-

Naslovna Autorski članci Šta umetnici slušaju Šta umetnici slušaju: Nemanja Bogdanov

Šta umetnici slušaju: Nemanja Bogdanov

Nemanja Bogdanov
foto: Miomir Milić

Nemanja Bogdanov je grafički dizajner i illustrator iz Novog Sada, poreklom iz Subotice. Studirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Aktivno se trudi da putuje svetom, bavi se borilačkim sportovima i doživljava sebe MMA punditom. Većina ljudi je za njegov rad saznala kroz ilustracije koje radi za američku firmu Strike Gently.co. Doduše, velika je verovatnoća da je većina naišla na njegove radove na ulicama svog grada.

Veruje da je svakome ko stvara proces bitniji od ishoda i stoga ne gaji mnogo sentimenta ka nekom radu nakon što ga završi, sem ukoliko primeti da dotiče ljude, jer onda rad dobije dimenziju više od one koju je sam mogao da stvori. Kao najzahtevnije projekte na kojima je radio izdvaja komercijalne radove velikih razmera, ali jedan posebno ističe:

Nemanja BogdanovNajveći pritisak sam imao kada sam primetio da sam dobio mejl od Olivera Sykesa iz benda Bring me the Horizon u kojem me pita za saradnju na svom brendu DropDead. Izdvojio bih to, ali isključivo jer sam sebi nabijao ogroman pritisak. Izuzev toga je moj Spite Boy projekat, koji de facto nema striktnu formu, ali razvijam to već godinama i konstantno evoluira.

Od najranije mladosti, pa sve do sada, muzika mu je pružala eskapizam od stvari od kojih se inače ne može bežati. Da li to bila njegova okolina ili bežanje od samog sebe, muzika je uvek bila jedna efemeralna dimenzija u kojoj poseduje mir, spokoj i sve sirove emocije za koje nije znam ni da ima, ni kako da ispolji. I dan danas muzika igra propratnu ulogu svakog njegovo dana.

Prvi album kojeg se seća da je ga kupio i puštao do iznemoglosti je bio od The OffspringConspiracy Of One“. To je bio početak osnovne škole, a ubrzo nakon toga je pronašao i Blink-182:

To je verovatno bend koji je ostavio najviše uticaja na mene za života. Mogao bih izdvojiti “Dude Ranch“, “Enema of the State” i njihov self titled album kao najuticajnije, ali generalno cela njihova diskografija mi je veoma bliska srcu. Od srednje škole na dalje je jedan bend bio ključan za mene, a to je The Gaslight Anthem. Opet, celu diskografiju znam napamet, ali moram izdvojiti “The ‘59 Sound” jer na njemu se nalazi pesma “Great Expectations“, a to je pesma koja mi znači više no bilo koja druga.

Smatra da je hirurški operisan od bilo kakvog muzičkog talenta i da je, što se toga tiče, kulminirao sa metalofonom u osnovnoj. To nadoknađujem tako što gledam da imam što širu muzičku paletu. S muzičarima je radio u više navrata i, štaviše, izuzetno voli da radi s njima jer oni razumeju proces stvaralaštva i time rad uvek učine ugodnim. Kao posebne saradnje izdvaja Olivera Sykesa,jer mu je rad sa njim mi je dao veliko samopouzdanje, ali naglašava i repera Dylana Owena.

Nemanja Bogdanov
foto: Filip Rađenović

Što se domaćih nastupa tiče postoji mnogo onih koje bi mogao da izdvoji, ali nema ni jedan koji bi mogao da stoji iznad ostalih. Ovo, pak, nije slučaju s nastupima velikih imena gde posebno mestu kod Nemanje zauzima koncert sastva Death Grips u zagrebačkoj Tvornici Kulture:

Za života nisam išao na mnogo koncerata, ali ovaj nisam smeo da propustim. Štaviše, insistirali smo da ga ispratimo u prvom redu. Reći da je to bilo intenzivno iskustvo bi bilo ogromno potcenjivanje. I dalje se revno prisećam tog skoro religioznog iskustva.

Usled ove, kako kaže, apokalipse na popustu nije bio u prilici da na neki koncertu već duže vremena, a poslednji na koji je namenski išao bio je nastup The Gaslight Anthem u Holandiji:

Ostao mi je u veoma dragom sećanju. To je prvi put da sam ih slušao uživo i oduševljenje s tog koncerta me i dalje drži. I formalno želim sada da se izvinim Holanđaninu koji je stojao pored mene koji je više slušao mene kako pevam (urlam) nego Briana Fallona.

Ne postoji faktor koji bi Nemanja istakao kao ono što ga “kupi” kod neke pesme, jer muzici gleda da pristupi što otvorenije. Iako više teži ka stranoj muzici, voli da vidi sebe kao nekoga ko nije ni najmanje isključiv po pitanju muzike:

Nemanja BogdanovNekad me uhvati puki catchy faktor neke zvezde u usponu kao u slučaju Mario Judah i “Die Very Rough“. Ili je to možda više izuzetno promišljeni i kompleksni koncept kao što je to možda slučaj sa “The Light is Leaving us All” albuma od Current 93 ili “Flowers from Exile” od Rome. Kao što se da zaključiti, veliki sam fan neofolk/martial industrial žanra.

Veruje da je najplodotvorniji period kreativnost i stvaralašta imao baš u momentima rastrojenosti tako da nekada čak i bira muziku kojom će se dovesti u to stanje:

Najmaničnije stvaranje imam u tom stanju uma i zato album tipa “In the Aeroplane Over the Sea” od Neutral Milk Hotel će me staviti u stanje uma gde to postižem, po cenu svog spokoja. Stoga ne mogu reći da je to baš efikasan i preporučljiv metod stvaranja. Kada imam puno komercijalnog posla i kada samo trebam da pređem “kilometražu”, onda je to najčešće trep, hiphop, rap i nekad metal i elektronska muzika. Primećujem da mi raspoloženje jako utiče na rad, a muzika na raspoloženje, stoga pristupam plejlisti možda i suviše utilitarno, ali verujem da je taj pristup smislen i usvrhovljen.

Na pitanje šta je ono što ga niko nije pitao o muzici, a ima jaku želju da to kaže, od Nemanje smo dobili jedan iskren komentar o besmislenim šablonskim stavovima i isključivosti fanova određenih muzičkih žanrova:

Nemanja BogdanovIma jedan aspekt kojeg bih voleo da se dotaknem. A to je moralni apsolutizam i elitizam kod pukog slušanja muzike. Pod time mislim na stavove tipa “ovaj žanr muzike je smeće”, “starija muzika je kvalitetnija”, “popularna muzika ne može biti dobra” i slično.
I ako sam u širokom luku izbegavam domaću popularnu muziku, doživljavam to kao karakternu manu. Biram da sebe ogradim od jedne velike količine stvaralašta koju sam unapred osudio kao lošu, bez ikakvog iskrenog iskustva nje i sebe nepravedno stavio iznad toga. Moja poenta bi bila da generacije i generacija unazad su uvek osuđivale i omalovažavale novu muziku, šablonski. Rokeri metal, metalci su pak crnili nu-metal, nu-metal repere, reperi trep, treperi cloudrap, a sve to vreme elektronska muzika se sablažnjavala svakog noise projekta, dok je domaći folk jeo lepak u poslednjoj klupi. I sve to tako beskonačno u krug. A jedini koji su istinski imali svest o kvalitetu i manjku istog su bili oni koji su svakom žanru i svoj muzici prišli otvorenog uma. Voleo bih da se otuđimo od tog srednjoškolskog stava da se delimo po žanrovima i napinjemo sa većinski arbitrarnim vrednostima kao što su kvalitetnije/nekvalitetnije, nego da damo što većem spektrumu muzike šanse i samim tim obogatimo naše živote.
Na kraju krajeva, ne uživamo mi uvek u kvalitetnom. Ne puštamo svi sebi Šostakoviča ceo dan, nego nekad i Lil Pumpa, i ako niko pri zdravoj pameti ne bi stavio Pumpa iznad Šostakoviča, to nam samo govori da mi nekad volimo da uživamo u smeću i to je u redu. Nekad ti se ne jede mišelin ručak iz četri ture sa specijalnim escajgom i komplikovanim neformalnim ritualima. Nekad samo hoćeš da podgreješ ostatak bureka u 3 ujutru i to je sasvim u redu.