Vreo letnji dan, 13. jul 1985. Pre tačno 30 godina jedan veliki humanitarni događaj ujedinio je svet a zajednički činilac bila je muzika. 1.9 milijarda ljudi u 150 zemalja pratilo je celodnevni rokenrol spektakl preko TV ekrana, a na stadionima Wembley u Londonu i JFK u Filadelfiji okupilo se skoro 172.000 ljubitelja rokenrola. Bio je to dan kada je rokenrol pobedio, kada je pobedila humanost, satelitska televizija demonstrirala svoju moć i ceo svet slušao… bio je to dan kada je muzika promenila svet.

Dve pesme su nagovestile promenu -dok se britanija pitala Da li znaju da je Božić? („Do they know it’s Christmas?“), Amerika je vikala Mi smo svet („We Are The World“; čak je i SFRJ učestvovala sa Za Milion Godina ) i upravo idejni tvorci tih dveju pesama, Bob Geldof i Midž Jure, spojili su dva kontinenta na događaju nazvanom Live Aid za pomoć gladnima u Africi, od sloganom Nahranimo svet. Umesto eseja o ovom događaju, donosimo listu najboljih koncerata sa stadiona u Londonu i Filadelfiji.

10. Bob Geldof & The Boomtown Rats –  „I Don’t Like Mondays“

Čisto poštovanja radi, red je ovu listu započeti čovekom koji je organizovao ceo skup. Bob Geldof je sa svojim bendom The Boomtown Rats izveo njihov najveći hit „I Don’t Like Mondays„. Ostaće upamćen jer je pesmu prekinuo stihom Lekcija za danas je kako umreti a tek nakon gromoglasnih aplazua je rešio da dovrši numeru u čemu je publika pomogla pevajući završne stihove Žeim da upucam ceo dan. Svakako efektivni stihovi izvedeni pred tolikim autorijumom uz prisustvo kraljevske porodice (uključujući i princezu Dijanu) na Vembliju.

9. Eric Clapton i Phil Collins – „Layla“

Pored toga što je „Layla“ izuzetna pesma i njeno izvođenje u Filadelfiji bilo sjajno ove večeri, fascinantna je činjenica da je bubnjeve lupao Fil Kolins. Isti Fil Kolins koji je par sati pre toga imao koncert u Londonu. Kolins je bio jedini čovek koji je tog dana nastupio na oba kontinenta, a to mu je omogućio let sada penzionisanim Konkord avionom. Klepton je svakako bio na nivou zadatka pa je i gitarska solaža trajala čitav minut.

8. Simple Minds – „Don’t you (forget about me)“

U to vreme itekako poplaran bend na Ostrvu, Simple Minds svoj veliki hit posvetili su Bobu Geldofu i svima koji su omogućili održavanje Live Aida. Šteta je samo što je u nekim zemljama prenos bio prekinut tokom njihovog koncerta, jer je vidno da se publika odlično zabavljala.

7. Led Zeppelin – „Stairway to Heaven“

Pet godina pre ovog događaja poginuo je bubnjar Džon Bonam i iz poštovanja prema njemu, Led Zeppelin je prestao da postoji. Humanitarni događaj okupio je na kratko ostatak postave koju čine Robert Plant, Džimi Pejdž i Džon Pol Džons. Bubnjeve su sa njima svirali Toni Tomson ali i neumorni Fil Kolins. Tužno je samo što su ovako moćna pesma i značajan trenutak članovi benda okarakterisali kao ispod-prosečnim i zabranili kasnije da se njihov nastup nađe na zvaničnom Live Aid DVD-u.

6. Mick Jagger and Tina Turner – „It’s Only Rock ‘n’ Roll (But I Like It)“

„Gde je Tina?“ pito je Džeger. Zanosna pevačica se pojavila, a tokom koncerta Mik joj je šmekerski iscepao deo haljine. Iako The Rolling Stones nisu imali koncert na Live Aidu, njihovi članovi imali su zasebne nastupe. Tako je i Džeger imao svoj ceo set i bio je na nivou zadatka. Jurio je po bini, skidao se, čak i sišao sa bine gde su ga oblačili, u nijednom trenutku ne prestajući da peva. Ipak je sve to samo rokenrol, ali nam se sviđa.

5. Bob Dylan, Keith Richards i Ronnie Wood – „Blowin’ in the wind“

Bilo je kasno veče, zavesa na bini je bila spuštena. U pozadini se žurilo sa pripremom horskog izvođenja pesme „We Are The World“ a neko je trebalo dotle da se održi pažnju publike. Glumac Džek Nikolson najavio je Boba Dilana koji se pojavio sam sa akustičnom gitarom, ali brzo pozvao da mu se pridruže Kit Ričards i Roni Vud iz The Rolling Stonesa. Neobičan mini koncert obeležilo je pucanje žice na Dilanovoj gitari tokom „Blowin’ in the wind“. Istog trenutka mu je Vud ustupio svoju, te pesma nije prekinuta, ali je Roni u nastavku svirao vazdušnu gitaru, na trenutke oponašajući čuvenu „vetrenjaču“ Pita Taunshenda i mameći osmehe publike.

4. Paul McCartney – Let it be

Koncert Beatlesovca Pola Mekartnija trebalo je da bude kruna celodnevnog događaja. Međutim, pratili su ga pehovi. Ton se prekidao, jedno vreme ga publika nije mogla čuti. Zbog svih tih problema, na bini, potpuno neplanirano, pridružuju mu se i vokalno asistiraju Dejvid Bouvi, Alison Mojet, Pit Taunshend i Bob Geldof… svi zajedno u nedogled ponavljaju „Let it be“.

3. David Bowie – Heroes

Jedan od najupečatljivijih koncerata imao je Dejvid Bouvi i najbolje reakcije publike na celom događaju možda je upravo izazvala pesma „Heroes“ koju je Bouvi posvetio „svom sinu, svoj našoj deci i deci sveta„. Upravo je ovom numerom Dejvid pokazao celom svetu da svi možemo biti heroji makar na jedan dan a tog dana su zaista svi bili heroiji, svih onih 1.9 milijardi ljudi koji su se odazvali Live Aidu.

2. Queen – We are the champions

Mnogi kritičari slažu se oko toga da je ovo verovatno najbolji koncert grupe Queen u njihovoj karijeri (autor teksta se na slaže, smatrajući onaj godinu dana kasnije, na istom stadionu, značajnijim i upečatljivijim). Legenda kaže čak da je njihov tonac malo prčkao sa opremom više nego što je trebalo pa je njihov koncert bio i ubedljivo najglasniji tog dana. Teško je izabrati koja pesma od izvedenih je bila bolja ili izazvala najburnije rekacije. Po prvom kriterijumu odmah otpada „Bohemian Rhapsody“ jer nije bila na nivou na kakvom umeju da je izvode. Najbolju poruku, shodno događaju, ima „We Are The Cahmpions“ jer ništa bolje ne budi dobro u ljudima nego kada im se ceo dan govori da su „heroji“ ili „šampioni“.

1. U2 – Bad

Možete misliti šta hoćete o Bonu Voksu i U2, ali su neosporivo jedan od najznačajnijih bendova pogotovo tokom 1980ih godina. 13. jul ’85. godine bio je njihov trenutak da se predstave celom svetu. I osvojili su publiku. Treba napomenuti da je U2 tek tri godine posle toga objavio njihovo remek delo „The Joshua Tree“ koje ih je probilo. A možda i nije, mnogi se slažu da ih je upravo ovaj koncert stavio na vrh muzičke scene. Počeli su sa buntovničkom „Sunday Bloody Sunday“, tada njihovim najvećim hitom (i Irci su njome malo želeli i da budu trn u oku kraljevskoj porodici koja je bila prisutna na stadionu). Njihovih pet minuta (tačnije 12, koliko je trajala ova pesma) došlo je numerom „Bad“. Pesma koja ne može da svesno ljudsko biće ostavi ravnodušnim. Bono je tokom koncerta sišao u publiku, pozdravljao se sa fanovima a sa jednom devojkom i plesao (2005. godine ta devojka je oktrila da ju je zapravo spasio jer ju je masa ugnječila i nije mogla da diše). „Bad“ je bila neplanirano dugačka, bend je bio opijen reakcijom publike, pa je treća pasma „Pride“ morala da izostane.

Pored svih pomenutih, treba dodati da je bilo i loših trenutaka. Često se dešavalo da su se prenosi prekidali, pa da nisu svi bendovi propraćeni kako treba, ili problemi sa tonom koji su pratili neke muzičare, poput The Who ili već pomenutog Mekartnija. Bob Dilan je imao kontroverzan komentar kako se nada da će deo novca dati za otplatu hipoteka američkim famerima, a Sajmon La Bon iz Duran Duran imao je, po njemu, najsramniji trenutak u karijeri – omašio je tonalitet tokom izvođenja pesme „Ordinary World“. Srećom, sve ove sitnice, nadomestili su gore-pomenute fantastične pesme. Live Aid je bio i trenutak kada su se zaboravila stare razmirice pa su se ponovo okupili Beach Boys, Crosby Still Nesh & Young, Black Sabbath sa Ozijem Ozbornom. Da ne pominjemo silne kolaboracije između Dire Straits i Stinga ili Džordža Majkla i Eltona Džona ili pak Dejvida Gilmora i Brajana Ferija.