Novi sastav alternativne scene u Srbiji je Kofein, za koji se vrlo brzo čulo nakon što su objavili nekoliko promotivnih video snimaka, spremnim materijalom za izvođenje uživo i aktivnim pojavljivanjem u različitim klubovima širom teritorije. U želji da ih malo bolje upoznamo, razgovarali smo sa pevačem i gitaristom benda, Nemanjom Velimirovićem, koji će izdvojiti nekoliko izdanja koja su ga oblikovala kao muzičara.

Radiohead – Ok Computer (Parlophone/Capitol, 1997)

Najbitniji album 90-tih je naravno Ok Computer benda Radiohead koji se zahvaljujući atmosferi svake pesme i inovativnosti u sviranju instrumenata kao i odličnim tekstovima do sada vrteo nebrojeno puta kod mene u domu i vrlo često sam naporan sa veličanjem tog albuma kad pričam o muzici uopšteno, ali zaista tako mislim. Svaki put kad slušam taj album, otkrijem neki novi detalj koji sam po sebi nadograđuje emociju prema svakoj od pesama. Album koji razara na atome i ostavlja vrlo snažan utisak, ali naravno nije za svakoga. Inače kompletan opus Radioheada mi je ono što najradije slušam svakodnevno i dok putujem negde. I njih, i recimo Mogwai.

Nirvana – Bleach (Sub Pop, 1989)

Sledeći album koji bih naveo je Nirvana – Bleach, koji je u rangu najkvalitetnijeg treš garažnog snimka bar što se tiče moje percepcije audio produkcije i ježenja kože kod svakog stiha kojeg je Kurt na ovom albumu zabeležio. Pesme o revoltu protiv tadašnjeg establišmenta, kao i one koje su potpuno lične i ogoljene ustvari su definisale jednu generaciju, kojoj eto i ja pripadam. Sarkazam je takođe jako bitan aspekt ovog albuma kao i komparativnost sa stvarima koje se svima nama pre ili kasnije dese u životu. („School“, „Blew“, „Sifting“, „Negative Creep“… i naravno „About a Girl“). Naravno ovde bih izostavio „Floyd The Barber“, takve situacije se, nadam se, dešavaju jako retko (smeh). Inače svi albumi i demo snimci – butlezi Nirvane su ono što sam prvo naučio da sviram na gitari pre 17 godina.

The Pixies – Come on Pilgrim/Surfer Rosa (4AD, 1987/1988)

Album koji sam možda trebao pomenuti pre ova dva iznad je naravno Surfer Rosa/Come On Pilgrim benda The Pixies. Ovaj album mi se vraćao toliko puta u životu na prvo mesto u mp3 plejeru da ga smatram nečim potpuno intimnim jer mnogo muzike koju i sam pišem je nastalo pod uticajem The Pixies (i još mnogo toga naravno), samo u drugačijoj formi i sa više pop aspekta od njih, ali negde između je sigurno mulj upravo ovog albuma. Naravno ovaj album je od strane mnogih muzičara priznat kao najuticajniji album 80-tih, jer je posle new wavea i hevi metala koji su u to vreme bili mejnstrim, Surfer Rosa/Come On Pilgrim upravo taj srednji prst svemu što tada nije silazilo sa malih ekrana. Video killed the radio star. Surfer Rosa killed all stars… Oh My Golly.

Pink Floyd – Animals/Atom Heart Mother (Harvest/EMI, 1977/1970)

Da se vratim onome što sam prvo čuo u životu, Pink Floyd, Animals i Atom Heart Mother. Ova dva albuma konkretno bih istakao iako su svi njihovi albumi priča za same sebe i vrhunac umetnosti ako pričamo o tom žanru muzike. Atom Heart Mother je upravo uvod u razumevanje disharmonije i harmonije koje se u isto vreme prepliću i čine jedno remek delo sa početka sedamdesetih. Animals je, koliko se sećam, ustvari prva ploča koju sam ikada čuo i samim tim sam jako vezan za nju i dan danas je često preslušavam naročito dok vozim ili šetam. Svako ko voli Pink Floyd razvija jedno individualno shvatanje albuma i samim tim se manje ili više vezuje za neki od njih. Pored Dark Side of the Moon i Wish You were Here koji su po meni komercijalniji albumi, pomenuta dva albuma Pink Floyd kao i prvi albumi sa Syd Barrettom su nešto što bi po meni trebalo uvesti u redovno muzičko obrazovanje uporedo sa klasičnom muzikom.

Queens of the Stone Age – Songs for the Deaf (Interscope, 2002)

Od novijih ostvarenja, dobro ne baš toliko novijih, ne bih smeo preskočiti Queens Of The Stone Age – Songs For A Deaf koji je snimljen u njihovoj najboljoj postavi i po meni je njihov najkompletniji album iako su im svi albumi zaista odlični. Pod utiscima koncerta koji je bio skoro u NS, pre neki dan sam ponovo slušao ovaj album iako ga već znam napamet i svaki put imam jako sličnu reakciju na svaku od pesama. Emotivno sam vezan za pola pesama na albumu a drugu polovinu volim da sviram dok vežbam gitaru i naravno još uvek želim da nekada kad naučim da sviram bubanj skinem uvod od „A Song for the Dead“. Neverovatan intro za još neverovatniju pesmu koju peva gosn. Lanegan. Jedan od pravih velikih rock albuma po mom mišljenju, i samo njime su zaslužili svoje mesto u muzičkoj istoriji, a i svi ostali albumi, kako sam rekao ,vrede mnogo više od većine hit albuma nekih od popularnih izvođača ovog ili onog vremena.

Foo Fighters – Foo Fighters (Capitol/Roswell Records, 1995)

I poslednji, ali nikako manje bitan album je Foo Fighters – Foo Fighters, prvi njihov album ili možda bolje reći, prvi Dejvov solo album pošto je sam snimio sve instrumente pa tek kasnije napravio bend. Na ovom albumu se nalaze poslednji krici izvornog Sijetl grandža u pravom obliku. Naravno sama definicija bilo kog muzičkog pravca je apsurd, ali ko razume, shvatiće. Opet sa druge strane, ovaj album je otvorio novo vidno polje ovog benda i posle njega su snimili još mnogo dobrih pesama u različitim formacijama Foo Fighters i dan danas to rade. Želim da nabavim ovaj album na vinilu, nadam se da ću ga negde iskopati… Davea Grohla za predsednika!