Tokom šezdesetih godina prošlog veka, paralelno sa bujanjem artizma u roku i njegovim grananjem, te pojavom novih umetničkih pravaca i medijuma – bile su to godine rađanja postmoderne književnosti, konceptualne umetnosti, op arta, kinetičke umetnosti, superrealizma, džank arta, strukturalnog filma – i krupnim društvenim previranjima, među muzičarima, dizajnerima omota ploča i samom publikom učvršćivalo se uverenje da omot albuma ne sme biti tek vizuelno privlačno pakovanje muzičkog sadržaja.

Tada se od omota, uz podrazumevanu artističnost i originalnost, počela zahtevati sinergičnost sa auditivnim elementima ploče te intelektualna i socijalna angažovanost i provokativnost. Potkraj šezdesetih na tržištu ploča pojavljuju se prva neobična dizajnerska rešenja. Omot albuma „Their Satanic Majesties Request“ Rolling Stonesa iz 1967, sa trodimenzionalnom slikom benda na omotu te lavirintom i kolažom (načinjenim od reprodukcija dela klasičnih majstora, indijskih madala, astroloških simbola i geografskih mapa) na unutrašnjem omotu, predstavlja jedan od prvih omota na kojima su, pored ogromne posvećenosti detaljima, važnu ulogu igrale i neobične tehnike i materijali. Tokom prve polovine sedamdesetih izvođači, dizajneri i izdavačke kuće utrkivaće se u originalnosti pakovanja, da bi trend opao krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, sa dolaskom panka, koji nije imao želju i potrebu da publiku osvaja neobičnim pakovanjima ploča, a potom i MTV-a, koji je uslovio veće poklanjanje pažnje video uradcima i povratak originalnom grafičkom rešenju kao primarnoj snazi omota.

U ovom tekstu nudimo vam pogled na dvadeset najoriginalnijih omota gramofonskih ploča, poređanih hronološkim redom. Sastavljajući ovu listu fokusirali smo se na neobičnost pakovanja, a ne likovnih rešenja, mada nismo zanemarivali originalnost i efektnost ilustracija i fotografija u dodiru sa neobičnim oblicima, materijalima i interaktivnim mogućnostima omota. Razume se da je lista pred vama posve subjektivna, i da bi se na nekoj drugoj listi sa istim kriterijumima mogli naći i omoti albuma The Papas & The Mamas (The Mamas & The Papas), The Soft Machine (Soft Machine), Stand Up (Jethro Tull), Led Zeppelin III i Physical Graffiti (Led Zeppelin), Fearless (Family), Faust (Faust), Free Live! (Free), Bark i Long John Silver (Jefferson Airplane), Rare Earth In Concert (Rare Earth), Look At Yourself (Uriah Heep), Made In England (Atomic Rooster), The Academy In Peril (John Cale), Full Circle (The Doors), Octopus i In A Glass House (Gentle Giant), Billion Dollar Babies i From The Inside (Alice Cooper), Shinin’ On (Grand Funk Railroad), Greetings From Asbury Park, N.J. (Bruce Sprinsteen), Sing It Again Rod (Rod Stewart), Thunderbox (Humble Pie), Walls And Bridges (John Lennon), Stop (Eric Burdon Band), Hotline (J. Geils Band), Warrior On The Edge Of Time (Hawkwind), Babylon By Bus (Bob Marley & The Wailers), Armed Forces (Elvis Costello), The Raven (The Stranglers), 6 Squeeze Songs Crammed Into One Ten-Inch Record (Squeeze), Stereotomy (Alan Parsons Project), omoti brojnih singlova XTC-a te ploča na kojima su objavljeni saundtrekovi za filmove Adromedin trag i Nacionalna klasa. Po mišljenju sastavljača liste – svakako ne i po mišljenju sastavljača drugih sličnih lista – omoti navedenih albuma zaostaju po originalnosti i jedinstvenosti za omotima dvadeset albuma odabranih za ovaj tekst; ono što je nesporno je da se nemali broj omota koji se na ovoj listi nisu našli oslanja na idejna rešenja primenjena po prvi put pri kreiranju odabranih dvadeset omota.

The Velvet Underground & Nico – The Velvet Underground & Nico (1967)

Jedan od najprepoznatljivijh omota u istoriji rokenrola za jedan od najznačajnijih albuma u istoriji popularne muzike dizajnirao je jedan od najvećih umetnika dvadesetog veka. Zaista, malo je omota rok albuma koji su izrasli u nezavisno umetničko delo kao Warholov pop art uradak za prvenac Velvet Undergrounda i Nico, koji je, sa svoje strane, eksperimetalnim i psihodeličnim art rokom, tematizujući uživanje droga i mračne strane ljudske seksualnosti, zauvek promenio lice muzike. Inicijalni tiraž odštampan je sa omotom sa koga je kora banane mogla da se „sljušti“, otkrivajući bananu boje mesa. Ovakav omot nije mogao biti odštampan mašinama na kojima su omoti najčešće štampani, ali je izdavač, „Verve“, rešio da uloži dodatna sredstva u štampanje, nadajući se da će činjenica da je omot dizajnirao poznati i priznati umetnik Warhol poboljšati prodaju – što se nije dogodilo. Nakon što je javnost uspela da zaviri u sadržinu ploče, trgovinski lanci su odbili da je prodaju, časopisi da je reklamiraju, a radio stanice da je emituju. U prvih par godina nakon objavljivanja prodato je samo oko 30.000 primeraka (ali, kako je Brian Eno jednom izjavio: „Svako ko je kupio jedan od tih 30.000 primeraka osnovao je bend“). Ubrzo nakon objavljivanja, grupa i izdavačka kuća naišli su na novi problem u liku plesača i glumca Erica Emersona. Emerson se iste godine pojavio u Warholovom filmu Devojke iz Čelsija, nakon čega je postao redovan gost Warholovog njujorškog studija poznatog kao „Fabrika“. Na jednom od Warholovih multimedijskih hepeninga poznatih kao „Eksplodirajuće plastično neminovno“, na kojima bi se emitovali Warholovi filmovi, Velvet Undergorund svirali a gosti „Fabrike“ plesali, načinjena je fotografija benda koja se našla na poleđini omota albuma. Na slici je slučajno bio uhvaćen i Emersonov lik projektovan na zid iza grupe. Kako je imao novčanih poteškoća jer je neposredno pre toga uhapšen zbog posedovanja droge, Emerson je zapretio tužbom zbog nedozvoljenog korišćenja njegovog lika. „Verve“ je, umesto da se nagodi sa Emersonom, povukao deo tiraža da bi omot bio ponovo odštampan, a preostali tiraž se prodavao sa velikom crnom nalepnicom preko Emersonovog lika. Četiri i po decenije nakon objavljivanja albuma nekadašnji članovi grupe tužili su Warhol fondaciju zbog toga što je dozvolila kompaniji „Apple“ da koristi čuvenu bananu na svojim proizvodima. Sud je odbacio tužbu.

Small Faces – Ogdens’ Nut Gone Flake (1968)

Treći studijski album Small Facesa predstavlja magnum opus grupe i jednu od najzačajnijih ploča psihodeličnog roka. Naziv ploče aludirao je na „Ogden’s Nut-brown Flake“, marku duvana za motanje koja se proizvodila u Liverpulu. Album je objavljen u maju 1968; biće to poslednje izdanje grupe pre raspada iduće godine i ponovnog okupljanja osam godina kasnije. U pitanju je bilo konceptualno izdanje: pesme na B strani pripovedale su bajkovito-psihodeličnu priču o dečaku po imenu Sreća Sten i njegovom potragom za nestalom polovinom meseca. Pesme su bile povezane narativnim segmentima u kojima se glasom pojavio komičar Stanley Unwin, koji se za snimanje ovih segmenata pripremao posmatrajući rad grupe u studiju. Reklama za album koju je objavio izdavač, „Immediate Records“, predstavljala je prst u oko konzervativnom delu britanske javnosti i izazvala veliki medijski skandal. Reklama je glasila:

„Small Faces
Koji ste bili u studiju
Neka se sveti ime vaše
Neka dođe muzika vaša
Neka se čuju pesme vaše
Na ovom albumu kao što dođoše iz glava vaših
Hleb naš nasušni dajemo vam danas
Dajte nam vaš album u okruglom omotu dok vam dajemo naše funte, šilinge i penije
Uvedite nas u prodavnice ploča
I dajte nam Ogdens’ Nut Gone Flake
Jer dobri su muzika
Omot i priča
Za vjeki vjekova, Immediate“

Omot albuma, koji su dizajnirali Nick Tweddell and Pete Brown, nekadašnji bandmateovi orguljaša Small Facesa Iana McLagana, bio je ništa manje originalan. Ploča je objavljena u limenoj kutiji nalik na one u koje je pakovana pomenuta vrsta duvana. Unutar omota nalazio se poster načinjen od pet papirnih krugova. Originalno pakovanje je, međutim, album učinilo skupim, a vlasnici prodavnica ploča javljali su da se okrugle limene kutije lako kotrljaju sa polica na pod. Zbog toga se album uskoro pojavio i u kartonskom omotu. Jedanaest godina kasnije nešto slično ponovoili su Public Image Ltd, objaljujući u metalnoj kutiji album nazvan Metal Box.

John Lennon i Yoko Ono – Wedding Album (1969)

Treći zajednički album Johna Lennona i Yoko Ono nastao je kao odraz njihove želje da „podele svoje venčanje sa svima koji to žele“. Kritika albumom nije bila oduševljena, ne bez razloga – čitavu A stranu zauzimao je tonski zapis pod nazivom „John & Yoko“, na kojem Lennon i Ono dozivaju jedno drugo po imenu različitim tempom i jačinom, što je bilo praćeno snimcima otkucaja njihovih srca. Čitavu drugu stranu zauzimao je zapis nazvan „Amsterdam“, snimljen tokom šest dana u hotelskoj sobi u Amsterdamu, sa odlomcima iz intervjua u kojima par objašnjava svoju borbu za mir, te delovi razgovora i drugi zvuci iz hotelske sobe presecani kratkim muzičkim intermecima. Znatno uspelije od same sadržine bilo je pakovanje, koje je dizajnirao John Kosh, u to vreme kreativni direktor „Apple Recordsa“, čovek zaslužan za logo ELO-a i omote albuma Abbey Road i Let It Be Beatlesa, Who’s Next Whoa, Badfinger Badfingera, Hotel Calfornia Eaglesa. Iako je sam omot albuma bio manje-više tradicionalan, u njemu su se našli brojni neobični dodaci: fotografije sa venčanja autora albuma, reprodukcija venčanog lista, fotografija parčeta svadbene torte umotana u foliju, Lennonovi crteži, razglednica sa fotografijom Lennona i Ono, knjižica sa novinskim člancima o bračnom paru. Dve godine kasnije, The Who će primeniti slično idejno rešenje pri objavljivanju živog albuma Live At Leeds: unutar omota naći će kopije raznoraznih memorabilija, poput pisama od predstavnika izdavačkih kuća, ugovora i plakata.

Earth And Fire – Earth And Fire (1971)

Holandski sastav Earth And Fire karijeru je započeo kao progresiv rok bend (otprilike u isto vreme kada i njihovi slavniji i uspešniji sunarodnici i prog-rok golijati Focus) sa ženskim vokalom, da bi se, kako je vreme prolazilo, okrenuo radiofoničnijem zvuku i načinio najveći komercijalni uspeh krajem sedamdesetih disko komadom „Weekend“. Svoj prvi album objavili su 1970. godine, a 1971. ploča je reizdata u Velikoj Britaniji. Omot za britansko izdanje ploče dizajnirao je Roger Dean, znameniti fantasy umetnik i jedan od najznačajnijih dizajnera omota ploča u istoriji rok muzike, poznat po omotima za albume Yesa, Steve Howea, Uriah Heepa i Asie. Omot je prikazivao stablo i korenje drveta na crvenoj pozadini, u odnosu na koju je drvo bilo ispupčeno. Iza jednog dela drveta bila je skrivena slika devojke u plavom ogrtaču, koja bi postala vidljiva tek nakon što bi deo omota koji je prekriva bio iscepan ili izrezan.

Grand Funk Railroad – E Pluribus Funk (1971)

Naslov petog studijskog izdanja mičigenskih hard rokera izveden je iz motoa „E pluribus unum“ (što na latinskom znači „Iz mnogih jedno“) ispisanog na grbu Sjedinjenih Država. Omot albuma bio je srebrne boje, sa ispupčenim slovima i prikazom članova benda, tako da je podsećao na veliki novčić. Na poleđini omota bila je (takođe ispupčena) slika Stadiona Šia, doma njujorških „Metsa“, na kome su Grand Funk iste godine, sa Humble Pie kao predgrupom, održali rasprodat koncert. Pet godina ranije Beatlesi su na istom mestu održali prvi stadionski koncert u istoriji popularne muzike. Sve karte za pomenuti koncert Grand Funka razgrabljene su u roku od 72 sata, dok je ulaznicama za pomenuti koncert Beatlesa bilo potrebno par nedelja da budu rasprodate, na šta su članovi Grand Funka bili neobično ponosni – otud i prikaz stadiona na omotu ploče.

Isaac Hayes – Black Moses (1971)

Nadimak Crni Mojsije velikanu soula dao je Dino Woodward, jedan od direktora izdavačke kuće „Stax Records“, fasciniran reakcijama koje je kod crne publike izazivala Hayesova muzika. Iako se duboko religioznom Hayesu nadimak isprva nije dopao – smatrao ga je „svetogrdnim“ – publika ga je brzo usvojila, za šta je u mnogome zaslužan Chester Higgins, novinar afroameričkog nedeljnika Jet. Hayes je na kraju nadimak prihvatio, doživljavajući Crnog Mojsija kao „eptiom crnačke muževnosti“, simbol „moći i snage i seksualnosti i plodnosti“. Na ideju da se Hayesov peti studijski album – objavljen samo par meseci nakon Hayesovog komercijalnog vrhunca, saundtrek albuma Shaft – nazove po Hayesovom nadimku, došao je Larry Shaw, direktor marketinga „Stax Recordsa“. U saradnji sa Ronniem Gordenom, klavijaturistom soul i fank sastava Bar-Kays, Shaw je dizajnirao rasklopivi šestodelni omot, koji je prikazivao Hayesa kao starozavetnog proroka. Samu fotografiju na omotu načinio je fotograf Joel Brodsky, koji je tokom karijere napravio fotografije za više stotina omota albuma, mada njegove najprepoznatljivije radove predstavlja serija fotografija Jima Morrissona poznata pod nazivom „Mladi lav“.

The Rolling Stones – Sticky Fingers (1971)

Deveti odnosno jedanaesti studijski album Stonesa, zavisno sa koje strane Atlantika brojite, predstavlja jedno od najhvaljenijih ostvarenja grupe – na ovom albumu objavljeni su komadi „Brown Sugar“, „Wild Horses“, „Can’t You Hear Me Knocking“, „Sister Morphine“, „Dead Flowers“, „Moonlight Mile“. Omot albuma, koji je dizajnirao Andy Warhol, prikazivao je prepone muškarca u tesnim farmericama. Na originalnom izdanju rajsferšlus na pantalonama bio je pravi, a njegovim otkopčavanjem moglo se zaviriti u pantalone muškarca; ispod omota nalazila se slika muških prepona u donjem vešu. Samu fotografiju na omotu načinio je Warholov saradnik Billy Name, danas poznat kao čovek koji je na svojim fotografijama ovekovečio život Warholove „Fabrike“. Uprkos onome što kaže (i danas veoma živa) legenda, Mick Jagger nije pozirao za fotografiju; više redovnih posetilaca „Fabrike“ poziralo je Nameu i nikada nije obznanjeno čija je fotografija upotrebljena. U Španiji su Francovi cenzori zabranili omot (kao i pesmu „Sister Morphine“, koja je na španskoj verziji albuma zamenjena živom obradom Chuck Berryeve „Let It Rock“), pa su dizajneri John Pasche (zaslužan za prepoznatljivi zaštitni znak Stonesa, pune usne sa isplaženim jezikom) i Phil Jude kreirali omot koji je prikazivao otvorenu konzervu iz koje vire ljudski prsti.

Traffic – The Low Spark Of High Heeled Boys (1971)

Neposredno pre snimanja petog studijskog albuma Traffica, multiinstrumentalistima Steveu Winwoodu, Jimu Capaldiu i Chrisu Woodu pridružio se ganjanski perkusionista Rebop Kwaku Baah, koji će u grupin progresiv/džez rok zvuk uneti mirise podsaharske Afrike. Pojačana basistom Ricom Grechom (prethodno svirao sa Winwoodom u Blind Faithu) i bubnjarom Jimom Gordonom, grupa je snimila svoje peto studijsko izdanje, za koje je ime smislio američki glumac Michael J. Pollard. Omot ploče bio je šestougaon i stvarao utisak providne trodimenzionalne kocke. Za dizajn je bio zaslužan umetnik Tony Wright. Omot sledećeg studijskog albuma grupe, Shoot Out At The Fantasy Factory, bio je sličnog, šestougaonog dizajna.

Alice Cooper – School’s Out (1972)

Peti studijski album grupe Alice Cooper (njen frontmen će tek tri godine kasnije početi da nastupa kao solo izvođač) predstavljao je golemi komercijalni uspeh, za šta je ponajviše zaslužna naslovna numera, koja će u Americi tokom narednih decenija izrasti u himnu početka letnjeg raspusta. U vreme objavljivanja albuma Vincent Furnier (alias Alice Cooper) zamenio je svoju unekoliko androgenu pojavu kožom i mačizmom, na oduševljenje omladine i zgražavanje njenih roditelja. U Britaniji je poslanik Laburističke partije Leo Abse (inače protivnik nuklearnog naoružanja, zastupnik povlačenja britanskih trupa iz Severne Irske i veliki borac za dekriminalizaciju homoseksualizma u Britaniji) zahtevao da se grupi zabrane nastupi, nazivajući ono što bend radi „kulturom koncentracionog kampa“ i „nekrofilskim himnama“. Aktivistkinja Mary Whitehouse, borkinja za konzervativne i „hrišćanske“ vrednosti, uspela je da izdejstvuje zabranu prikazivanja spota za „School’s Out“ na BBC-u, što je, razume se, dovelo do pojačanog interesovanja za ploču; grupa je Whitehouseovoj u znak zahvalnosti poslala gomilu cveća. Za dizajn omota albuma bio je zaslužan Craig Braun. Omot je predstavljao ižvrljanu i izrezbarenu skamiju i, kako su kritičari primetili, veoma je podsećao na omot dve godine ranije objavljenog albuma Thinks: School Stinks britanskog sastava Hotlegs (koji će par godina kasnije izrasti u mnogo čuveniji 10cc). No, za razliku od omota albuma Hotlegsa, jedan deo omota mogao je da se, kao i ploča na školskim klupama u Americi, podigne i otkrije sliku koja podseća na unutrašnjost klupe Barta Simpsona – izgrižene grafitne olovke, klikeri, strip, žvakaća guma, praćka, džepni nož i slika grupe Alice Cooper. Sto koji je fotografisan za omot albuma danas je izložen u „Hard Rock Cafeu“ u Las Vegasu. Sama ploča bila je umotana u ženske gaćice. U pitanju su bile, iako načinjene od papira, prave gaćice – one su bile deo poslednjeg talasa popularnosti koju je odeća od papira doživela u Americi potkraj šezdesetih.

Creedence Clearwater Revival – Creedence Gold (1972)

Kompilacija Creedence Gold objavljena je samo mesec dana nakon raspada CCR-a. Prednja strana omota ploče bila je sačinjena od raznobojnih stranica izrezanih u obliku profila članova grupe. Na poleđini ovih stranica našle su se fotografije članova slikane iz profila. Na britanskom izdanju albuma fotografije članova našle su se na prednjim, a raznobojne siluete na zadnjim stranicama prednje strane omota.

(Nastaviće se)