Vukašin Đelić, član nekoliko beogradskih bendova, predstavio nam je svoju listu najdražih muzičkih izdanja, usput detaljno opisujući situacije i momente kada su ga ovi albumi potpuno osvojili.

ART ENSEMBLE OF CHICAGO – NICE GUYS (ECM, 1979)
Prva ploča koju sam kupio.

Imao sam 16 godina i bila je sunčana subota, prepodne u bloku 45. Između 44. i 45. bloka proširio se buvljak duž cele ulice, koji je izvukao prijatelje i komšije na druženje. Poželeo sam da kupim ploču, da bude samo moja, jer sam do tada slušao samo ono što su moja braća slušala: hip hop, punk, alternativni rock i Elvis Presleyja.
Našao sam prvog tipa sa pločama i izvukao prvu čiji mi se omot jako svideo. Koštala je 10 dinara. Odneo sam je kući, stavio na gramofon i otpanjio. Zasviralo je nešto što je ličilo na rege, a ja sam mrzeo rege. Taman kada sam pomislio da sam se prevario, počeo je ostatak albuma. Tog sunčanog prepodneva sam doživeo prosvetljenje i shvatio šta treba da radim.

DINOSAUR – DINOSAUR (HOMESTEAD RECORDS, 1985)
Brat je kupio kasetu ispred SKC-a i nije je gasio mesec dana.

Pokušavao sam na sve načine da izbegavam slušanje te kasete, ali sam na kraju posustao. Kada sam album stvarno poslušao prvi put, desilo mi se isto što i mom bratu. Sledeći album je već imao Jr. u imenu benda. Kupio sam svaki naredni album i upijao svaku himnu koju bi J Mascis odsvirao i otpevao zajedno sa Louom Barlowom i Patrickom Murphyjem, kao i albume koje je snimio bez njih. Jednom prilikom mi je jedan prijatelj rekao: “Kad omatoriš malo, shvatićeš da to i nije tako dobra muzika, da si se ložio kao klinac i slušaćeš nešto drugo, neće te to voziti zauvek”. Omatoreo jesam, slušam nešto drugo, ali i dalje me vozi, prijatelju, poslušaj poslednji album, genijalan je!

GROUND ZERO – PLAYS STANDARDS (NANI RECORDS, 1997)                                        1997. godine saznao sam da se dešava festival Ring Ring u Beogradu.

Odlučio sam da idem svaki dan, na svaki koncert. Imao sam 19 godina i eksplodiran um.
Nastup japanskog sastava Ground Zero i danas pamte mnogi, a ja sam od tada počeo da računam vreme na pre i posle tog koncerta. Kasetu koju mi je nakon festivala snimio Bojan Đorđević i danas imam kao artefakat lične evolucije i prosvetljenja.

EDDIE GALE – GHETTO MUSIC (BLUE NOTE, 1968)
Duša i suze, radost i ushićenje, nada da će sve biti ok

Ovaj album mi je spas u trenucima kada sve deluje besmisleno, beznadežno i kada razočarenje u ljudsku rasu dozivi vrhunac. Neverovatno divan spoj folk, gospel, jazz i blues muzike. Toliko nade i ljubavi na jednoj ploči!

SONNY SHARROCK – ASK THE AGES (AXIOM, 1991)
Gitarski heroizam. Moj BB King.

Prvi put kada sam čuo Sonnyja, imao sam utisak da sam konačno našao muziku koju sam oduvek želeo da slušam. Čovek koji je svirao gitaru kao saksofon me je zauvek dobio, odmah na prvo slušanje. Cela njegova diskografija je jako zanimljiva, ali ovaj album ima posebno mesto u mom srcu. Svaki put kada čujem „Many Mansions“ ili „Who Does She Hope To Be“, osećam se bolje, kao da sam progutao lek za dušu. Sonny je umro tri godine nakon što je objavljen ovaj album. “If you’re gonna bow out, this is how you leave the World.”
Poslednji album jednog od bogova free jazz gitare u istoriji muzike, sa neverovatnom ekipom muzičara (Pharoah Sanders, Elvin Jones i Charnett Moffett).

LEE RANALDO – FROM HERE TO INFINITY (SST, 1987)
Neki tip je imao katalog svoje kolekcije albuma, odštampan kao fanzin.

Imao je jako zanimljive i opskurne albume u pravo vreme. Snimao je ljudima kasete za ne tako velike novce i bio je jako pedantan (štampao je sve podatke koji su se nalazili na albumu u vidu malih papirnih omota). Uveliko fan Sonic Youtha u 2. razredu srednje škole i u posedu svih njihovih izdanja do tada (uključujući i neke bootleg live snimke i demo verzije pesama), rešio sam da po prvi put odem do Novog Sada i presnimim ovaj album od tog tipa.
Morao sam da sačekam par dana jer je bio zauzet snimanjem kaseta za druge ljude pa sam te dane proveo kod drugarice, slušajući muziku i pijući vino do kasno u noć. Konačno smo se našli, ja sam preuzeo kasetu, stavio je u vokmen i ušao u autobus za Beograd. Osunčani autoput se razlio u beskraj, zajedno sa trakama na asfaltu i znacima pored puta. Poželeo sam da putujem zauvek.

BECK – SEA CHANGE (DGC, 2002)
Jednom sam posudio automobil od oca da se glupiram po gradu i slušam muziku dok se vozim, ne bih li se osećao bolje.

Nakon sedam dana zezanja, vratim ja njemu automobil i dogovorimo se za sledeći put.
Prošlo je verovatno više od dve nedelje kada sam opet došao, a on mi kaže: “Evo ti ključ, vozi se, ali mi molim te ostavi ovaj CD što svira. Ne skidam to sa radija od kako si mi vratio kola”.
Odavno već imam svoj automobil a od skoro mog oca više nema. Ovih dana ne skidam taj isti CD sa “radija”.
Često me fasciniraju početni stihovi prve pesme na nekom albumu, pa mi je ovaj posebno drag i iz tog, relativno naivnog razloga. “Put your hands on the wheel, let the golden age begin.”