarskog umetnika Hansa Ruedia Gigera, koji će se u godinama koje dolaze proslaviti kao tvorac tuđina iz filma Osmi putnik. Giger je, nakon što je preslušao album, dizajnirao triptih koji je nazvao „Work 216: Landscape XIX“. Nakon par izmena ovo delo u prepoznatljivom Gigerovom stilu iskorišćeno je na omotu albuma. Na ovom omotu se po prvi put našao prepoznatljivi logo grupe, koji je takođe dizajnirao Giger. Omot je prikazivao jezoviti biomehanički stroj, nakon čijeg „otvaranja“ se mogla videti devojka u njemu, sa žicama umesto kose i ožiljcima na licu. Pažljivi posmatrači su uočili da ožiljak na njenom čelu odgovara onom koji ostaje nakon frontalne lobotomije. U skladu za nazivom albuma, kroz „prozor“ mašine, neposredno ispod brade devojke, video se vrh penisa koji izlazi iz cevi na kojoj piše „ELP“. Ova verzija omota naišla je na zgražavanje menadžmenta izdavačke kuće, pa je bend, nakon što je Giger odbio da izmeni ovaj deo slike, angažovao drugog umetnika da zamuti vrh falusa. Za sliku devojke na unutrašnjosti omota Gigeru je pozirala njegova tadašnja devojka, pozorišna glumica Li Tobler, čija se burna veza sa Gigerom završila njenim samoubistvom dve godine nakon pojavljivanja albuma Brain Salad Surgery. Finalna verzija slike koja je iskorišćena na omotu našla se 2005. godine na izložbi Gigerovih radova u Pragu, nakon čega joj se izgubio svaki trag.

The Wailers – Catch A Fire (1973)

Rad Wailersa na njihovom petom studijskom izdanju otpočeo je u krajnje nepovoljnim okolnostima – grupa je kraj 1971. godine provela nastupajući po Britaniji sa Johnnyem Nashom, pionirom nejamajčanskog regea, dočekavši kraj turneje bez prebijene pare; nisu imali dovoljno novca čak ni za povratak kući, a novi nastupi kao mogućnost da se zaradi nisu dolazili u obzir, jer su Wailersima istekle radne dozvole. Njihov promoter u Britaniji, Brent Clarke, stupio je u kontakt sa Chrisom Blackwellom, osnivačem izdavačke kuće „Island Records“ i jednim od najzaslužnijih za prodor jamajčanske muzike u Britaniju i Ameriku. Nakon što je Blackwell obećao Clarkeu 8000 funti (njihova vrednost danas bi iznosila oko 114.000 funti) za prava na sledeći album Wailersa, Clarke je bendu pozajmio novac za njihov povratak u Kingston. Tokom 1972. Wailersi su na Jamajci radili na novom albumu, koji će svetlost dana ugledati u proleće 1973. godine da postane jedan od kamen-međaša u istoriji rege muzike. Prvobitni tiraž od 20.000 primeraka objavljen je u omotu koji je bio čedo dizajnera Boba Weinera i Roda Dyera. Omot je bio u obliku „Zippovog“ upaljača, sa „poklopcem“ koji se podizao da otkrije ploču. Naredna izdanja albuma na omotu su imala rad jamajčanske umetnice Esther Anderson, portret Boba Marleya sa džointom među usnama.

Razni izvođači – Burbank’s Finest – 100% All Meat (1975)

Na ovoj kompilaciji „Warner Bros. Recordsa“ našli su se komadi Doobie Brothersa, Jamesa Taylora, Facesa, Curtisa Mayfielda, Emmylou Harris, Todda Rundgrena, Earth, Wind & Fire, Jimia Hendrixa i drugih izvođača. Omot albuma dizajnirao je Ed Thrasher, zaslužan za omote klasika kao što su Astral Weeks Vana Morissona i Are You Experienced Jimi Hendrix Experienca. Providna prednja strana omota i vinil u boji salame načinjeni su tako da podsećaju na pakovanja mesnih proizvoda kompanije „Oscar Mayer“.

Rick Wakeman – No Earthly Connection (1976)

Godine 1975, u vreme tromesečne turneje po Severnoj i Južnoj Americi, tokom kratkog predaha u Majamiju, virtuoz na klavijaturi Rick Wakeman je na noćnom nebu iznad svoje kuće na obali video NLO. Tako je barem on tvrdio, pozivajući se na basistu Rogera Newella kao svedoka. Ovaj događaj predstavljao je inspiraciju za Wakemanovo četvrto studijsko izdanje, progresiv rok „album toka svesti“ sa fantazijsko-naučnofantastičnom pričom u pozadini. Ušavši u studio, Wakeman je poželeo da snimi sve što mu padne na pamet; na kraju je ipak bio prinuđen da odbaci više od polovine komponovanog materijala. Kasnije će govoriti kako polovinu onoga što je objavljeno na ploči ne ume da objasni. Album je sniman u zamku Šato d’Eruvil u Francuskoj. (U ovom zamku su, navodno, kompozitor Frédéric Chopin i književnica George Sand doživeli ljubavnu aferu, a zamak je na svojim slikama ovekovečio i Van Gogh; krajem šezdesetih francuski kompozitor filmske i eksperimentalne muzike Michel Magne u zamku je načinio muzički studio, u kojem će tokom sedamdesetih snimati Elton John, Pink Floyd, T. Rex, Jethro TullCat Stevens, MC5, Uriah Heep, Dawid Bowie, Bad Company, Iggy Pop, Bee Gees, Rainbow). Pre snimanja albuma menadžment Wakemenove izdavačke kuće „A&M Records“ nedvosmisleno mu je saopštio da ponovno angažovanje simfonijskog orkestra i hora kao za njegova prethodna dva izdanja ne dolazi u obzir, pa je Wakeman proširio svoj prateći sastav, The English Rock Ensemble, trubačem i trombonistom. U par navrata Wakeman je u toku noći budio snimatelje da bi zabeležili ono što mu je u tom trenutku došlo na um. Želeći da proizvede zvuk vodopada, uposlio je članove benda da sipaju bokale vode u limenu kadu, a kako bi se postigao odgovarajući eho, kada je smeštena u podrum. Nezadovoljan dobijenim zvukom, Wakeman je pribegao drugom načinu za proizvođenje šuma vodopada: naterao je članove benda da piju vino i da potom svi zajedno mokre u kadu. „A&M“ je, neposredno po okončanju snimanja, organizovao putovanje britanskih novinara u zamak, gde je trebalo da se sretnu sa Wakemanom. Kada su novinari i predstavnici izdavačke kuće stigli u studio, saznali su da je Wakeman pre njihovog dolaska po prvi put poslušao snimljeni materijal i bio prestravljen činjenicom da neće moći adekvatno da ga prenese na scenu te se vratio kući. Predstavnici „A&M-a“ uspeli su da angažuju poljoprivredni avion da odleti u Englesku i dovede Wakemana u studio da pozdravi novinare; on se pojavio iscrpljen, prljave kose i sa nervnim tikom. Svetlost dana album je ugledao u aprilu 1976. Za koncept omota bio je zaslužan Mike Doud, dok je samu sliku na omotu izradio Chris Moore, umetnik poznat po ilustracijama knjiga naučne fantastike. Kupci su uz ploču dobijali komad reflektujuće plastike, koji je trebalo saviti u cilindar i postaviti preko prikaza Zemlje na omotu. Iskrivljena slika Wakemana sa omota tada bi se u odrazu ispravila – cilindar je stvarao i blagi 3D efekat – a ono što je na omotu izgledalo kao raznobojna traka pred Wakemanom ukazivalo bi se kao klavijatura duginih boja.

Led Zeppelin – In Through The Out Door (1979)

Ime osmog i poslednjeg studijskog albuma Led Zeppelina aludiralo je na odlazak benda iz Britanije kako bi izbegli plaćanje visokih poreza, što je rezultiralo time da dve godine nisu mogli da nastupaju u domovini, zbog čega su u pokušaju da povrate pažnju javnosti morali da pribegnu „ulazu na stražnja vrata“. Album je sniman u stokholmskim „Polar“ studijima (čiji su vlasnici bili članovi grupe ABBA), u mučnoj atmosferi: Robert Plant se još uvek oporavljao od smrti petogodišnjeg sina Karaca, koji je preminuo nekih godinu dana pre početka snimanja od posledica stomačnog virusa, John Bonham se borio sa zavisnošću od alkohola, a Jimmy Page sa zavisnošću od heroina, zbog čega su potonja dvojica često odsustvovala sa snimanja. Pa ipak, album je, obeležen autorskim pečatom Planta i Johna Paula Jonesa, predstavljao golemi komercijalni uspeh, mada nisu svi fanovi i kritičari pozdravili skretanje od tvrdog zvuka prema art roku. Omot albuma dizajnirao je Storm Thorgerson, autor velikog broja omota albuma, među kojima su i Audioslave Audioslavea, Electric The Culta, Lovedrive Scorpionsa, Bad Company Bad Companya, Electric Warrior T. Rexa te najveći broj omota albuma Pink Floyda. Album je bio upakovan u smeđu papirnu kesu, na kojoj se nalazio pečat kakvi su se obično mogli videti na butleg izdanjima. Unutar kese nalazila se ploča sa jednom od šest verzija omota (kupac nije mogao znati koju verziju kupuje). Svih šest verzija imalo je različitu prednju i zadnju stranu, mada je na svima bila prikazana ista scena: čovek koji za šankom njuorleanskog bara spaljuje oproštajno pismo bivše drage. Svaka od šest verzija omota prikazivala je scenu iz snimljenu iz drugog ugla, iz perspektive drugih ljudi u baru; oni čije je viđenje prizora dato na jednoj verziji omota mogli su se videti na nekoj od drugih verzija kako stoje u pozadini. Na unutrašnjem omotu nalazio se crno-beli crtež predmeta na šanku, na kojem bi se trajno pojavila boja ukoliko bi se prebrisao vodom.

The Durutti Column – The Return Of The Durutti Column (1980)

Prvenac post pank bend The Durutti Column u mnogome se razlikovao od radova njihovih savremenika – na njemu se našlo devet toplih gitarskih instrumentala sa primesama klasike, džeza i folka. Album je objavljen u jednostavnom omotu svetlosmeđe boje na kome je pisalo samo „FACT 14“, što je značilo da je u pitanju bila četrnaesta stavka u inventaru njihove izdavačke kuće, „Factory“; u ovom inventaru su se, pored albuma, promotivnih plakata i filmova, našli i jedna žurka (FAC 83), jedna tužba (FAC 61) i jedna mačka (FAC 191). Omot, međutim, nije bio načinjen od kartona, već od šmirgle. Ovakvo rešenje poniklo je u glavi Tonya Wilsona, novinara, impresarija i dobrog duha mančesterske scene. Iza omota od šmirgle stajala je konkretna namera – on je trebalo da uništi omote ploča koje bi se našle iza ili ispred njega. U lepljenju omota za prvobitni tiraž od 3600 primeraka članovima Durutti Columna pomagali su prijatelji iz grupe Joy Division. Album je kasnije doštampan, sa novim omotom na običnom kartonu, koji je dizajnirao Steve Horsfall.

Talking Heads – Speaking In Tongues (1983)

Peti studijski album Talking Headsa predstavljao je njihov proboj na veliku scenu. Nakon razlaza sa producentom Brianom Enom i pauze u radu bend je u sopstvenoj produkciji snimio album koji je predstavljao uspeli spoj fanka i nju vejva, radiofoničnosti i promišljenosti, komercijalnosti i artizma. Omot albuma dizajnirao je frontmen grupe, David Byrne. Album je objavljen i u ograničenom tiražu, u pakovanju koje je dizajnirao čuveni američki umetnik Robert Rauschenberg, otac modernog asemblaža i prethodnik pop arta. Omot ovog izdanja je bio načinjen od providne plastike, a ploča od providnog vinila. U omotu su se nalazila i tri plastična diska u veličini ploče, sa tri slična Rauschenbergova kolaža u različitim bojama.

Laboratorija – Nevinost (1986)

U vreme snimanja njihovog trećeg studijskog albuma članove Laboratorije Zvuka (od početka osamdesetih grupa je nastupala i snimala pod imenom Laboratorija) već pola decenije na živim nastupima pratio je Vilmoš Lakatoš, alias Vilmoš Kauboj, upečatljiva pojava sa novosadske margine i nezvanična maskota grupe, čija je naga slika na plakatima za koncert Laboratorije vođu benda, Peđu Vraneševića, dovela na optuženičku klupu – videvši Vilmoševu sliku na plakatima, stanovnici slovenačkog Novog Mesta prosudili su da ona vređa lik i delo druga Tita. Pred snimanje trećeg albuma bend je dobio još jednu maskotu, Dušicu Ilić, pre promene pola poznatu pod imenom Duško Ilić, u to vreme kafansku pevačicu, zvezdu prvih YU tabloida i samoproklamovanu „jugoslovensku Amandu Lear“, kasnije poznatu kao proročica Kleopatra. Sa novim pridruženim članom za žive nastupe i novim instrumentalistima – nekadašnji član Lune i Pekinške Patke Zoran Bulatović Bale i nekadašnji član Lune i EKV-a Ivan Fece Firči te basista Stojan Jovanović i klavijaturista Senad Jašarevićbraća Vranešević, pevačice Renata Vigy i Dina Kurbatfinsky Vranešević i saksofonista Deže Molnar krenuli su u snimanje Nevinosti, ostvarenja koje je (iz samog naslova se da zaključiti) poetički bilo na tragu prethodnog izdanja grupe, Duboko u tebi. Iako sam omot ploče, za razliku od ostalih omota na ovoj listi, nije bio neuobičajenog oblika ili od neuobičajenog materijala, sa nalepnicom na samoj ploči gradio je specifičan koncept koji je odgovarao naslovu ploče. Naime, nalepnica na ploči nije imala rupu na sredini, pa je prekrivala rupu na ploči. Rupu na nalepnici trebalo je probiti nabijanjem ploče na osovinu gramofona, a na samom omotu nalazilo se uputustvo kako to treba uraditi.