fbpx

-

Naslovna Autorski članci Šta umetnici slušaju Šta umetnici slušaju: David Vartabedijan

Šta umetnici slušaju: David Vartabedijan

David Vartabedijan
foto: Mikica Andrejić

Gost ovomesečne rubrike “Šta umetnici slušaju” je David Vartabedijan, likovni umetnik, grafičar, dizajner, rok dj i rok novinar. Pored priređenih pregršt izložbi, dizajn radova i rokenol večeri, David je pisao za skoro sve časopise i fanzine koji su izlazili u Srbiji i koji su se bavile muzičkom, pre svega, rokenrol tematikom. Radi kao urednik i ilustrator “Hit strane” u Politikinom zabavniku. Autor je knjige “Ilustrovani rokenrol vodič” koja je nagrađena za najbolju ilustraciju na 59. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga od strane stručnog žirija, Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije i Beogradskog sajma. Rođen je dve godine pre razlaza najpoznatije liverpulske četvorke, kada je J.B. izgovorio studenti su u pravu. Od tada roka i rola.

To rokanje & rolanje se ogleda u više od 1500 radio emisija koje sam uradio, preko 2500 članaka o rokenrol kulturi za sve moguće domaće (i poneke inostrane) magazine i webportale, preko nebrojenih d.j. večeri (vrtim “palačinke raznih boja i veličina” i dalje), menadžerisanja bendova, dizajna za omote albuma, ilustracija i izložbi posvećenih rokenrol kulturi, preko moje knjige “Ilustrovani rokenrol vodič” (peto izdanje u Srbiji, bejbe!) sa napomenom da se (“Ilustrovani rokenrol vodič 2 – nova generacija” očekuje u oktobru, a uvršten sam i u knjigu “Istorija Srpske umetnosti XVIII – XXI vek”. Dovoljno za sada, rokamo dalje…

Koliko ga memorija pamćenja služi, s obzirom na to da se njegovo bivstovanje proteže u već dva milenujuma, muzika se oduvek provlačila kroz njegov život počevši od govornih singlica (to su one male ploče sa velikom rupom u sredini, danas sve više s manjom rupom) s „Diznijevim bajkama“.

Zvuk, tekst i slika u jednom. Sjajno. To se ispostavilo kao odrednica za moje dalje životno delovanje. A mogućnost guranja singlica u mali crveni „manđadiski“ (portabl gramofon za 45-ice, sa ugrađenim zvučnikom) bila je neodoljiva. I u njega su bez pardona ulazile singlice koje su bile u vlasništvu moje majke: Elvis Presley, Tom Jones, Paul Anka, The Beatles… dok je Domenico Modugno koji me je izuzetno nervirao završavao ispod tepiha na kome je obično prebivao „manđadiski“. I to je bio početak, i to dobar. Šta je bolje od Elvisa? Nije Moskvič sigurno. Upravo taj čovek koji još uvek nije napustio zgradu, predstavlja okosnicu mog uverenja da ću nečiju muziku slušati samo pod uslovom da mi se dopadne GLAS (kao najvažniji i neponovljiv instrument) i način interpretacije pevača (nije neophodno vrhunsko pevanje sa ispevavanjima i bezrazložne oktavisanja, drhtati i vibratori…), ritam, i nikako impotentno pimplanje po žicama, već glasna gitara (distorziju moliću).

Frau and man David Vartabedijan
Ilustracija Frau and Mann“ benda/projekta „Lindemann“

Odrastao je uz klasičnu muziku. Tako da i dalje preferira sve klasike i ono što podseća na klasičnu muziku, jasno i konkretno (uglavnom), brzo i direktno, ili tako nekako kao što bi rekao njegov prijatelj Sale Veruda. Dakle: Elvis, The Beatles, The Rolling Stones, AC/DC, Motorhead, Ramones, The Kinks, Alice Cooper, The Sonics, T. Rex, Led Zeppelin, Aerosmith, ZZ Top, Kiss, Iggy Pop i David Bowie jesu bendovi i autori koji su za njega utemeljili klasiku.

Hm, kada malo bolje pogledam ovaj spisak, kao i onaj što sledi, sve su to neki buntovnici, revolucuionari, koloritni likovi koji su se vremenom pretvorili u biznismene (ili se prvilno piše bizmismene?) što piju Evijan vodu i paze na kalorije (ako izuzmemo preminule i Keitha Richardsa, te još neke pojedinece). No, razrada klasike, moderato tempo, ne brže od života moliću, ide uz Hanoi Rocks/Michael Monroe, Motley Crue, Rose Tattoo, Van Halen, Thin Lizzy, Iron Maiden, Saxon, Judas Priest, Stray Cats /Brian Setzer i tako sve do svežijih izdanaka kao što su Social Distortion, Rancid, Bad Religion, Green Day, Backyard Babies, Supersuckers, Gluecifer, System of a Down, Marilyn Manson, Audrey Horne, The Gaslight Anthem, The Cadillac Three i mnogobrojni bendovi od kojih kao najsvežiji preporučujem The Wild! sa odličnim novim albumom „Still Believe in Rock’n’Roll“.

Kako kaže, svi oni ostvaruju ono što on nije uspeo sa svojom grupom Scarlet koja je bila aktivna od 1987 – 1991 i falio im je samo sekund mali da objavie EP ali došlo je ratno vreme.

TOP 50 Davida VartabedijanaSve je otišlo u…ostala mi je umetnost, uz propagiranje muzike koju je potrebno slušati na „mitskom“ 11om podeoku na pojačalu. Dobro, ne mora baš na 11om, uši su ipak važne za svekodnevno uživanje u muzici, što aktuelnoj (ima tu da se probere iha ha) što klasičnim ostvarenjima. Dan bez muzike, nedelja bez minimum dva nova albuma (od novijih domaćih preporučujem Loup Garou – „Witchcraft and Spirits“ i The Bite – „Chains“) te odlaska na barem neku klupsku svirku, to je izgubljeno vreme, koje mene ne radi.

Dok stvara sluša muziku koja ga radi i nema živaca za nešto što nema tempo (doduše ponekad pusti dark country, kao poslednji žanr koji ga je zainteresovao). Takođe, to isto zahteva od muzike i muzičara na koncertima.

Bend mora da „radi“ a ne da se prenemaže i da izgleda kao da je slučajno tu…na bini, obučen za iznošenje đubreta do prvog kontejnera. Pa i onaj odrpani Cobainov džemper je bio deo imidža, nemojmo se zavaravati, ništa nije slučajno. MORA da se zna zbog čega si stao na binu, egzaktan primer je gospodin James Hetfield. Odmalena sam voleo da gledam (i slušam bendove) koji imaju imidž i koji umeju pametno da osmisle svoj scenski nastup, sound + vision, bejbe, zapisa davno Bowie. Tako da domaćica u tom slučaju nosi 0 bodova (doduše ima tu nekih stihijskih pokušaja), tu se slušaju samo pesme, svirka i ceni se energija: Goblini, Bjesovi, Atheist Rap, Partibrejkers, El.Orgazam nekada davno, Bajaga…od ex domaćih Kud Idijoti, Buldožer, Psihomodo Pop, Let 3, Neno Belan & Đavoli, Kojoti, Fit koji je ujedno i poslednji bend koji sam slušao uživo u smiraj 2019, dok Supersuckers ne dočekah (eto šta pandemija uradi čoveku).

Koncert po mojim merilima, kao mesto sučeljavanja sa istinom, jednostavno mora da bude spektakl ili dostođavola paklena klupska svirka, a to su mi tokom godina priređivali Iron Maiden (prvi inostrani bend koji sam video uživo), David Lee Roth, Whitesnake, Rammstein, Marilyn Manson (ne mislim na onaj „festivalski nastup“ u BG-u), Alice Cooper (uvek!), dragi prijatelji Supersuckers, grandiozne dr.adžije Motley Crue, Ramones, Aerosmith, Kiss, prvi Stonesi (u mom slučaju u Beču 1990.), Metallica 1987. i 1993., SOAD kada je 1998. prašio pred Slayer, Backyard Babies, čovek koji zna da zabavi auditorijum i liči na Branka Kockicu, Billy Idol, nesputani Lynyrd Skynyrd i svi oni koji znaju kako to mora da se radi. U ovih preko 2000 koncerata, nastupa, klupskih svirkica, što sam odgledao & odslušao uživo (ne radi se to preko „You tube“, nikako), mogu da patim što još nisam video & čuo Joan Jett i Brian Setzera, dok na The Beatles, T. Rex i Elvisa nekako ne mogu da utičem da zasviraju opet, sve dok se vremeplov ne pusti u slobodnu upotrebu, a tada, tada bih voleo da se vratim u neko doba i da potvrdim da je Marti Mekflaj prvi odsvirao onaj rif, da baš onaj „Džoni budi dobar….“. ROCK ON!”

P.S. Niko me nikada nije pitao koju vrstu muzike ne podnosim, da, zaista posedujem mizofoniju prema muzici koja mi je dosadna, može se naslutiti šta spada u tu kategoriju…