U ovonedeljnoj rubrici Šta muzičari slušaju ugostili smo pevača benda Nadimač, Danila Trbojevića.

„Nisam muzičar i ne znam kako drugi bendovi prave svoju muziku, i mislim da ću baš zbog toga do kraja života obožavati rock `n` roll muziku i sve ono dobro što je iz nje poteklo. To me čini srećnim. Ovde podrazumevam i podžanrove r’n’ra koji se i danas granaju. Bez obzira na to o kom se bendu radi, uvek sam poštovao bendove kod kojih sam osećao iskrenost i strast, a upravo zbog tih kvaliteta navedeni albumi mi nikad nisu dosadili“, kaže Danilo i dodaje: „Sledi lista albuma koji su imali na mene veliki uticaj, a koje i danas obožavam i često slušam.“

Scott Walker – Scott 3 (1969)

Ovaj album, kao i samog autora, stavljam na prvo mesto prvo jer je to omiljeni pevač mog oca, a drugo jer sam uz Scotta, Deep Purple, Black Sabbath, Elvisa, Genesis, Led Zeppelin, itd. odrastao zahvaljujući muzičkom ukusu mojih roditelja i na tom ukusu sam im i danas zahvalan. Scott Walker je bio zvezda jos 60-ih i pevao u čuvenim Walker Brothers koji su u tom trenutku bili veći od Beatlesa. Naprasno, on je napustio bend i počeo da pravi drugačiju, mračniju i daleko iskreniju muziku u odnosu na ostatak tadašnje scene (naravno sa izuzetkom grupa koje ću kasnije pomenuti). Njegov pristup muzici, bez kompromisa i bez komercijalnog uspeha kao imperativa, stvorio je od njega underground zvezdu, što je bila velika transformacija u odnosu na ono što je bio. Iako volim muziku 60-ih, od Stonesa, do Kinksa i Beach Boysa, pristup muzici Scotta Walkera valjda se uklopio u kraj 80-ih i kraj Jugoslavije, tako da mi je ovaj njegov album, ali i druge njegove pesme, posebno adaptacije Zaka Brela praktično soundtrack za detinjstvo u mrtvim ranim 90-ima. I danas mislim da je vrhunski autor, poslušajte pesme “Next” i “Amsterdam”.

Riblja čorba (nije album, snimao sam sa TV-a)

Budući da nije bilo šanse da se kasete pazare, a ploče još manje, bio sam u deficitu sa muzikom, tj. nisam baš mogao da otkrivam mnogo toga, a još manje da posedujem mnogo muzike. Onda sam jedan dan, kad moji nisu bili kući, provalio da je moguće snimiti zvuk sa televizora na kasetu. Ne pričam sad o nekom povezivanju i kablovima, nego sam samo stisnuo ona dva dugmeta u isto vreme i okrenuo kasetofon prema TV-u, i tako držao nekih sat i nešto vremena (uz okretanje kasete). Tada sam snimio nekih 10+ pesama od Riblje čorbe i po koju od Zabranjenog pušenja i još ponekog domaćeg benda. U svakom slučaju, zvuk je bio totalno sranje jer je kasetofon hvatao sve zvukove oko TV-a, ali je ta kaseta meni bila vrhunska i preslušao sam je milion puta.

Black Sabbath – Black Sabbath (1970)

Za razliku od prethodnog albuma, BS sam sam negde iskopao, a nije mi ga niko preporučio, mada se matori oduševio jer nije čuo taj album ko zna od kad pa ga je puštao glasnije nego ja (smeh). Šta reći, ovaj album menja koncept muzike koja nastaje od strane ljudi koji stvaraju u radničkim naseljima a ne muzičkim akademijama. Brutalno mračan i vrhunski originalan gotovo u svim elementima svirke i pevanja, osvojio me je na prvo slušanje. Sve od vizuelnog koncepta albuma preko tema pesama i naravno muzike i danas me naježi, a tad sam mislio da će me munja zveknuti jer ga slušam (smeh). I danas je ovaj album možda najkultnije ostvarenje hard rock/metal podžanra.

AC/DC – Blow Up Your Video (1988)

Posebno drag bend jer je prvi sa kojim sam skapirao da postoje i drugi ljudi koji vole tu muziku pa sam počeo da razmenjujem muziku sa drugom iz bloka i tako sam i nabavljao Led Zeppelin, Uriah Heep ili Motorhead izdanja koja inače ne bih imao gde da nađem. Podjednako volim AC/DC sa Bonom Scottom i sa Bryanom Johnsonom, tako da mi je ovaj album legao, malo je reći, k’o kec na dvojku, da budem precizniji, u**ao sam se u gaće kad sam ga čuo. Nikad pre nisam čuo da neko svira rock ‘n’ roll (ne metal) tako glasno i čvrsto, a i besno, k’o Australijanci na tom albumu. Pesme “This Means War” i “Heatseeker” sa ovog albuma kidaju!

Judas Priest – Screaming for Vengeance (1982)

Dok sam listao neko matoro izdanje kultnog Rock Expressa naleteo sam na članak gde mislim Vicko iz Riblje Čorbe nabraja 10 omiljenih albuma gde je pomenuti naveo i ovaj album Judasa. Komentar mu je bio nešto u fazonu kako je to bend sa opakom reputacijom koji karakteriše vokal S & M vrištavca Roba Halforda. Koji komentar, pojeo sam se dok nisam našao i prvi put čuo ovaj album. Ne samo da se radi o hevi metal klasici, već je to i prvi njihov album koji je otišao korak dalje i bio najagresivniji do tad. Nakon njega je došao Painkiller i promenio sve, al’ svejedno SFV ostaje za mene alfa i omega hevi metala. Pored kultne naslovne, izdvojio bih i “Riding on the Wind”, “Devil’s Child” i “Heavy-Electric Eye”. Uf, kakav album.

The Exploited – Castle Masters Collection (1990)

Zahvaljujući tome što sam imao drugaricu iz razreda koja je imala stariju sestru pankerku koja se družila sa nekom ekipom koja je izgledala ubi’ Bože, još kao klinci skapirali smo šta su to pankeri i prvi put čuli za bendove poput Sex Pistolsa, Šahta, Direktora i Exploiteda. Normalno, čuli smo i po koju pesmu, al’ sam morao da se načekam dok sam nabavio neki nosač zvuka sa pesmama nekog od ovih bendova. U svakom slučaju bilo mi je zabavno da pravimo lažne čirokane i da skačem po sobi. Tek u kasnijim razredima osnovne sam nekako presnimio veći deo pomenute kasete, a kasnije mi je drug dao i CD singles collection koji i danas negde imam. Ova kompilacija je remek delo panka i prati Exploited u ranijoj fazi, dakle do 1990. godine, kada je bend izdao album sa do tada najviše uticaja metala – “Massacre”.

HammerFall – Renegade (2000)

Kad sam prvi put čuo ovaj album, naježio sam se. Ovo je prvi album koji nije bio ni klasičan heavy metal, ni power metal, iako volim oba. Ono što me je posebno oduševilo bilo je to što je bend za razliku od ostalih poput Rhapsodya, Helloweena ili Gamma Raya, predstavljao skupinu likova koji su, čini mi se, daleko zaostajali za pomenutim bendovima što se tiče pokazanog umeća sviranja i pevanja. Daleko od toga da je ovaj album loše odsviran ili otpevan, samo mislim da mi se ne bi svideo da su komplikovali svirku, a da je Joakim tu nešto preterano zapevao. Prva tri albuma i “Hiding the Call” su stvarno odlična izdanja, kasnija izdanja su me, malo je reći razočarala. Ipak, za mene ovaj album ostaje klasika.

Slayer – Reign In Blood (1986) / Anthrax – Among the living (1987) / Sepultura – Schizophrenia (1987)

Komšija mi je dao ovaj album Slayera i, iako sam ga slušao na kasetofonu bez maske koji je ionako klopao traku, prvi put kad sam čuo ovaj album ništa mi nije bio jasno, pomislio sam da je ovo ili najgori album na svetu ili remek delo. Onda sam poslušao još jednom, pa još jednom, itd. itd… i slušam ga i danas. Ovaj album je jedan od onih koji će večno biti klasici, ne samo po kvalitetu pesama, nego i snimka… Anthraxov “Among…” je bio drugi album zbog kog sam skapirao da je thrash metal potpuno ludilo od muzike. Oba albuma su ostavila trajan utisak na mene upravo zbog toga što su toliko različiti i što predstavljaju dva relativno originalna pristupa (speed/thrash) metalu. Ipak, kada sam poslušao gore navedeni album Sepulture, mogu da kažem da sam se oduševio možda i više nego u slučaju Slayera i Anthraxa, baš zbog toga što se radilo o bendu iz Brazila, koji iako ima bendove poput Ratos de Poraoa ili Lobotomiae, ipak nema scenu koja štancuje bendove i izdanja. Upravo zbog sirovosti albuma i lošeg engleskog jezika, ovaj album mi je najdraži thrash album.

Anal Cunt – 40 More Reasons to Hate Us (1996)

Početkom srednje škole (najjačeg dela života – smeh) smarali smo likove koji su prodavali muziku po štandovima kod SKC-a preko nedelje, a vikendom, preciznije nedeljom, one koji su dovlačili muziku na berzu ispred pomenutog zdanja. U svakom slučaju prvo smo gomilali kasete pa diskove, a onda i “mp-trojke”, iako većina nas nit’ je imala kompjutere, a još manje rezače, o internetu da ne pričamo. E, tada smo počeli da iskopavamo bendove koji su imali megauvrnuta imena, a svirali muziku koja je bila toliko sjebana da smo mislili prvo da se radi o zezanju, a drugo da te bendove osim nas niko živ nije čuo (smeh). Bendovi sa imenima poput AxCx, Cripple Bastards, SOB, Napalm Death, Terrorizer, Pig Destroyer ostavili su utisak na nas jer smo sa njima provalili šta je grind. AxCx je ipak više powerviolence nego grind, al’ nam je svakako bio omiljen jer su bili najumobolniji. Kasnije smo i obrađivali neke pesme sa ovog albuma koji je teško opisati rečima. Recimo da se radi o vrhunskoj škripi i umoparajućim vokalima koji u kombinaciji sa naslovima pesama poput “I Just Saw the Gayest Guy on Earth” ili “Johnny Violent Getting His Ass Kicked by Morrissey” prosto teraju slušaoca da se upuca u mozak. Al’ da svejedno kasnije pusti album ponovo (smeh)!

Cannibal Corpse – Gore obsessed (2002) / Dying Fetus – Grotesque Impalement (2000)

Ovde nema šta mnogo da se objašnjava, iako sam čuo albume CCa- pre ovog mislim da mi je ovaj najdraži, prvo jer je, kad je izašao, bio možda najbrutalnije izdanje ove grupe, a drugo što su “kanibali” kasnije, 2004. u Beogradu, svirali nekoliko stvari sa njega iako su promovisali tada aktuelni “Wretched Spawn”. Oduševljava me što nije besomučno brz, nadrndan i besmisleno komplikovan kao što je to slučaj sa kasnijim izdanjima tehničkih brutalnih death metal bendova koji su po mom mišljenju zalutali i promašili poentu DM-a. Omiljene pesme sa ovog albuma su svakako “Pit of Zombies”, “Grotesque” i “Savage Butchers”. Što se tiče Dying Fetusa, i on je spadao u kategoriju bendova koji su bili nadrealni. Kad smo prvi put čuli ime benda, a onda ono grgutanje i groktanje prosto smo se oduševili. Ovaj EP je po meni i ostalo vrhunsko izdanje ovog benda (uz možda “Kiling on Adrenaline” i “Stop at Nothing”). Bend je vrhunska death metal mašina mada su posle otišli previše u tehnikaliju za moj ukus. U svakom slučaju, VRHUNSKI EP, koji bih voleo jednog dana da nabavim na vinilu (smeh).