The Petting Blues Band iz Novog Sada postoji šest godina, a od samog nastanka obećavao je dobar zvuk. Ako uzmemo u obzir to da bend čine četiri mlada čoveka sa ovih prostora, zadivljuć je zvuk koji oni stvaraju. Kada slušate ovaj bend, na trenutak pomislite da ste u pubu na jugu Amerike. Zasigurno je da tako nešto nije još postojalo na ovim prostorima.

Ovonedeljni gost naše rubrike Šta muzičari slušaju je snivač i gitarista The Petting Blues Band-a Jimi (Milovan Đuđić), koji se može pohvaliti time da je, iako vrlo mlad, već sarađivao i delio binu sa mnogim poznatim muzičarima širom sveta. Iza sebe ima nekoliko studijskih i više „live“ albuma. Svirao je u bendovima Blues Halter, Prkos Drumski, KecKec, Kontra Evolucija i mnogim drugim. Uporedo sa tim nije odustao od svog matičnog benda sa kojim je nedavno snimio studijski album sa autorskim kompozicijama.

Na pitanje koji albumi su na njega ostavili uticaj, Jimi je ovako odgovorio: „Uf! Moram priznati da je teško pitanje. Potrudiću se da budem što kraći. Volim muziku. Ona je moj život! Mnogo je muzike prošlo kroz moje uši, ali ovo su neki od albuma kojima se rado vraćam:

Jimi Hendrix – Band Of Gypsys (1970)

Definitivno jedan od najdražih albuma. Prvi vinil koji sam u životu imao prilike da slušam. Fenomenalni trio koji čine Jimi Hendrix, Buddy Miles, Billy Cox. Tri vokala koji zvuče kao ceo hor. O instrumentima da ni ne govorim. Band Of Gypsys je nešto što se ne može opisati rečima. To se mora dobro preslušati. Jedan od onih albuma koji kada slušam svaki put čujem nešto novo. Album koji i dan danas zvuči vanvremenski.

Jimi Hendrix Experience – Are You Experienced? (1967)

Debi (prvi) album mog najvećeg heroja. Objavljen 12. maja 1967. Album koji sa sobom nosi draž 60-ih u kojima bih voleo da sam živeo. Album snažnog i moćnog trio sastava predvođen gitarom i savršeno ispraćen od strane Mitch Mitchella za bubnjevima i Noel Reddingom za bass gitarom, a sve to pod nadzorom Chas Chandlera. Sjajno! Da se danas pojavi pesma pod imenom „Purple Haze“, mislim da bi bila potpuni hit. Hendrix je bio daleko ispred svog vremena. Kada je završio ovaj album imao je pesama dovoljno za tri naredna. Iste godine je objavljen i drugi album.

Jimi Hendrix Experience – Axis: Bold As Love (1967)

Drugi album „power trio“-a iz Londona. Zvuci otvaranja neba, gitarskog sola puštenog unazad, podržani sjajnim gitarskim rifovima. Genijalnost ovih ljudi opet dolazi do izražaja. Sjajan album. Vrlo rado pustim ploču istog i uz dužno poštovanje ga preslušam od početka do kraja bez pauze. Svaki put se može čuti nešto novo. Volim takve bendove, albume, takvu muziku. Muzika koju je Hendrix pravio, pevao i svirao je dolazila duboko iz njegovog srca, a to se čuje!

Jimi Hendrix Experience – Electric Ladyland (1968)

16. oktobar 1968. sa sobom donosi treći, dupli album fenomenalnog tria. Hendrixovo umeće pisanja velikih hitova za sva vremena i ovoga puta je došlo do izražaja. Ovoga puta, moćnom trio sastavu se pridružuje još nekoliko veoma poznatih muzičara za to vreme kao što su: Brian Jones, Buddy MIles, Steve Winwood, Jack Casady, AL Kooper…

Album sa veoma (za ono vreme) provokativnom fotografijom na unutrašnjoj strani omota. 76 minuta čistog bluza. Ovo je u stvari više „session“ album. Ja ga obožavam. Zvuk „Hammond“-a koji moju kožu pretvara u brusni papir svaki put kada ga čujem. O gitari da ni ne govorim. A sve to je propraćeno kongama, flautama, saksofonom i naravno klavirom koji je Hendrix svirao na nekoliko pesama. Svaki instrument je našao svoje mesto i ostavio je prostora za još.

Cream – Fresh Cream (1966)

Obožavam grupu Cream! Moj omiljeni „power trio“ pored navedenog Band Of Gypsys. Obožavam sve albume ove grupe, naročito one snimljene uživo na koncertima. Genijalnost i muzikalnost tri potpuno različita čoveka idealno sklopljena u jedno. Na trenutak sviraju svi kao jedan dok se u narednom momentu može čuti individualnost trojice muzičara koji, iako svako svira za sebe, i dalje zvuče odlično i potpunjuju jedan drugog. Čista umetnost. Obožavam da sviram pesme grupe Cream. Pravi izazov!

Jethro Tull – Aqualung (1971)

Bend predvođen multiinstrumentalistom prepoznatiljivog stila sviranja i pevanja, Ian Scott Andersonom. Ovaj album mi je posebno drag, jer sam CD istog dobio od oca na poklon kada sam imao 10-11 godina. Uvek mi je bilo interesantno kako se od bilo koje pesme sa tog albuma može napraviti nekoliko potpuno novih. Flauta u rok muzici je za mene tada bila pravo otkrovenje. I dan danas volim da slušam ovaj album jer me vrati u rano detinjstvo. Naravno i na ovom albumu se svaki put može nešto novo čuti! :)

Rory Gallagher – Rory Gallagher (1971)

Rory je jedan od mojih heroja. Njegov prvi album nakon raspada još jednog fenomenalnog trio sastava Taste. I kod Rorya mi je teško da izdvojim jedan album. Čovek koji nema lošu pesmu i pesmu u kojoj nije dao celog sebe prilikom svakog izvođenja. Konkretno na ovom albumu se može čuti kako Rory, pored gitare, svira saksofon, mandolinu i usnu harmoniku. Ovaj album na vinilu je prava magija. Lektira koja se mora poslušati. :)

Frank Marino – Juggernaut (1982)

Da je Jimi Hendrix kojim slučajem ostao živ, zvučao bi kao Frank Marino. Frank je potpuna reinkarnacija velikog Jimija koji u stvari zvuči kao Frank Marino, a ne kao Jimi Hendrix. Frank je gitarista koji se prepoznaje posle tri odsvirana tona. Ja to lično volim.

The Crusaders – Those Southern Knights (1976)

Jedan od omiljenih bendova. Nešto potpuno drugačije od do sada navedenog. Nisam rasista, ali mislim da crni muzičari sviraju sa više duše. Tako makar kruže glasine. U ovom bendu su svi crnci osim Larry Carltona, koji je svirao kao da je crnac. Ovaj album na vinilu i čaša crnog vina odlično ide ukoliko imate društvo voljene osobe. Isprobajte!

Michael Franks – The Art of Tea (1976)

Ekipa benda The Crusaders ovoga puta u pratnji neverovatno zanimljivog vokala Michael Franksa. Posebnu čar daje „Rohades“ Joe Samplea, bass gitara Wilton Feldera (inače saksofoniste grupe The Crusaders) i naravno gitara Larry Carltona. Još jedan dobar album za „privođenje“.

Johnny Winter – Dervish Blues (1975)

Johnny Winter je Robert Johnson na električnoj gitari. Johnny je moj heroj. Ogromna količina energije. Jedna od mojih omiljenih slajd gitara. Na ovom albumu se to i te kako može čuti. Johnny je sjajan. Obožavam sve njegove albume! Izdvojih ovaj jer je to jedan od prvih koji sam čuo.

The Allman Brother Band – Live At Fillmore East (1971)

Mislim da naslov govori sam za sebe. Ovo je lektira koja se mora pročitati!

Billy Cobham – Spectrum (1973)

Još jedan vanvremenski album. Čista umetnost! Jedan od začetaka novog muzičkog pravca koji se zove Jazz-Rock. Mislim da Tommy Bolin nikada nije bolje svirao. Album je snimljen na brzinu ili što bi se žargonom reklo „na frku“, ali to ga ne obezvređuje. Album je sjajan. Sjajni muzičari izvode sjajne kompozicije. Svirka iz srca i duše upakovana u nešto što se nije do tada moglo čuti.

Mnogo je albuma zaslužilo da bude spomenuto, ali to ćemo nekom drugom prilikom. ;)“