Prošla godina je bila izuzetno plodna za Consecration, koji je objavio ne manje od dva studijska albuma („Cimet“ i „Univerzum Zna“). Pored definitivno velike kreativnosti, bend je naslušan i pod uticajem svakojake muzike. U tom smislu, razgovarali smo sa bubnjarom sastava, Matijom Dagovićem o mnogobrojnim uticajima na njegovo izvođenje i stvaralaštvo.
„‘Šta muzičari slušaju?’ Pa to bi trebalo da bude neki ekvivalent pitanju ‘šta kuvari jedu’, ili tako nekako. Što će reći, očekuje se da muzičari imaju nekakav istančan ukus. Meni je muzika bila vrlo bitna otkad znam za sebe, i imao sam tu sreću da odrastam u jednoj vrlo muzički potkovanoj porodici u kojoj su se razni uticaji preplitali sa svih strana.“
„Muzika je inspiracija za život. Muzika je sve. Bez muzike smo niko i ništa. E sad, toliko je ima u mom životu da stvarno ne znam kako sažeti to u neku iole kohezivnu celinu, a da po obimu izlaganja to ne bude doktorska disertacija. Znam! Krenuću hronološki, onako kako su jedan za drugim izlazili, i predstaviću vam neke albume koji su na ovaj ili onaj način uticali na mene kao ličnost i/ili na mene kao muzičara. Dakle od starudija na ovamo, ima dosta da se čita i sluša pa vi lagano…“
1. Pink Floyd – The Dark Side Of The Moon (1973)
Monumentalna ploča. Neizostavni deo odrastanja svakog ljudskog bića koje iole drži do svojih emocija, svog razuma i svog mentalnog zdravlja. U mojoj porodici je ovo bila obavezna lektira u kojoj sam uživao bukvalno otkad znam za sebe. Nick Mason je na visini zadatka.
2. King Crimson – Red (1974)
Jedan od najluđih albuma ikad snimljenih, koji me je naterao da zavolim sve neke ružne i prljave zvukove činela i ostalih drangulija koje je još tada Bill Bruford svirao. Ovaj bend i ovaj album izlaze iz okvira vremena i toplo ih preporučujem svakom ko se umorio od traženja nove, zanimljive muzike. Ne prestaju da iznenađuju i posle više stotina slušanja!
3. Frank Zappa – Joe’s Garage (1979)
Remek delo najvećeg modernog kompozitora, po mom skromnom mišljenju. Konceptualni album sa jako zanimljivom pričom i nestvarnim dijapazonom aranžerskog, muzičarskog i produkcijskog umeća. Vinnie Colaiuta je moj omiljeni bubnjar, a ovo je vrlo moguće njegov najkreativniji uradak. Nikada mi neće biti jasno kako su uspeli ovo sve da izvedu.
4. The Police – Synchronicity (1983)
Verovatno moj najdraži koncert ikad, kada sam ih konačno gledao na Ušću. Ovo je poslednji, najkomercijalniji album, izdat pred raspad benda. Hit za hitom, mala škola groovea i pravljenja hitova. Kad bi mogao zlatnoj ribici da tražim da mi prenese kompletnu tehniku, znanje i manir sviranja bubnjeva, momentalno bi izgovorio „Stewart Copeland!“
5. Bijelo Dugme – Bijelo Dugme (1984)
Najviše volim Dugmiće sa Tifom, uz svo dužno poštovanje prema Bebeku i Islamoviću. Oni su bend iz mog grada, sećanje na neka srećnija vremena, nostalgična veza sa nečim što sam davno imao. Volim tu muziku, kao što volim onu staru državu koju smo nekada imali. I da, Ipe Ivandić je takođe veliki uticaj na moju svirku, hvala mu.
6. Iron Maiden – Somewhere In Time (1986)
Bend kojim je počelo sve. Sa 5 godina sam dobio ovaj album i u svojoj glavi ga odmah pomešao sa Blade Runnerom. Najbolji spoj ikad. Nicko McBrain je prosto i jednostavno razlog zbog kog sam i počeo da sviram. I dan danas, pustim ovaj album i osećam isti naboj, energiju i želju da „nožem bodem fotelju“ (trademark by Bojan Vlajić) kao i tada prvi put pre 28 godina.
7. Primus – Pork Soda (1993)
U periodu fascinacije death metalom, čuo sam ovaj album i pomislio kako nigde na svetu ne postoji ništa slično ovome. Divna demencija. Toliko je poremećeno i neprijatno i sve je kako ne treba a opet je tako… opčinjujuće prelepo. Tim Alexander je tatica i uvek je imao ton bubanj kakav bi samo poželeti mogao. Primus u svoj sili i slavi!
8. Morbid Angel – Covenant (1993)
Jeste, death metal je najbitniji deo odrastanje svake prave metalike, jer nema ništa bez blastbeatova, obrnutih krstova, pentagrama i svih ostalih rekvizita zbog kojih vas šalju na razgovore kod školskog psihologa. Previše je death metala koji volim da bi se saželo ovde, ali eto izdvojiću ovaj jedan album kao dragulj tog perioda u svakom pogledu. Iako je moja svirka daleko od ovoga, i stilski i tehnički, uvek ću obožavati Petea Sandovala.
9. Rush – Counterparts (1993)
Iako nisu nikad bilo nešto preterano popularni na ovim prostorima, Rush sam zavoleo u ranim danima srednje škole i od tad se konstantno drogirao kompletnim njihovim opusom. Jako mi je teško bilo da odaberem jedan album, i namerno sam izbegao kultove osamdesetih i skrasio se na Counterparts. Nekako je spoj starog i novog, taman kako treba. Neil Peart je svakako bogotac, svaki iole ozbiljan bubnjar je morao da prođe period klinačkog loženja na Profesora. Neki nikad ne odrastu…
10. Pantera – Far Beyond Driven (1994)
Pantera u svom najbrutalnijem izdanju. Ovaj album samo melje sve pred sobom, nezaustavljiva sila koja nema nameru da prestane. Iako su raniji albumi uglavnom omiljeniji kod fanova, ovaj je baš oterao sve u majčinu, čak i do nekih zabrinjavajućih razmera i zato mi je tako drag. Vinnie Paul i pattern koji svira na „Becoming“ su i dalje kamen temeljac za sve one koji bi da sviraju double strokes na svojim duplim pedalama.
11. Dream Theater – Awake (1994)
Ah, taj bend. Mislim da nijedan drugi bend nisam iskrenije voleo, i baš se onako istinski, klinački, ložio na isti. Kada sam čuo ovaj album, mislim sam da je to kraj muzike, nema dalje. Dugo nisam bio upoznao nikog sa kim bi delio tu ljubav, te je cela stvar bila još nekako prisnija, samo moja, ne dam nikome. Mike Portnoy je daleko od nekih ideala kojima stremim danas, ali njegov trag u mojoj svirci je neosporan i zauvek ću ga poštovati, ma kakvim glupostima se bavio.
12. Jeff Buckley – Grace (1994)
Nemoguće je ceo grunge i sve što ide uz njega sabiti u jedan album, ali iz tog nekog perioda muzičke istorije, Grace mi je svakako album koji mi najpre ugreje srce. Šteta je što je jedan takav genije otišao tako rano, ko zna šta bi se sve u muzici desilo, da je poživeo malo duže… Neverovatan vokal, svaka pesma je mala simfonija za sebe… A iza njega bend iz pakla, sa sve Matt Johnsonom za bubnjevima. Još jedan obavezan album u svakoj muzičkoj kolekciji.
13. Fear Factory – Demanufacture (1995)
Gde je Pantera stala, tu je Fear Factory pod ruku sa Machine Headom nastavio. Metal se bio umorio pod naletom grungea, te je se moralo obavezno naoštriti sve zuba i noževa što se imalo da bi se išlo ukorak sa vremenom. Ovo je album koji prosto mora da bude u pregradi za rukavice, jer retko koji može da mu izađe na crtu kada je u pitanju muzika za vožnju. Raymond Herrera i toliko pokidanih opruga na mojoj duploj pedali, vežbalo se, vežbalo…
14. Meshuggah – Destroy Erase Improve (1995)
Ovo kada sam čuo, stao je svet. Bez preterivanja. Meshuggah je nešto najsvežije što se desilo metalu u poslednjih deset vekova, ali ovaj album dok još nisu krenuli da sviraju dalekovode umesto gitara mi je ipak najreprezentativniji. Kao kad bi Chick Corea i Allan Holdsworth hteli da sviraju death metal. A Dave Wecklu rekli da ošiša užasni mullet i da dođe da svira i on sa njima. Tomas Haake je svakako najkompletniji metal bubnjar koji se ikad dohvatio palica. Monstrum.
15. Tool – Ænima (1996)
Šta reći uopšte o ovom legendarnom bendu a ne ponoviti sve hvalospeve koji su vremenom nastali? Tool je bend koji ne može da se poredi sa bilo kojim drugim, skup genijalaca, koji su bilo dovoljno pametni i nisu dozvolili da ih vreme, slava i novac unište. Ovaj album je jednako bitan kao jedan Led Zeppelin IV ili The Dark Side Of The Moon. Danny Carey je sigurno doprineo kvalitetu svirke dobrom delu bubnjarske populacije širom sveta, i još jednom – hvala mu.
16. Steve Vai – Fire Garden (1996)
Obožavam dobre gitariste. Obožavam virtuoze i solo deonice. Ali to vrlo lako može da postane veoma dosadno i retki su oni koji hodaju tom tankom linijom genijalnosti. Steve Vai je bog. Kamen bi rasplakao. U toku svoje karijere imao je vrlo šarenu diskografiju, a ovaj album je nekako najbolji presek svega što čovek radi. Arsenal bubnjara na albumu je više nego impresivan – tu su Chris Frazier, Mike Mangini, Robin Di Maggio, Gregg Bissonette i neverovatni Deen Castronovo. Opasna prog rock ploča!
17. Type O Negative – October Rust (1996)
Rođen sam u oktobru, i volim jesen i ovaj album. Ta melanholija i ta energija prirode koja svake godine umire i tone u san je savršeno zabeležena na albumu. Nažalost, kurati pokojnik nas neće više uveseljavati, ali ostavio je za sobom pozamašan uradak, na čelu sa ovim remek delom. Ako volite da samujete uz neku setnu muziku, to je to. Johnny Kelly bubnjarčina i po, uvek svira tačno ono što pesma traži.
18. Deftones – Around The Fur (1997)
Kakva je ovo bendina, ljudi moji! Jedan od retkih bendova koji odbija da uspori, koji je iz albuma u album stvarno i bez preterivanja sve bolji i bolji. Moja zaljubljenost u Deftones je počela sa njihovim drugim albumom, kada je nu metal već počinjao da ispada iz fazona, a onda je ovo uletelo i osvežilo kao čaša ‘ladne kisele iz frižidera. Abe Cunningham je napisao doktorat na temu toga kako treba da se svira čvrst, stabilan, mastan i moćan bubanj u tvrdoj muzici, zajedno sa Josh Freesom i John Stanierom.
19. Strapping Young Lad – City (1997)
Devin Townsend je vremenom pokazao da je čarobnjak sa neverovatnim moćima i kapacitetima, ali mi je ipak SYL najdraži od svega što je radio, pogotovo ovaj album. City je jednostavno tako, grad, ali se obrušava na vas svom svojom težinom. Mislim da bi neki ljudi već posle minut-dva odustali pod izgovorom da je nepodnošljivo, ali šta da im radim… City je jedna od najzajebanijih ploča u metalu. Kraj priče. I da, Gene Hoglan, gospodar dva bas bubnja svira kao da mu život od toga zavisi.
20. Tori Amos – From The Choirgirl Hotel (1998)
Tori je vanzemaljac. Vanzemaljkinja, kako god. Mnogim ljudima njena muzika i senzibilitet ne paše, ali za sve postoji pravo vreme i mesto. Njene glasovne sposobnosti, njen smisao za humor, njene reči, njeno igranje neparnim ritmovima… Niko ni približno sličan ne postoji. Ovo je njen najmračniji album koji je objavila kada je pobacila svoje prvo dete i čak i ona tvrdi da joj je to omiljeni album. Fantastični Matt Chamberlain za bubnjevima, btw.
21. Amon Tobin – Permutation (1998)
Eh, konačno i neka muzika gde nema nikakvih bubnjara. Ali ovaj gospodin je dovoljno lud i sam za sebe, i vrlo vešto secka semplove drugih bubnjara tako da situacija nije ni malo naivna. Ceo Ninja Tune Records je malo blago, a Tobin je jedan od poznatijih predstavnika. Ako se niste sa ovim ranije susretali, toplo preporučujem. Elektronika je, ali tako vešto spakovana da čovek pomisli da je u pitanju ceo jazz orkestar.
22. Dave Matthews Band – Before These Crowded Streets (1998)
Jedan od pet najboljih albuma u istoriji muzike. Produkciju potpisuje Steve Lillywhite, a celina je kao neka sanjiva priča sa američke farme, protkana kroz neku toplinu kao kad roditelj sa tobom deli nešto i to je onda najbitnije na svetu. Divna, romantična i topla ploča sa neshvatljivim dinamičkim oscilacijama, pravi rollercoaster. Carter Beauford je, ako niste znali, gospodar činela i zdravog groovea.
23. A Perfect Circle – Mer De Noms (2000)
To je onaj osećaj kada neki nov album prosto ne možete da prestanete da slušate. Tada sam bio u Belgiji, i kompletan ugođaj i ostanak u istoj je obeležio ovaj album. Čarobno iskustvo, ne znam kako bih drugačije opisao. Maynard James Keenanov verovatno najsvetliji trenutak karijere, svaka pesma hit za hitom. Josh Freese i Tim Alexander za bubnjevima, čista esencija alternativnog roka.
24. Jimmy Eat World – Bleed American (2001)
Ovo je prosto i jednostavno jedna od najboljih pop ploča ikad snimljenih. Ljubav na prvo slušanje. Ovo su The Beach Boys, ali na steroidima. I nisu iz Kalifornije kao što bi pomislili, već iz Arizone, totalna egzotika. Geeky bend, sa geeky imidžom i stavom, ali vrlo opaki kada je u pitanju pisanje pesama. Zach Lind je ovde još jedan od onih koji potvrđuju zlatno “less is more” pravilo. Čista desetka.
25. Yann Tiersen – Amélie (2001)
Duša od čoveka. Imao sam tu ludu sreću da sa tadašnjom devojkom, a sadašnjom ženom gledam ovog gospodina uživo na Kolarcu! I ostao je u sećanju kao jedna od najbitnijih stvari koje sam ikad doživeo. Ovaj film i ovaj soundtrack su jednostavno među najlepših ljudskim tvorevinama i trebalo bi ih poslati u svemir vanzemaljcima kao najlepšu moguću sliku ove planete.
26. Pain Of Salvation – Remedy Lane (2002)
Progresivni rock i metal su bukvalno eksplodirali tamo od prve polovine devedesetih naovamo, ali retki su baš OVOLIKO dobri albumi. Težak je album, teška je priča, produkcija možda malo suvonjava, ali svirka i emocija je toliko jaka da nije ni bitno. Ako je nešto za lomljenje flaša o glavu to je ovaj album. I da, Johan Langell možda nije neko mega zvučno ime iz bubnjarskih časopisa, ali je svakako jedan od kvalitetnijih predstavnika ove branše i uvek volim da ga slušam.
27. Sikth – Death Of A Dead Day (2006)
Ne volem djent. Ne volem bilo šta to je jumping on the bandwagon fazon, a djent mi je uvek nekako bio “ajde da upakujemo Meshuggah za devojčice” i da svi nešto bendujemo žice na nekakvim osmožičanim gitarama, prateći sinkopirani besmisleni i beživotni beat nekakve duple pedale. Dosadno do zla boga. Ali ovi momci, e to je već nešto drugo. Nešto ih krpe sa tim djentom, ali ovo je metal sam za sebe, inventivan, poseban, zanimljiv, svojstven i zreo. Dan Foord je jedna hobotnica sa nestvarnim muzičkim vokabularom i uvek mu se vraćam za inspiraciju.
28. Porcupine Tree – Fear Of A Blank Planet (2007)
Ovo je moj omiljeni bend već nekih sigurno deset godina. Sreća pa je opus poprilično veliki inače bih se plašio da mi ne dosadi koliko se sluša. Steven Wilson sve što dotakne postaje zlato, čini mi se. Ovaj album je možda najmetalskiji i najkomercijalniji na nekom svetskom nivou, ali je takođe i najmračniji uradak, te mi je zato na visokom mestu broj jedan od svih albuma ikad. Gavin Harrison je verovatno najkompletniji i najkompleksniji muzičar među bubnjarima današnjice. Prava je poslastica slušati i gledati ga u bilo kojoj muzičkoj situaciji.
29. Textures – Silhouettes (2008)
Da sam kojim slučajem ovaj album kupio na kaseti ili ploči, do sad bi i jedna i druga bile dezintegrisane od slušanja. Izuzetno zrela svirka, kontrola usred nepodnošljivog haosa. Meshuggah i djent sledbenici su udavili metal u poslednjih nekoliko godina, ali ovakvi bendovi i izdanja ulivaju nadu da metal još uvek nije mrtav i da itekako ima šta da kaže. Levoruki kolega Stef Broks je jedan retko talentovan momak koji može mnogo više od onoga što u bendu svira, te je to još jedan kompliment njegovoj svirci od koje vilica pada do poda.
30. Leprous – Coal (2013)
Posle održana dva trijumfalno dobra koncerta u Beogradu, Leprous mi se potvrdio kao jedno od najbitnijih otkrića u muzici. Stagnacija u progressive metalu, pa i metalu uopšteno gledano se razbija ovakvim bendovima i albumima koji jednostavno prevazilaze poređenja i neke ustaljene stavove i vrednosti. Učinite sebi uslugu i poslušajte Coal, nećete moći da verujete kakva superiornost je u pitanju. Iako Tobias Ørnes Andersen nije više u bendu, odradio je majstorski posao na albumu.
