Smrt Dejvida Bouvija bez sumnje je najveća tragedija koja je zadesila umetnički i muzički svet u XXI veku. Dok u slučaju ostalih muzičara, koji su doterali svoj život do kraja, tuga prođe za nešto više od 40 dana i nakon šake posveta od strane kolega, u slučaju najpoznatijeg para različitih očiju na svetu, žal traje malo duže.
O smrti, životu i delu Dejvida Bouvija govori se još uvek i to sa istim žarom kao da je svet napustio pre dve-tri nedelje. Zašto je to tako, vrlo je očigledno – većina muzičkih stvaralaca, bilo da su „u podzemlju“ ili prate „glavne tokove“ na ovaj ili onaj način mnogo toga duguje upravo Bouviju, a na to treba dodati da je čovek još od samog starta gradio bazu fanova u svim mogućim krugovima. Robert Dejvid Džouns stalno je bežao od opštih mesta, kopajući do neslućenih dubina o svakoj temi koju je istraživao i kasnije implementirao u muziku, pa je pomalo frustrirajuće kada većina glasila krene da bombarduje etar sa spiskovima njegovih najočiglednijih trenutaka. Pošto pravu počast Bouviju treba odati upravo bežanjem od tih opštih mesta, rešili smo da izvučemo dvadeset pesama iz diskografije koje nisu bili singlovi i koje, vrlo verovatno, nećete čuti na svakodnevnim popularnim plejlistama mejnstrim medija.
20. Big Brother/Chant of Ever Circling Skeletal Family (Diamond Dogs, 1974)
Iako je „Diamond Dogs“ kultni album, ova završnica koja se prilično oslanja na Orvelovu „1984“ nije poznata kao, recimo, „Rebel Rebel“ sa tog albuma. U pitanju je maltene glam simfonija o potrebi naroda za liderom. Za razliku od priče o Zigiju, ovde je to stavljeno u negativan kontekst uvijen u satiričnu oblandu. Pesma verovatno ima najdramatičniji refren u čitavoj karijeri Dejvida Bouvija. Ako pogledate političku scenu 21. veka u svetu, primetićete brojne paralele između Bouvijevog Velikog Brata i raznih Trampova, Faraža, Putina, Obama i ostalih. I pored malog u apokaliptično veseli haos zvani „Chant of Ever Circling Skeletal Family“ pri kraju, „Big Brother“ ostaje jedna od najmoćnijih i najjačih Bouvijevih pesama u kojima njegova karakterizacija vodi glavnu reč.
19. The Secret Life of Arabia (’Heroes’, 1977)
Ovo krautrock remek-delo koje zatvara ’Heroes’ i više nego uspešno meša orijentalne zvuke, fank i hladnoću evropskih gradova s kraja sedamdesetih. Nema sumnje da je Bouvijeva trilogija iz Berlina uticala na mnogo toga u 20. veku, ali tek se u ovakvim pesmama čuje koliko je različitih muzičkih magova kupilo fazone od Stardasta. Potpisuju je Bouvi, Ino i Karlos Alomar i prstom se može uperiti u to ko je šta pokupio iz kog dela aranžmana. Od Inoa su kasnije učili elektronski bendovi osamdesetih, Alomar je doneo fank, a Bouvijevo mistično pevanje kao da je inspirisalo svakog frontmena koji je voleo da uživa u nelegalnim opijatima. Trojac je stvorio pesmu uz koju isto vreme možete da se njišete odvaljeni od nečega, da igrate kao mahniti i vodite ljubav.
18. Battle For Britain (The Letter) (Earthling, 1997)
Godina je 1997, Bouvi sa Rivsom Gabrelsom i manje-više standardnim bendom pravi drum’n’bass i elektroniku. Što bi rekle sestre Kovač – džangl je masivan. Na svu sreću, Bouvi nije došao do „Bujaga!“ faze, već se prilično stoički snašao u novom ruhu. Malo avangardnog klavira pod prstima Majka Garsona, malo distorzirane gitare gospodina Gabrelsa i potpuno sumanuta ritam sekcija Dorsi/Alford čine da „Battle for Britain“ ima određeni šmek novog, iako je u suštini maltene klasično napisana Bouvi pesma. Iako nikada nije izdata kao singl, još od 1997. godine je favorit publike i svirana je na svakoj većoj turneji.
17. New Angels Of Promise (Hours, 1999)
Album „Hours…“ je verovatno najpotcenjeniji album Dejvida Bouvija u istoriji. Kamerni pop koji je potopljen u nekakav apokaliptično-lični sos (koji će Bouvi do kraja života dovesti do perfekcije) doneo je na ovom albumu intimnu atmosferu, mračne gitare i tekstove koje verovatno niko ne može da tumači isto. Rivs Gabrels, kao i na većem delu albuma, drži slovo sa svojim rifovima i progresijom akorada koja u isto vreme oslobađa i nabija tenziju. Dok rokerska ritam sekcija prati opšte raspoloženje i nabija tenziju, Bouvi poluslomljeno peva strofe, da bi u refrenu postao smooth mesija. Zanimljivo je da se ova numera, kao i polovina albuma, našla na saundtreku za igru Omikron: The Nomad Soul, u kojoj su se pojavili i Bouvi i žena mu Iman. U mračnim bespućima YouTubea možete naći intervjue o igračkom životu Dejvida Bouvija i o tome kako je Zigi pikao Laru Kroft.
16. The Voyeur Of Utter Destruction (As Beauty) (1.Outside, 1995)
Sa imenom za koje bi neki hipsterski metalcore/emo bend ubio, ova pesma predstavlja jedno od najinteresantnijih ostvarenja na inače Bouvijevom najinteresantnijem izdanju. Mešajući pevanje koje je pokupio od Skota Vokera, synth ambijent koji može da stvori samo Brajan Ino i avangardno preterivanje Rivsa Gabrelsa na gitari, Bouvi dobija jedno malo remek-delo koje neće moći da svari svako. Ovakve pesme dokazuju autorsku veličinu, posebno kada u drugoj polovini jednim potezom pošalje avangardni nesklad iz pesme u nepovrat i počne da lamentirajućim glasom peva outro, dok Ino i Gabrels prave atmosferu nalik na neke futurističke Pink Floyde, danekažem Radiohead iz „Kid A“ faze.
15. I Have Not Been To Oxford Town (1.Outside, 1995)
Ako smo ikada mogli da kažemo da Bouvi podseća na Blur (ili Blur na Bouvija?) to bi bilo u ovom slučaju, mada je prilično upitno da li je neko sa tadašnje britpop scene čuo „1.Outside“. U ovoj haotično dejmonalbarnovskoj numeri, Bouvi nas dalje vodi kroz priču albuma – London budućnosti, ubistvo kao umetnost, čudne droge, totalitarizam u podzemlju, za nijansu bolje nego u trenutnom Londonu, tada barem referendum o „Brexitu“ nije bio na snazi. Verovatno najveselija (tačnije, jedina vesela) pesma na albumu, rasplesaće vas, a tačno možete da zamislite lokalnu hipstersku ekipu kako čilira uz ovo u nekom suncem okupanom baru. Naravno, kao i ostatak albuma, tekstualno je mračnija od filmova Darena Aronofskog.
14. Outside (1.Outside, 1995)
Takoreći uvodna i naslovna pesma ovog avangardnog albuma. Sablasni gruv u sprezi sa ništa manje sablasnim tekstom učiniće da se plašite onoga što sleti, istovremeno želeći da čujete o čemu se tu radi. Pesma je bukvalno postavljanje kulisa za veliku predstavu. Cvileće gitare i Bouvijev moćan glas koje podržava izuzetna ritam sekcija pesmu svrstavaju vrh „kasnije ponude“ legendarnog umetnika. Industrial vajb koji naprosto curi iz pesme zbog pomenutih sablasnih elemenata savršeno se uklapa u priču o ubistvima u Londonu, a pokazuje da je Bouvi i godinu dana pred pola veka života i te kako ume udari.
13. What’s Really Happening? (’Hours’, 1999)
Zanimljiv gitarski momenat na kamernom/intimnom albumu za koji tekst inače nije pisao Bouvi, već Aleks Grant, momak koji je osvojio tu čast putem onlajn nagradne igre. Podsetimo da se album snimao tokom 1998. i 1999. godine 20. veka i da je tako nešto bilo prilično ispred vremena. Sve u svemu, gospodin Grant je svoj posao obavio kako treba (inače ga Bouvi ne bi ni odabrao, razume se), a Bouvi, Gabrelsova gitara i Grantovi prateći vokali satkali su atmosferu post-modernog urbanog hladnog društva koje je Bouvi koristio kao setting na albumu. Harmonično, a u isto vreme nekako nelagodno, Bouvi kao da kanališe Pixies i stvara taj neki noćni, zadimljeni noise pop. Summa summarum, još jedan biser sa ovog prelepog albuma.
12. 5:15 The Angels Have Gone (Heathen, 2002)
Kad smo već u domenu prelepog, na red je došlo ovo remek-delo sa „najboljeg Bouvijevog albuma još od Scary Monstersa“. Iako je prethodna česta medijska sintagma pod navodnicima, apsolutno je tačna. Jezivo iskren i razoružan, Bouvi otvara karte u tekstu, savršeno opisujući neku introvertnu šetnju nekim evropskim gradom, tik pre nego što krene da sviće. Da je „5:15 The Angels Have Gone“ u tom periodu izdata kao singl, današnja indie scena ne bi izgledala baš ovako kako izgleda. Pažljivo uho će čuti da su odavde uzimali bendovi poput Editorsa i njima sličnih. Povratak radu sa Tonijem Viskontijem doneo nam je poslednji Bouvijev ogroman album.
11. Afraid (Heathen, 2002)
Povratak Toniju Viskontiju doneo je i povratak energije pa tako imamo „Afraid“ – vrlo energičnu rok himnicu u kojoj se Bouvi ogoljeno predstavlja u novom izdanju. U godinama u kojima baš i ne žuri nigde, Bouvi priznaje da se plaši, da je i dalje čovek, ali da, za razliku od, recimo, Brajana Ferija, on ne forsira ono što je naučio, već uči još. Za razliku od singla „Slow Burn“ sa istog albuma, gde je glas prisutan u vrlo mračnom raspoloženju, ovde skoro elegično iskazuje uzbuđenje prema budućnosti, ali kroz prizmu bogate prošlosti. Nešto kao „Where are we now?“ samo više desetina puta brže i rokerskije. U jednom trenutku malo žacne Lenona iz pesme „God“, a prizna i da bi hteo da je (bio) viši čovek.
10. Days (Reality, 2003)
Za album „Reality“ se dugo smatralo da će biti poslednje Bouvijevo izdanje, ali, kao što znamo, to se nije ispostavilo kao tačno. Ponovo ogoljeni Dejvid (ovo mu je postao lajtmotiv u poznom periodu) uz zvuke akustične gitare i prilično prijatne klavijature i prateće vokale peva jednu od svojih najvećih elegija. Simplifikovanu do neverovatne mere, a efektnu od najraskošnijih tugovanki. Bouvi očigledno peva osobi prema kojoj oseća krivicu. U jednom od svojih najzrelijih tekstova, kaže da nije mnogo ostalo od njega i da se nada da će mu duša biti umirena.
9. Always Crashing in The Same Car (Low, 1977)
Jedna kraća ekskurzija u prošlost vraća nas na čuveni Berlin, na pesmu sa albuma „Low“, koja, opet, možda i nije underdog kao neke sa ove liste. Svejedno, „Low“ svakako zaslužuje više pažnje, a na njemu i ovo remek delo. Sintisajzeri, gitare i Bouvijev s namerom poluzainteresovani rezignirani glas, kao da su pre trideset godina nagovestili bendove poput The Nationala i sličnih emotivaca. Način na koji se muzičke fraze stapaju u ovoj pesmi zaslužuje ništa manje nego oduševljenje. Tekst koji zaista liči na nešto što bi napisao Met iz The Nationala savršeno leži Bouviju, očigledno pod uticajem nečega ilegalnog, Bouvi ga iznosi vrhunski i prikazuje pop u novom ruhu.
8. Sons of the Silent Age (‘Heroes‘, 1977)
Četvrta pesma na albumu ‘Heroes’ ima trejdmarkovani Bouvijev doom&gloom u strofama, dok je refren kitnjasto kičast i raskošan, barem što se vokala tiče. Jedna od onih pesama Dejvida Bouvija koje suptilno ali neumoljivo vodi saksofon, koji svira, pogađajte, sam Bouvi. Nabijajući muzičku tenziju u strofama, Bouvi gradi savršenu postavku za razrešenje čitave kompozicije u refrenu, pa se koncept mračnih strofa i kitnjastog refrena savršeno uklapa jer su, eto, harmonije složene savršeno. Po osećaju nade koji izaziva, pesma može da parira naslovnoj numeri sa ovog albuma koji je inače pun ovakvih bisera.
7. Looking for Water (Reality, 2003)
Bouvijev album „Reality“ verovatno je najrazmrdaniji album legende još od „Let’s Dancea“, mada nije nužno veseo. Apokaliptični Bouvi ume da bude apokaliptičan i kada pravi gitarske pop pesme. Odsečni ritmovi koji podsećaju na vojne koračnice i pop gitarski rad šugejzera Džerija Lenarda, koji je nadmašio samo u pesmi „I’ll Take You There“ na deset godina mlađem „The Next Dayu“. Važnije od svega je što Bouvi ovde zvuči kao da se zaleće da ponovo iskoči iz svoje zone komfora, šta god ona bila u tom trenutku njegove karijere. Na pratećim vokalima je Gejl En Dorsi, verovatno najveći Bouvijev adut (u ulozi basistkinje) između osamdesetih i „Blackstara“.
6. Queen of All The Tarts (Reality, 2003)
Okej, ova pesma se ne nalazi na baš klasičnom izdanju pop remek-dela iz 2003. godine, ali je tu kao bonus numera. Naslov je ujedno i jedini stih u pesmi, a bend zvuči anksiozno. Srećnici koji su mogli da prisustvuju Reality koncertima tvrde da je „Queen“ korišćena kao uvodna pesma (sa razglasa). Sa trajanjem tik ispod tri minuta, ova nervozna pop furija uspeva da prikaže moć sada već čuvenog šarenog Bouvijevog benda iz ovog perioda. U isto vreme, iz ove pesme izbijaju i iskustvo i svežina i glam i gloom. Sve u svemu, klasičan Bouvi, podmlađen i uigran i sve to u manje od tri minuta. Šta čovek da poželi više?
5. Fly (Reality, 2003)
Na ozbiljnom petom mestu još jedan bonus uradak sa „Realitya“. Još jednom, na tapetu noise pop gitare i izuzetno zarazne melodije. Zanimljivo je da na gitari gostuje i stari znanac Karlos Alomar. Apsolutno je nemoguće izdvojiti šta je više epic u ovoj pesmi, da li su to tekst i vokali, da li su to synth efekti, da li je u pitanju izuzetan guitar work, ko će ga znati? Važno je da je Bouvi i 2003. godine, 41 godinu nakon početka karijere, bio u stanju da ispostavi izvrsnu pop pesmu koja je imala kredibilitet i integritet. U ovo doba se Bouvi muvao sa mlađim bendovima koji verovatno u njegovim godinama neće biti sposobni za ovakav sleeper hit.
4. If I’m Dreaming My Life (Hours, 1999)
Ova gitarska „balada“ iz 1999. godine možda je najklasičnija pesma na inače prilično čudnom albumu „Hours…“. Gitare i čvrst, ali ne prebrz, ritam u sprezi sa jednom od najboljih Bouvijevih vokalnih izvedbi još od kako je bio Mršavi beli vojvoda. Kada u zakusku dodamo i ambivalentan ljubavni tekst, čiju misteriju niko od Bouvija i ne može da iznese, dobijamo pobednički kombo. U svom trajanju od sedam minuta, iako je harmonski prilično repetitivna, ni u jednom trenutku ne uspeva da smori onoga ko sluša. Veoma suptilno, na polovini pesme, stvari postaju malo ozbiljnije, samo da bi dobile bluesy vajb pri kraju. Zaista je fascinantno šta su Rivs Gabrels i Bouvi bili u stanju da urade kada pokušaju da ogole svoje uloge u bendu. Tekst koji ponavlja naslov kao rezigniranu hipnotišuću mantru ili gitara koja se mahom vrti oko dva-tri akorda u molskom ambijentu rade posao bez pogovora. Konzumirati uz vino, što tamnije to bolje.
3. Heathen (The Rays) (Heathen, 2002)
Naslovna numera najboljeg Bouvijevog albuma u ovom veku (i dalje nismo sigurni da li računamo „Blackstar„ u takvom poređenju) donosi neki vid muzičkog i filozofskog razrešenja, gde Bouvi lamentuje nad post-apokaliptičnom sudbinom sveta, a bend uspeva da dostigne nešto što bismo mogli da smatramo ažuriranom verzijom Inoovog zvuka iz Berlina. Gotovo filmski osećaj da ste u pesmi čini da taktilno iskusite svaku notu koju Bouvi otpeva i razumete svaku reč kao da ste je vi na papir stavili. Elegični Bouvi iz ovog perioda je verovatno i muzički najzreliji i najkvalitetniji Bouvi – dovoljno eksperimentalan da se ne guši u rutinama, dovoljno zna šta radi da ne pravi brljotine. Ova pesma zatvara album i teši slušaoce da, iako je kraj Dejvida Bouvija blizu, putu se kraj ne nazire. Samo 14 godina nakon što je postavio pitanje „Have I stayed too long?“ u ovoj pesmi, Robert Dejvid Džouns rešio je da je bilo dosta.
2. Slip Away (Heathen, 2002)
Ova zamalo pa klasična balada koja lamentuje nad svetom koji suludom brzinom ide u provaliju ne hajući ni za čije bezbrižno detinjstvo posvećena bleji sa Lenonom pre nego što je Lenon bio ubijen. Zapravo, dečijoj televizijskoj emisiji (čemu bi ovde pandan bio „Laku noć, deco“ ili „Mića i Aćim“, ako se neko seća) koju su gledali u Njujorku svojevremeno. Sa najvećom odmerenošću na svetu, Bouvi se hvata retrospektivu i kod publike stvara knedle u grlu jer živimo u okrutnom svetu iz kog su sve lepe stvari polako nestale. Prijateljski odnos Bouvija sa likovima iz serije o kojima peva (Uncle Floyd, Bones i Oogie) maltene čini da ovo melanholično remek-delo bude „Life on Mars?“ naših generacija. Ovog puta, ne radi se o neskladu u kući i porodici, već o neskladu u svetu. Jedan od favorita publike otkako postoji. Prava je tragedija što više nikada nećemo moći da čujemo Dejvida kako peva ovo.
1. Sunday (Heathen, 2002)
Čitajući ovaj tekst, verovatno ste shvatili da svetska kritika (kao i autor ovog teksta) misli da je „Heathen“ jedan od najsjajnijih dragulja u karijeri Dejvida Bouvija. Taj album, počinje ovom isprva čudnom pesmom. Nekom čudnovatom kombinacijom dubine trip-hopa (ali bez ikakvog ritma koji bi nagovestio trio-hop) i ambijentalne elektronike koju predvode Dejvid Torn i Džeri Lenard na gitarskim lupovima. Ako se posvetimo samo zvučnom aspektu pesme, ovo je verovatno najalternativniji Bouvi u 21. veku (uz „Girl Loves Me“ sa januarskog epitafa, recimo). Kada se u studijskoj verziji bend razmaše, a bubanj počne da vozi, pažljivom uhu počinje da bude jasna veličina Dejvida Bouvija. Ako je muzika metafora za njegovo stvaralaštvo, onda nam „Sunday“ nagoveštava da je Bouvi oduvek svestan prolaznosti, mraka, neumitne činjenice da smrt samo što nije, da se ništa zapravo ne menja, ali da je to najprirodnije stanje stvari u životu. Tekstualno, Bouvi upravo poručuje da se ništa nije promenilo, kao i to da u svom strahu tražimo mir i spoznaju sebe. Veoma ozbiljno, ogoljeno i povučeno, Bouvi peva „strofe“ i „refrene“ ovog opela nad postojanjem, a onda nastupi segment pesme u kome u crkvenom maniru kao mantru izgovara „In your fear seek only peace…“ deo i pesma dobija novu dimenziju. Jedna od najslojevitijih pesama koja nosi potpis Dejvida Bouvija. Kada vas studijska verzija ovog mračnog epa bude oduvala, pogledajte verziju sa Reality turneje – Džeri Lenard maestralno kontroliše lupove, samo da bi prepustio spotlight Erlu Sliku i njegovoj solo deonici koja može da parira Gilmorovom kraju „Comfortably Numba“. „Sunday“ je najbolji primer autorske ozbiljnosti kako samog Bouvija tako i benda sa kojim je tada radio. Jedinstveni autorski modus operandi koji je zaista davao fascinantne rezultate. Ovu pesmu, kao i većinu ostalih sa liste, nećete tek tako čuti na radio stanicama, žurkama i slično… Eventualno, ako neki holivudski ili indi producent/reditelj bude dovoljno obavešten pa nešto od ovoga stavi u neki film. Dotle ste „osuđeni“ na to da sami kopate po jednoj od najlepših diskografija u istoriji (a i budućnosti) i nadamo se da će vam ova lista u tome barem malo pomoći, u vidu neobavezne smernice. Veoma je važno znati da Bouvi nije samo Zigi Stardast ni Rebel, a sigurno nije samo razigrani tip u odelu kome Najl Rodžers i SVR sviraju gitaru. Dali smo vam malo smernica u vezi sa njegovim najzanemarenijim periodima, sve ostalo je na vama.
