-

Naslovna Autorski članci TOP 10 Deset puta kada je Johnny Marr promenio pravila igre

Deset puta kada je Johnny Marr promenio pravila igre

Johnny Marr Lauba Zagreb

Tačno na Svetog Luku, šalimo se, na Noć Veštica, 1963. godine rođen je Džon Martin Maher, u raji poznat kao Džoni Mar. Ovaj mag na gitari, koji je u periodu koji većina spuca na studentsko opijanje i hvatanje zjala (pišući za razne volonterske muzičke sajtove, prim. aut.) izgradio karijeru jednog od najboljih gitarista koje je svet video, više puta promenio je i mitos i etos gitarske veštine. Notorno niskog rasta, ali visokog talenta, Džoni Mar stoji ponosno kao kakav vizionar čije je korake teško pratiti, a kamoli ići sa njim u stopu. Stoga i ne čudi što je Mar proveo godine menjajući muzička okruženja, usput menjajući pravila igre kada je u pitanju indi rok.

  1. Still Ill (The Smiths, „The Smiths“, 1984)

Na samom početku svoje neverovatne karijere, ruku pod ruku sa izvanrednim Morisijevim stihom „I decree today that life is simply taking and not giving, England is mine and it owes me a living“, Marova se razigrana gitara bez pardona razmeće hipnotišućim ritmom i visokim stepenom melodičnosti. U vrhuncu jangle pop i post punk talasa, klinac iz Mančestera briše patos egoima svih svojih savremenika. Ni nižeg gitariste ni više pozicije na pijedestalu. Miks arpeđa i udarničkog ritma koji vas tera da mrdate kukama dok Stiven Petrik zapomaže postao je zaštitni znak čitave dekade.

  1. Dashboard (Modest Mouse, „We were dead before the ship even sank“, 2007)

Samo dve i po decenije posle debija The Smithsa, Džoni gostuje Modest Mouseu na albumu i za glavni singl prilaže jedan od svojih najzaraznijih rifova. Koliko elana iskaže u tim prvim taktovima pesme, većina gitarista i pre i posle njega nisu mogli u čitavim diskografijama. Uz naizgled proste harmonije odsvirane u svojevrsnom fank ritmu, naprosto ćete poleteti u ovoj optimističnoj pesmi. Graničeći se sa disko muzikom, „Dashboard“ je izuzetno čudna zverka. I pored kultnog Modest Mousea, Marr ovde uzima trofej i svira svoje melodične ritmove (ili pak ritmične melodije?) sa čuvenom lakoćom. Nešto za šta je normalnom ljudskom biću potreban ceo život da izvežba, Mar svira kao da je u pitanju češanje po temenu, gotovo rutinski.

  1. Spiral Cities (solo, „Call the Commet“, 2018)

Ako je nešto loše u muzici, to je kada se pod stare dane muzičari trude da po svaku cenu budu u korak s vremenom. Srećom, Džoni Mar nije jedan od tih zaludnika pa je svoj najskoriji solo uradak podredio sebi i svojim željama. A kad je neko veran sebi, desi se singl kao što je „Spiral Cities“. Zašto je ovo važan momenat? Važan je jer dokaz da Mar i sa 50 i kusur godina može da zvuči sveže i to svežije od svih mlađih na koje je uticao. Na tebe mislimo Galageru Noele.

  1. How Soon is Now? (The Smiths, „Meat is Murder“, 1985)

Pre nego što potegnete drvlje i kamenje zbog činjenice da je kultna pesma ovako „nisko“ na ovoj listi, imajte u vidu da je Mar imao i boljih uradaka, što ne umanjuje vrednost ovoj psihodeliji. Elem, što se pesme tiče, Mar odskače od svog uobičajenog razlaganja i letenja po gitari. Ovde ordiniraju dve gitare, jedna koja svira onaj čuveni lick i druga koja ječi u pozadini provučena kroz tremolo efekat. Ovoliko odskakanje od ostatka svog rada sebi mogu da dozvole samo ludaci ili ljudi koji ne znaju šta će sa sobom od talenta koji ih prožima. Tisuću bambija za onog ko pogodi gde spada Mar. „How Soon is Now?“ jedna od onih pesama gde koliko god buktala, borba velikana (Moz vs Mar) jednostavno nema jasan rezultat. Mar je izvodi uživo i dan danas, a pesma je jedna od onih koju nikada nećete skipovati kad naleti negde.

  1. New Town Velocity (solo, „The Messenger“, 2013)

Neverovatno je da je ovaj čovek prvi solo album objavio tek 2013. godine, ali je isto tako neverovatno i to što je u Smithse osnovao sa 19 godina, navikli smo na neverovatno kad je Džoni Mar u pitanju. Po čemu „New Town Velocity“ odskače od njegovog dotadašnjeg rada? Iskreno, ni po čemu mnogo, ali je jednostavno prelepa. Harmonizacija, presuptilan „rif“ koji se na kvarno provlači kroz celu pesmu i preprosta, ali efektna, melodija vokala dovoljni su da „New Town Velocity“ upamtite i vrtite danima u mozgu. Nije loše za čoveka koji je u tom trenutku imao karijeru dugu 31 godinu.

  1. Getting Away With It (Electronic, „Electronic“, 1989)

Krajem osamdesetih godina minulog nam veka, Bernard Samner, Nil Tenant i Mar učestvuju u bendu/projektu Electronic. Prvi singl je pesma koju potpisuju sva trojica, Samner kao alfa i omega, Mar kao gitarista, Tenant kao bek vokal. U ovakvom trijumviratu, gde se zaista ne zna ko je veća legenda, čovek bi pomislio da bi nadvladala sujeta i sve otišlo u pravcu koji pokazuje današnji moralni kompas Morisija, ali ne! Pesma savršeno kombinuje najbolje kvalitete svojih kreatora, dok se Mar sa akustičnom atmosferičnom gitarom ističe kao suptilni mastermind u pozadini. Kasnije, na već čuvenom koncertu iz 2014. godine, Mar sa svojim pratećim bendom pravi verziju pesme koju izvodi i dan danas – gde je akustika zamenjena svemirskim solom i prelepim rifom koji izlazi iz njegovog Fendera. Kako li je bilo ljudima koji su prvi put čuli tu verziju? Možemo samo da im zavidimo.

  1. Barbarism Begins at Home (The Smiths, „Meat is Murder“, 1985)

Zamislite da gledate lika koji trči parkur stilom kroz polje puno prepreka. Skače od zida do zida, proklizava ispod prepona, sledeću preskače pa ponovo proklizava, trči po zidu i onda se, praveći salto, dočeka na noge pobedonosno! To bi bio atletski prikaz rifa koji Mar ovde svira. Samo ga on svira duplo brže nego što bi naš imaginarni parkurovac uspeo da istrči. Kontrirajući podjednako vratolomnoj bas liniji Endija Rurka, Mar je kičma jedne pesmetine koja je pritom tehnički mastodont. Ako vam neko ikada kaže da je svirati indie muziku lako, a posebno da su The Smiths bili bend za mlakonje, saspite mu u facu ovo remek-delo.

  1. Handsome Devil (The Smiths, „Hatful of Hollow“, 1984)

Jedna od najneverovatnijih činjenica u istoriji Džonija Mara je to što je jedini snimak ove pesme koji znamo zapravo lajv. Iako zvuči čisto i do te mere usvirano da imate utisak da je studijski snimak, zapravo je lajv kod Džona Pila. No, zašto je ovo na trećem mestu a „How Soon is Now?“ tamo gore? Pa jer ovaj rif u strofama kad se jednom zarije u vaš korteks iz njega neće izaći danima. A još što je zabavan za sviranje? Kao da svirate neke mnogo manje bogate Stonese, mnogo više hip i kul i buntovne. Pa onaj lepi brejk u refrenu! Uh, prsti lete po gitari a sve zvuči tako nonšalantno. Kao da je Mark Nofler mlađi i kao da je buntovni postpanker, a ne bluzer. Kako neko može ovoliko lepo, melodično, brzo, poletno i tvrdo da svira, ni dan danas nam nije jasno. Definicija seksepilnog gitarskog rifa.

  1. This Charming Man (The Smiths, singl, 1983)

Legenda kaže da je ovo jedna od pesama koja je namučila doajene naše alternative pri pravljenju nekog The Smiths tribjuta pre dvadesetak godina. Drugi singl benda, posle „Hand in Glove“ prepoznatljiv je „na keca“ upravo zbog čuvenog licka na gitari koji jednostavno leti i skače po vratu gitaru i imate utisak da u The Smithsima postoje bar trojica gitarista, ali ne to je sve mali Džoni. Sa nepunih 20 godina, Mar je snimio ovo remek-delo koje se instant našlo u vrhu alternativne muzike. Čovek je sa dvadeset godina bio orkestar sam za sebe. Posle „This Charming Man“, indie rok nije bio isti, a promenio ga je klinac koji je gitaru razumeo drugačije od svih svojih savremenika i koji ga zbog toga nikada nisu sustigli.

  1. Some Girls Are Bigger Than Others (The Smiths, „The Queen is Dead“, 1986)

Kada bi me neko pitao da kažem koja je najlepša melodija ikada odsvirana na gitari, uz sve dužno poštovanju Dejvidu Gilmoru, morao bih da se odlučim za „Some Girls…“. Zavaljen na kauču sa gitarom u krilu, Mar je, kako kaže, gledao neki vestern na TV-u ali je ton bio utišan. Igrajući se sa vrlo lepom progresijom, Mar je stvorio svoju definitivno najlepšu kompoziciju. Upitan humorističko-kritičarski tekst koji je Morisi nalepio na ovo ne uspeva da pokvari doživljaj. Strukturalno vrlo prosta deonica koja se vrti čitavu pesmu naprosto vas odvede u neki svet koji nije ovaj u kome postojimo. Razlaganje nekoliko akorda nikada nije zvučalo niti će zvučati lepše. Ovo je najčistiji primer Marovog nenametljivog sviranja koje je taman onako kako treba. Ako postoji kompozicija kojoj ništa ne treba menjati, to je Marova gitara za „Some Girls Are Bigger Than Others“. Menjajući pravila igre, ovaj put je Mar igru indie gitare i osvojio. Titulu još uvek drži.

 

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe