Gost ovonedeljne rubrike Šta muzičari slušaju je frontmen kultnog beogradskog sastava Tibia, Miloš Ćurčija.

„Kada sam razgovarao o pravljenju spiska albuma koje smatram najbitnijim u svom životu, albuma koji su obeležili moje sazrevanje, nisam ni svestan bio koliko je to nezavidna pozicija. Obožavam muziku, ona mi je neizostavan deo dana svakog trenutka, bila ona u zvučnicima, slušalicama ili u glavi…Vodio sam se idejom da pišem o albumima na koje se bukvalno naježim kad ih se setim, pre nego što ih uopšte pustim, i kojima ću se očigledno ceo život vraćati.“

Strife – One Truth (1994)

U srednjoškolskom periodu, kada se preda mnom otvarao potpuno novi univerzum hardcore punka nakon tona i tona death metal albuma, usledio je bukvalno šamar u vidu prvog albuma benda Strife. Sećam se da je drugar doneo u školu kasetu, sa katastrofalnim snimkom koji je ipak imao toliku energiju, da sam isto veče tako skrnav snimak morao da imam presnimljen. Namučismo se da dođemo do bolje kopije nekako, ali je na kraju i disk morao da se pazari. Jednostavno album je za mene doneo potpuno novu dimenziju, kakvu je možda Judge pre toga otvorio. Sve što sam u tom trenutku želeo da čujem na jednom hardcore albumu se bukvalno nalazilo u ta nepuna 42 minuta muzike. I da, ja sam ta generacija kaseta, walkmana, premotavanja traka olovkom i kupovine baterija na trafici kad taj isti walkman krene siroma’ da posustaje.

Morning Again – As Tradition Dies Slowly (1998)

Kako su Strife, Earth Crisis, Snapcase, Chokehold i još gomila njih otvorili vrata za naše metalom zatrovane duše, tako se granica upliva satanskih sledbenika u hardcore iz dana u dan pomerala. Nedugo po izlasku albuma dobio sam ovaj disk da preslušam i taj disk je na kraju završio u mom posedu. Na stranu muzički stil koji je ovaj album u tom trenutku doneo i koje je sve granice pomerio, ono što je najbitnije jeste koliko je na mene ovaj album uticao i koliko me je ovaj album oblikovao kao čoveka. Morning Again su imali još nekoliko nosača zvuka, svaki na svoj način fenomenalan, ali „As Tradition Dies Slowly“ je u mojim očima velik kao kuća.

Opeth – Still Life (1999)

Kako smo te 1999. krenuli naš put sa Tibiiom, stvorila se jednostavno potreba da istražujemo nov zvuk, nove stilove, nove bendove. Sećam se da su Mlađan i Maksa pominjali Opeth i bilo je jednostavno neizbežno izbeći kontakt sa ovim albumom. Prvi utisak koji sam imao kada sam pustio „Still Life“ jeste da je ovo savršen spoj muzike koju bi možda moj otac pustio tokom nedeljnog ručka, miksovan sa mojim izborom kad on ustane od stola. I od tada sam jednostavno kupljen. Zauvek ću biti ljubomoran na Opeth što „Face Of Melinda“ nije pesma koju smo mi napravili, jer je u svakom tonu i u svakom svom stihu potpuno savršena.    

Life Of Agony – Ugly (1995)

Mogao sam da stavim i „River Runs Red“ album, ali neka „Ugly“ bude taj koji na neki način predstavlja za mene krunu u njihovom dosadašnjem stvaranju. Jasno je da nisam ljubitelj izdanja nakon ovog iz 1995., ima na njima po koja pesma da se probere, ali ako to izuzmemo, njihova prva dva albuma u svakom trenutku zvuče toliko sveže i energično kao da su juče pravljeni, a ne pre 20 i kusur godina. Željno iščekujem šta će novi album 2017. doneti i ja se iskreno nadam da će najpre komunicirati sa njihovim ranim radovima.

Svarog – Smor (1995)

Ovim albumom želim na neki način da dam omaž domaćoj sceni koja je mene zauvek kupila i načinila svojim delom. Mogao sam jedno mnoštvo albuma ovde navesti, ali verujem da bi onda Nemanja zažalio što me je uopšte zvao da pišem. Svarog sam imao prilike, ja mislim, 3 puta da gledam. Prvi moj susret sa njima je bio na Balkan Horor Operi 1994., nedugo potom sa Bloodbathom u Domu Omladine i ja mislim još jednom u SKC-u. Mastan zvuk i moć kakvu je ovaj bend imao na bini retko koji bend će moći da ponovi. Sećam se kad su izbacili „Smor“ album, prodavali su ga na improvizovanom štandu kod SKC-a. Ortak je javio da je pazario i ja sam trčao da ulovim svoj primerak te kasete. Retki su albumi čijih se reči i posle 20 godina do slova poslednjeg sećaš.