Frontmen novosadskog sastava Tona, Đorđe Skorupan, ove nedelje za Balkanrock objašnjava i razlaže svoj muzički ukus. Tu su albumi uz koje je odrastao, sazrevao i gradio svoj muzički ukus.

Thin White Rope – In The Spanish Cave (1988)

Davno pre današnje zakasnele pomame za Kyussom i stonerom opšte, svirali su bendovi koji to nisu činili da bi pratili trend nego zato što su pustinju doživljavali kao svoj dom, i spolja i iznutra. Da skratim priču, ovo je najbolji `desert rock` bend svih vremena i jedan od najboljih a najmanje poznatih bendova uopšte. Glupo mi je izdvajati neki njihov album jer je svaki fenomenalan, ali eto, neka bude to „In Spanish Cave“ koji zvuči kao prava pustinjska oluja praćena urlajućim gitarama, moćnim vokalom i kriptičnim stihovima. Imao sam tu sreću da ih gledam uživo i to je jedino religiozno iskustvo koje sam ikada doživeo.

Mudhoney – Superfuzz bigmuff and early singles (1988-1990)

Ovo je zapravo spojeni EP iz `88 i prvi singlovi ali ja sam ga te godine nabavio kao album na jednoj kaseti i tako ga i doživljavam. Slušanje ranih Mudhoney bilo je u dobroj meri fizičko iskustvo. Onog momenta kad je krenula „Touch me i`m sick“, srušila se moja dotadašnja predstava o svemu što moderni rokenrol predstavlja i muzika je ponovo, kao u slučaju njihovih idola, The Stooges, postala divlja i beskompromisna vožnja.

Let 3 – Two dogs fucking (1989)

Baš kad sam pomislio da nikad u životu neću čuti “domaći” album koji mi se dopada bez ikakve rezerve, poput gomile stranih, pojavili su se ovi ludaci s svojim fenomenalnim debi albumom. Mračno, žestoko, duhovito , moderno – sve ono što nisam očekivao od jugoslovenskog benda. Žao mi je što su u proteklih deset godin postali suviše ekstremna parodija ali uživo i dalje razbijaju.

Melvins – Houdini (1993)

Remek-delo najinovativnijeg alternativnog rok benda. Svirali su grunge deset godina pre Sijetla, zatim ga batalili, doslovno izmislili sludge metal i sijaset drugih podžanrova a onda sve to redefinisali i okrenuli naopačke. I to se najjasnije čuje na ovom albumu. Prvobitno, nekoliko pesama producirao je Kobejn koga su ubrzo otpustili jer nije bio “pod kontrolom”. Melvinsi su večni kao Motorhead. Nema većeg komplimenta.

Happy Mondays – Pills N Thrills and Bellyaches (1990)

Ovo nije žestoka rokačina već naizgled pitki pop-rok s mnogo fanka i elektronike. Ali samo naizgled. Ovaj album je toliko subverzivan da bi ga trebalo zabraniti. Otvoren poziv na bahanalije zapakovan u savršene hit pesme sa sjajnim stihovima. Onog momenta kad krene “Kinky Afro” i Šon Rajder kaže “Son, i`m 30, i only went with your mother `cause she`s dirty”, sve vam postane jasno.