Skoro 35 godina je prošlo od kada je napravljen prvi čuveni Sony Walkman. Muzika „za poneti“ je danas evoluirala u nešto svakodnevno, maltene obavezno, i zavisi od određenih faktora. Onaj najvažniji – samo delo koje je „kao pisano za slušalice“ treba tražiti.

U suštini, takvih albuma je dosta danas, ali se samo nekolicina izdvaja izvanrednim potencijalom i užitkom koji pruža kada ih pustite direktno ka bubnim opnama slušaoca. Zanimljivo je, kao što ćemo i videti u daljem tekstu, da ovi albumi ne pripadaju samo jednom periodu, već jednom rasponu od dobrih četrdeset godina…

10. U2 – No Line On The Horizon (2009)

Album kojim otvaram ovu svojevrsnu listu je kruna benda koji je poznat po takozvanim zvučnim pejzažima, odličnoj produkciji gitare i potpunog sklada produkcije za koju je uglavnom zadužen Brajan Ino. No Line On The Horizon je naprosto album koji puca od diverziteta – tu su klavirske deonice, gitarski rifovi, dosta reverba, dileja, ehoa, wah pedale i sličnog. Šlag na ovoj izvrsnoj torti je svakako atmosfera Fesa (Maroko) gde je većina albuma snimana, i to verovali ili ne, na otvorenom! To je doprinelo da Magnificent, Unknown Caller, Fez – Being Born i Breathe budu nešto najastralnije što ćete čuti od ovog benda.

9. The Verve – Forth (2008)

Ovaj album svakako nije ispunio očekivanja kritike koja se nadala da Ričard Eškroft u sebi krije bar još jednu Slatkokiselu Simfoniju, ali je šteta što je usled te jedne predrasude propušten ovakav biser. Nik MekKejb, gitarista i mastermajnd zvuka ovog šugejz benda na ovom albumu ponavlja svoju energiju sa prva dva albuma, sve to pomešano sa modernom produkcijom daje neverovatne rezultate. Slike koje bukvalno crta svojom gitarom u pesmama kao što su Judas ili Numbness prosto se najbolje prikazuju kroz kvalitetan „ear-piece“. Sever engleske nikada nije bolje zvučao

8. Jamiroquai – Dynamite (2005)

Mini prekratnica u karijeri Kauboja iz Svemira, mali iskorak ka elektronskijem – sterilnijem – zvuku, savršeno „vozi“ kada se ambijent fanki lorda Džejsona Čitama prenese na manji izvor zvuka. Inače poznat kao čudna sorta, ovaj album nam donosi potpuno organsku Seven Days In Sunny June s jedne, i potpuno elektronsku (Don’t) Give Hate A Chance s druge strane. Prava lepota ovog albuma leži u onom trenutku kada shvatite da obe ove pesme, u svojim krajnostima, zvuče savršeno kada ih sprovedete direktno do bubnih opni. Čuveni harmonični sklad ovog benda dolazi do izražaja u ovako različitim izdanjima, dok vam kroz kosti struji bas, dirigujući vam otkucaje srca.

7. Radiohead – In Rainbows (2007)

Radi se o bendu koji svakim svojim izdanjem pomera sopstvene granice. Na ovom, možda čak svom najboljem izdanju, harizmatična petorka iz Oksforda dostiže savršenstvo zvuka i produkcije (za koju je redovno zadužen Najdžel Godrič, čovek koji je za Radiohead ono što je Džordž (bez R. R.) Martin bio za The Beatles). Reckoner vuku perkusije malo višeg registra, sofisticirani aranžman na gudačima, klavir i melodija koju Jork prosipa po pesmi – prosto stvoreno za slušalice. Čistinu gitare čujemo na Jigsaw Falling Into Place i Weird Fishes/Arpeggi, a džemerski aspekt Radioheada se oseća na Bangers and Mash. Iako ne revolucionaran kao OK Computer, In Rainbows je savršenstvo produkcije i masteringa kada je Radiohead u pitanju.

6. Moby – Play (1999)

Najmlađi kultni album na ovom spisku. Ako fascinantnu činjenicu da Moby i dalje zarađuje od licenciranog korišćenja pesama sa Playa ostavimo po strani, otkrićemo još jedan razlog za fascinaciju ovim albumom. U pitanju je neverovatna produkcija, aranžiranje i mastering koji čine da ovaj elektronski album deluje poprilično organski. Od uvodne Honey pa kroz Porcelain, Why Does My Heart Feels So Bad?, pa maestralne Natural Blues i energične Bodyrock pa sve do nežnog dela Guitar, Flute & String, naš omiljeni DJ bez kose nam pokazuje šta je to što ga čini nečim većim od običnog „elektronca“. Aranžirati muziku ovako kako je Melvil aranžira na Playu (a posle ovog albuma, sličnu formulu primenjuje do danas) je prava umetnost, a to ćete najbolje čuti ako izolujete sve zvuke osim ovog albuma.

5. Nine Inch Nails – Year Zero (2007)

Konceptualni album indastrijal genija Trenta Reznora osim izuzetno skrojene priče ima i neponovljivu atmosferu. Naime, većina albuma je urađena isključivo na računaru. Tako da od početnih agresivnijih numera, Trent polako usporava da bi na samom kraju priredio poslasticu zvanu Zero-Sum. Refren ove pesme oplemenjen je klavirom koji svira četiri akorda (F, D, C, G u durskim oblicima) na tako jeziv, hladan ali opet prelep način. Da je ovaj album zbir slika, ova poslednja bi bila jutro u futurističkom Njujorku, gde se snenost izlazećeg sunca meša sa sivilom i hladnoćom modernih nebodera. Pored čitave megalomanije, ova pesma postaje nešto najličnije kada je slušate samo vi, izolovani od svih zvukova iz okoline.

4. Guns N’ Roses – Chinese Democracy (2008)

Ovom kontroverznom album se mogu pripisati svakakvi atributi, ali mu je produkcija vrlo blizu savršenstva. Kvadrilion ljudi je prošlo kroz studio tokom snimanja. Hiljadu babica, kilavo dete, reći će neko, ali istina je da je Rouz snimio album sa toliko slojeva da su bukvalno meseci potrebni da se svaki kutak albuma ispita detaljno. Aranžerski san, There Was A Time implementira dugačke melodične fraze na gitarama sa duboko reverbovanim perkusijama a vrhunska završnica albuma, Prostitute, zapanjuje svojim klavirskim deonicama i aranžmanom gudača na kraju. Ovo remek-delo modernog hard roka zahteva pažljivo slušanje na vrlo dobrom audio sistemu za vaše uši.

3. Mogwai – Hardcore Will Never Die, But You Will (2009)

Vratimo se, za trenutak, na sever. Kultni škotski bend i njihove gitarske deonice koje oslikavaju Atlantik i Severni okean, maglu, planine i divljinu severa Britanije. Ovakvu muziku samo germani mogu da proizvode i da to zvuči ovoliko atmosferično, mistično i opskurno, a opet tako ispravno. Melodija koja nosi Rano Pano ili atmosferičnost You’re Lionel Ritchie? Izbor je samo vaš, ali ono što je sigurno je da sa Mogwaiem u plejeru, vaše slušalice postaju teleport do udaljenih severnih uglova planete Zemlje. Kome nije hladno, nek izvoli!

2. Portishead – Dummy (1994)

Bend čije se ime gotovo uvek na prvu loptu javi u glavi na sam pomen termina trip-hop. Bet Gibons i Adrijan Atli vas praktično usisaju u bezizlazni svet depresije i beznađa. Dok se vaše napadnuto čulo sluha bori da razume depresiju u Wandering Star, vaša svest se pita za koga je to sreća sačuvana i gde se ona krije. Nemir u formi zvuka. Čista emocija nikada jasnije nije izražena u muzici, iako je ta emocija konfuzna, neodređena mešavina očaja i ogorčenosti. Sve začinjeno finalnom Glory Box, koja glorifikuje ženu i ljubav. Tu neobjašnjivu silu koja čoveka digne do neslućenih visina a zatim obori.

1. Pink Floyd – The Dark Side Of The Moon (1973)

Opšte mesto svih audiofila. Ono što je čuvena četvorka uspela da stvori pre tačno 40 godina, osnov je većine produkcijskih majstorija danas. Svi ti efekti, rađeni tehnikom „štapa i kanapa“, i dan danas zvuče neverovatno. Što je zanimljivo, ovaj album koliko god da zvuči izvanredno na najboljem mogućem audio sistemu, pravu jačinu ispoljava tek kada svoje uši „zarobite“ slušalicama. U ovom slučaju se zapravo radi o oslobođenju. Jer sve što nije spakovano u ovih četrdeset i tri minuta, u poređenju sa istim je prava kazna za uši. Ovde nećete čuti instrumente posebno, isključivo sklad tonova – muziku u svojoj najčistijoj formi.