Igor „Jimmy“ Stanić je gitarista, basista i autor u bendovima Superhammer i Elsewhere Shine, sa svojom suprugom čini i projekat Creation Of Nothing, novinar Srpskog Metal Portala, a u poslednje vreme, baziran u svom Graveyard Neighbour Studiju, uključen i u produkcijski deo posla (snimatelj na novom albumu Rain Delaya – “Selenophilia” kao i Elsewhere Shinea – “Mater Morbi”). Izdvojili smo malo vremena da porazgovaramo sa Igorom o izdanjima koja su mu među omiljenima.
„Naravno da je lista mnogo duža od ovih nekoliko albuma koje sam naveo, ali neka izdanja jednostavno imaju prevelik uticaj na mene kao muzičara i autora. Kao kod svakog fanatičnog kolekcionara, nagon za istraživanjem i otkrivanjem novih bendova i albuma je neprekidan, ciklus gotovo konstantan. Ova lista je, takoreći, fragment svega toga, nekoliko komada istorije koje su me formirali kao muzičku ličnost i kojima se kao slušalac konstantno vraćam.“
Black Sabbath – Master Of Reality (1971)
Za mene definitivno najbolji, najznačajniji, najuticajniji album svih vremena. Kada god pišem riffove, vajb ovog albuma je u podsvesti i provlači se kroz moj autorski rad na ovaj ili onaj način. Ispostavilo se vremenom da je ovo jedini album sa kojeg znam da sviram sve, ali bukvalno sve pesme, sve gitarske i bas deonice, osim solaža. Njih sam uvek izbegavao da skidam, znam samo neke, jer nose suviše snažan Iommijev izraz, a moje sviranje nije kompatibilno sa takvim pristupom gospodara riffova. Sećam se da sam se najviše lomatao sa nekim delovima „Sweet Leaf“ i „Into The Void„, a ova potonja je bila i ostala sinonim za Black Sabbath sound i pesmu. Nema potrebe da kažem da je Gibson SG uvek prisutan u mom arsenalu gitara.
Cro-Mags – Best Wishes (1989)
Ljubav na prvo slušanje, koja traje i dan danas. Sećam se dobro da mi kao klincu dosta stvari vezanih za ovaj album, kao i Cro-Mags generalno, nisu bile bistre, ali je muzika bila tako prokleto ubedljiva, album čvrst i brutalan. U to vreme, na samom početku devedesetih, moj grad Inđija je imao sjajnu ekipu ljudi otvorenog uma, koji su uticali na razvoj mog muzičkog ukusa, upoznajući me sa Crossover/HC/Punk bendovima. “Best Wishes” je simbol tog vremena.
Death – Spiritual Healing (1990)
Za mnogo ljudi daleko od najboljeg Death albuma, ali ono što sam naveo gore za “Best Wishes” važi i za “Spiritual Healing”. Album koji je obeležio moje odrastanje, zvuk koji se ne zaboravlja i u mojim očima, uz Morbid Angel “Altars Of Madness” sinonim za pojam death metal. U kompletu sa sve coverom Eda Repke, ovo je jedan klasičan album, po svim pitanjima, daleko van okvira žanra u koji je svrstan.
Queensryche – Operation: Mindcrime (1988)
Ovaj album je za mene bio šok po svim pitanjima. Totalno različit od svega što sam tada slušao, grandiozan, dubok, gotovo nestvaran. Konzumiranje “O:M” je uvek neverovatno iskustvo, gotovo ritual kojeg ponavljam periodično od prvog momenta kada sam ga čuo. Pesme, aranžmani i orkestracije su čista magija. Okarakterisani svojevremeno prefiksom “intelektualni” metal, ovaj album je zapravo monumentalno ostvarenje rok muzike generalno.
Slayer – Reign In Blood (1986)
Ovaj album je sve što, iz moje perspektive, metal treba da bude. Prljav, direktan, grub, neprijatan, maliciozan, surov. Obavezna lektira iz oblasti “stav i karakter u rock i metal muzici”. Istinsko remek delo.
Masterplan – Aeronautics (2005)
Za kraj liste, koja bi mogla da se oduži na nebrojeno puno albuma, ali unapred skraćena na šest naslova, ostavio sam anomaliju zvanu “Aeronautics”. Generalno, niti je najbolji Masterplan, niti najbolja rola Jorna Landea, jednostavno, kako sam negde pročitao u jednoj recenziji istog “…prokletinja jednostavno neće da izađe iz CD plejera”. Ne znam ko je to rekao, ali je apsolutno bio u pravu. Moja supruga ga je prva otkrila i najveći je krivac što je za gotovo više od decenije ovo verovatno najslušaniji album u domu Stanića, iako ne mogu da se otmem utisku da je na globalnom nivou “Aeronautics” blago zapostavljen.
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=jRPHdJXhUPU]
