fbpx

-

Naslovna Autorski članci TOP 10 Bass kameleon Billy Gould (Faith No More) u 10 pesama

Bass kameleon Billy Gould (Faith No More) u 10 pesama

Postoje mnogi muzičari koji uprkos svojim sposobnostima i kreativnosti nikada nisu bili dovoljno priznati, da li zbog senke koju prave drugi članova njihovog benda, da li zbog toga što su nenametljivi, ili toga što je sve što oni rade potpuno u službi pesme pa se stiče utisak da gotovo ni ne postoje. Jedan od takvih je naš današnji slavljenik Billy Gould, najpoznatiji kao debela žica i osnivač sastava Faith No More, a sva tri navedena razloga mogu biti uzrok tome što se njegovo ime retko pojavljuje na top listama najboljih basista. Billy je i tehnički dosta jak basista, ali to nije ono u čemu leži njegov najveći kvalitet. Najveće muzičke vrline ovog čoveka su neverovatna sposobnost uklapanja u bilo koji fazon, poznavanje gotovo svih stilova koji se mogu odsvirati na bass gitari, ali i odbijanje da prihvati bilo kakva ograničenja. Sve ono što opisuje njega, opisuje i njegov matični bend, a i sam Billy tome mnogo doprinosi.

Stoga, ovaj tekst ćemo posvetiti Billyjevom radu u matičnom bendu Faith No More i njegovoj kameleonskoj sposobnosti da se neprimetno ušunja u svaku pesmu i učini je slojevitijom i masnivnijom. Naša lista biće hronološka, jer nam je glavni cilj da pokažemo promene u stilu ovog muzičara kroz sve albume benda.

Why Do You Bother (We Care A Lot, 1985)

Prvi album benda Faith No More zvučao je dosta drugačije nego njegovo nasleđe (ne samo zbog toga što nema Pattona). Možda ima i boljih pesama i boljih bass deonica, ali je “Why Do You Bother” najbolji pokazatelja zvuka na koji pomislimo kad se pomene ovaj bend. Billy na svom bassu, jednostavnom, mantrastom deonicom nosi celu pesmu i svira u savršenom skladu s bubnjevima, dok klavijature i gitara grade mraču atmosferu oko toga.

The Morning After (The Real Thing, 1989)

The Morning After” govori mnogo u prilog masivnosti Billyjevog tona i nesvakidašnjem načinu sviranja. Dok ovo slušate često mislite da se radi o slepovanju, ali on zapravo samo silovito udara trzalicom po zicama, tako da se one odbijaju od vrat lupajući po metalnim pragovima. Naviku da ovako svira Billy je stvorio zbog toga što je uvek imao loše bass gitare za koje trebalo da se pomuči da “izvuče” ton iz njih. Drago nam je što nije milostiv ni prema instumentima visokog kvaliteta, pa danas zvuči i još moćnije.

Everything’s Ruined (Angels Dust, 1992)

U “Everything is Ruined” gotovo da nema fazona u koji se naš naš slavljenik nije upustio, pa sad srećemo slapping i popping (kada se kažiprstom kidaju tanje žice bass gitare) i slajd tehniku. Iz dela u deo stilovi pesme se menjaju, bass savršeno prati svaki prelaz i znatno doprinosi dinamici, a oštri ton umogućije bassu da se ističe u svakom delu miksa ove pesme.

Land Of Sunshine

Većina ljudi pomisli da se i ovde radi o slap-pop tehnici, ali je ipak ponovo samo reč o silovitim udarcima trzalicom. Kvalitet Billyjeve muzikalnosti, u ovom slučaju, najbolje se ogleda u njegovom hirurški preciznim i kreativnim “šetnjama” kroz parne i neparne ritmove, kao i sposobnosti da izgradi izrazito pamtljiv gruv s bubnjevima.

Evidence (King for a Day… Fool for a Lifetime, 1995)

Iako večito postoji raspravka između fanova benda da li je bolji “King For a Day…Fool for a Lifetime” ili “Angel Dust“, u slučaju predstavljanja sposobnosti i raznolikosti stila basiste, ali i stilskih iznenađenja celog benda, prvi sasvim sigurno pobeđuje. Zato će s njega biti najviše pesama na današnjoj listi. “Evidence” nam donosi jedan opušteni, misteriozni i seksi Faith No More, a Billy Gould u njoj pokazuje kako može da bude i veoma nežan prema svom instrumentu. Kroz celu numeru kao da pleše s njim.

King for a Day

Možda, uz gore pomenutu, najmisterioznija i najintrigantnija pesma Faith No Morea. Odiše neverovatnim crnim humorom, klavir je izbačen napred u miksu mnogo više nego što smo navikli, a Mike Patton nas vodi kroz pesmu poput filmskog naratora. Što se tiče Billiyja on ovde ne radi ništa tehnički fascinantno, ali su njegove bass deonice ono što čini srž svake strofe, a njegovi prelazi u brejkovima čine da pesma iz dela u deo sve više raste. Nema presviravanja, veoma iskusno i sa stilom doprinosi pesmi.

Faith No More – The Gentle Art of Making Enemies

A sad nešto malo drugačije s ovog albuma. “The Gentle Art of Making Enemies” pokazuje svu snagu bass gitare u ovom bendu, ali je i jedan od najboljih primera Billijevog komponovanja. Kako samo melje taj bass na početku i kraju pesme, naspram njega gitare zvuče kao najmanji ukelele na svetu.

Star A.D

No, ovde nije kraj iznenađenja na ovom albuma, niti sposobnosti ovog basiste. Kada ste mislili da su ovi momci gotovo sve odsvirali u “Star A.D” pronaći ćete funk/jazz majstoriju i Billyjevu maestralnu walking bass liniju, koja se probija kroz zid duvača. Kroz celu pesmu, on bass svira više kao gitaru, mutirajući zice levom rukom i svirajući akorde, s puno tonova koji se teško čuju, ali daju oštricu kompoziciji.

Stripsearch (Album of The Year, 1997)

Bilo je momenata kada je Faith no More išao ka nekim trip-hop fazonima, a “Stripsearch” je možda najbolji primer toga. Gotovo cela pesma je sazdana od bubnjeva, klavijature, bass gitare i Pattonovih igranja s melodijama i vokalom, koje donose na momente izrazito jezivu atmosferu, a na momente odišu prijatnošću i melodičnošću. Ovde još jednom vidimo današnjeg slavnjenika kako u svom nenametljivom fazonu, savršeno ulazi u suštinu pesme, suprotstavlja se ujednačenom bubnjarskom ritmu i čini da ova instrumentalno jednostavna pesma neprestano vozi.

Superhero (Sol Invictus, 2015)

18 godina nije bilo albuma i uprkos tome što je bend počeo ponovo da svira 2009. godine svi su se pitali da li će se uopšte pojaviti novi album, s obzirom da je bend konstantno pravio velike pauze. U prilog tome koliko se besa i nezadovoljstva u njima nakupilo usled ovolike pauze najbolje govori “Superhero” sa albuma “Sol Invictus” koja bez suzdržavanja “udara” od početka do kraja. Billy se ovde baš vodi pravilom keep it simple i svira puno otvorenih žica, ali su njegov ton i snažni i odsečni udarci desnom rukom ono što čini da kao stampedo juri kroz ovu numeru. Godine nisu učinile da ama baš nimalo smekša. Samo tako nastavi Billy, voleli bismo da uskoro čujemo još neku ovako moćnu pesmu i album.