fbpx

-

Naslovna Autorski članci Šta umetnici slušaju Šta umetnici slušaju: Milena Nićić

Šta umetnici slušaju: Milena Nićić

myllen nicicVizuelna umetnica Milena Nićić izdvojila je malo vremena za čitaoce Bakanrocka i podelila s nama deo svog muzičkog sveta za rubriku “Šta umetnici slušaju”. Milena nam se predstavila kao “naša umetnica iz Francuske” zbog prethodne simpatične najave koja se pojavila u srpskim medijima.

Muzika joj je jako bitna i neophodna u svakom danu. Pušta je čim ustane i gasi je kada ode da spava. Naravno, dešava se i da prosto ne zna šta bi slušala i to ume užasno da je nervira pa onda krene da istražuje.

U tim momentima ili nađem gomilu novih stvari ili se vraćam jako starim – Volim rubrike tipa “This day in music history” kada imam manjak inspiracije. Moram da priznam da ponekad dosađujem okolini time. Imam par prijatelja sa kojima delim “nova otkrića”. To obično budu bendovi koji imaju svega stotinu pregleda na Youtubeu (zar je to bitno) i koji se nalaze na nekim skrivenim kanalima. Poslednje što sam otkrila je Hangman’s Chair, Stoner/Doom Metal iz Pariza.

Rođena je van Srbije, krajem osamdesetih, pa je prva muzika s kojom se susretala bila ona koju joj je majka puštala.

Slušala je Bijelo Dugme, isključivo albume sa Bebekom, Zdravka Čolića i kasetu “Ti Si Mi U Krvi” , zatim francusku scena – ne možeš da se rodiš u Francuskoj a da nisi odrastao uz klasike sa pesmama Sergea Gainsbourga, Charlesa Aznavoura, Mikea Branta, Georgesa Brassensa i po mom mišljenju najbolji francuski rok bend 90tih Noir Désir i njihov album “Où Veux-Tu Qu’Je R’garde“. Onda ima dosta toga što je bilo u trendu u momentu kada sam malo bolje mogla da zapamtim, kao na primer Nu Metal, Industrial i američki pank rock. Kasnije sam starijem bratu krala CD-ove Nirvane (imao je čuvenu “crnu kompilaciju” 1988–1994) kao i Claptonov unplugged, između ostalog.

Pošto sam neko ko dosta pamti vizuelne stvari, nikada neću zaboraviti spotove Marylina Mansona “I Don’t Like the Drugs (But the Drugs Like Me)”, Blink-182 “All The Small Things” – parodija o tadašnjem američkom pop-u, “Zombie” od Cramberriesa, Aphex Twin “Come to daddy” itd.

Tu se našao i jedan švajcarski kanal koji je svakodnevno izbacivao top listu te sam tako te iste spotove mogla da gledam svaki dan. MTV France je naišao tek 2000tih i to preko satelita. Sve je to bilo komplikovano tada, nismo imali određene kanale, na radiju se puštao isključivo mejnstrim (a to su bili pop i R&B), nije bilo komšije koji je “hvatao” američki MTV i to presnimavao, potpuno drugačija sredina, drugačiji ljudi… To je trajalo dok nisam početkom 2000tih, otkrila kanal Viva Polska, gomilu spotova i gomilu bendova.

Kod kuće je, kad je bila mala, imala stari dobri Bontepi sintisajzer, na kom su se brat i ona smenjivali i svirali. Ona je umela da “skida” bilo šta samo na sluh, dok je njen brat bio mnogo temeljniji, išao je uporedo i u muzičku školu te je zaista znao da čita note i da svira.
Kasnije su joj kupili Yamahu za 13. ili 14. rođendan koja je i dan danas kod njenog brata i povremeno je svira, dok Milena priželjkuje da nauči da svira bas ili bubnjeve.

Što se ulaska u neki bend tiče, bila je prošle godine jedna jako kratka i lepa priča:

Sa momcima Igorom Jerkovićem – bubnjar i Leon Febres – basista, sa kojima sam imala par džem sešna u Bigzu. Iskreno, više sam im pravila društvo dok džemuju i nešto lupetala što sam imala od teksta, dok su oni zaista vežbali. Bilo je to fino i drugačije iskustvo. Leon je skupio svoje ideje i pokrenuo Speech Disorder – nojz masni i efektni pank rok koji mi se jako dopada i nadam se nekoj svirci čim se situacija bude vratila u normalu.

Od mnogih domaćih koncerata koje je posetila izdvaja nastup Nikole Vranjkovića u SubBeernom Centru u martu 2018. u okviru Kontakt konferencije:

Izdvojila bih ga najviše zbog čitavog ambijenta i celokupnog utiska koji je bio kao iz filma. Te večeri je počeo sneg da pada baš u velikim količinama i iz čitave gradske gužve i beline spuštaš se u SubBeerni koji izgleda kao ogroman tunel, a na kraju tunela bina, Vranjkovićev dubok glas praćen njegovim bendom. Undergroud par excellence u bukvalnom smislu te reči. Ne zna se ko je dao više, da li bend ili publika koja je masovno reagovala na svaki takt muzike u tom, ne tako uskom, ali krcatom tunelu.

myllen nicicŠto se tiče stranih bendova izdvaja koncert benda Madrugada u okviru festivala Artmania u Rumuniji prošle godine krajem jula:

Iako je bio festival, setlista uopšte nije bila takva. U pitanju je festival koji traje dva dana, počinje rano, a rano se i završava, gde je Madrugada imala apsolutno solidan nastup u odnosu na predviđeno vreme. Odsvirali su 11 pesama koje su mahom bile sa albuma “Industrial Silence” jer je u toku bila istoimena turneja i proslava 20 godina albuma. Na njihovom nastupu sam se samo par puta okrenula ka svojim prijateljima i izgovorila “kakva su to gospoda” jer u tom momentu ništa pametnije nisam umela da sročim. Sivert Hoyem i njegova ekipa zaista znaju ono što rade i ništa od toga ti ne deluje površno ili kao “deo nastupa” već te svaka reč svaka deonica bukvalno “probada” tu gde treba. Od “Vocal” do “Kids are on High Street”, sve je zvučalo toliko čisto i toliko iskreno da sam čak čekala u redu za Meet and Greet i propustila dobrih prvih 20 minuta Opethovog nastupa koji je svirao odmah nakon njih.

Poslednji koncert koji je posetila bio je Riverside u Novom Sadu 6. marta:

Predivan koncert, pun emocija, da ne pričam o rasveti koja je možda jedna od boljh koju sam videla. Ni u jednom trenutku mi nije smetalo što je bio sedeći koncert. To je definitivno jedan od koncerta koji će mi zauvek biti na top listi najboljih.

Na pitanje šta prvo primeti kada čuje neku dobru pesmu, šta je ono što ju prvo “kupi” odgovara da je u muzici uglavnom kupi prvih 5 sekundi pesme i to može biti bilo šta. Nije važno da li pesma počinje bas linijom, gitarskim rifom, škripom ili nekim semplom sa old skul filma. Smatra da to više zavisi od nje u datom trenutku nego od same pesme i ne bi da određuje kriterijume, jer smatra da i ne postoji neki poseban kojim se vodi.

Dešavalo mi se da i nakon tih 5 sekundi kada me ništa ne kupi odslušam do kraja i shvatim da sam pogrešila što sam sudila na osnovu prvog utiska. Smatram da muzici treba posvetiti pažnju i dati šansu. Od neke numere mogu jako brzo da odustanem dok se nekoj vraćam u “boljem danu” i slojevito je preispitam. Od “ovo nije loše” do “čekaj u 1.20 minutu se dešava nešto zanimljivo”… to sve opet zavisi od mene.

Kad smo je pitali koji su to izvođači ili bendovi koji dominiraju sa optimizmom i pokreću je kreativno, Milena nam je dala poprilično sveobuhvatan odgovor:

Optimizam i nije najveći pokretač moje kreativnosti. Ne kažem da sve što slušam mora biti isključivo mračno, ali recimo da se tako moja inspiracija nametnula. U ovom slučaju bih više pričala o snazi nego o optimizmu. Bend kao što su Peppersi (pogotovo sa pesmom “Aeroplane“) koji su znatno optimističniji od onoga što inače slušam, mogu isto toliko da me inspirišu koliko i Crowbar uz “Existence Is Punishment“. Navela sam dva benda koji su dve potpune krajnosti, a postoji gomila takvih. Nemam omiljeni bend, a i stalno se pojavi neki novi. Bilo je vremena kada su me inspirisale više Mastodon pesme, a trenutno bi to recimo mogao biti Mad Season. Nedavno sam imala priliku da ilustrujem omot za drugi album “O nečemu lepom” benda Dingospo Dali koji su mi neiscrpni izvor inspiracije. Van toga što smo i privatno jako dobri prijatelji, njihova muzika ume da me inspiriše na razne načine. Imaju oni u istoj meri i pozitivnije, a i mračnije pesme i to mi omogućava da se beskrajno igram vizualizacijom iste.

Za kraj, Milena nam je otkrila koje je to pitanje o muzici koje joj niko nije postavio, a ona ima jaku želju da na njega odgovori:

Kada slušaš muziku na telefonu, da li praviš određene plejliste ili pustiš shuffle?

Uvek shuffle, nikad ne znaš šta može određena pesma u datom trenutku na datom mestu da ti donese.