U novoj rubrici Balkanrocka „Šta muzičari slušaju“ svake nedelje pročitajte koje nam albume preporučuju muzičari sa regionalne scene. U premijernom tekstu objavljujemo izbor Danila Nikodinovskog, gitarista i frontmena beogradskog sastava Consecration, koji se ovog puta opredelio za tri nova i dva starija albuma.
Kyuss – Welcome To Sky Valley (1994, Elektra)
Ovaj album je toliko blago da je to neverovatno. Tek skoro sam naučio da je pravo ime albuma zapravo Kyuss – Kyuss, ali je zbog znaka na omotu većina ljudi (pa i sama diskografska kuća, u krajnjoj liniji) ovaj album nazvala kao Welcome To Sky Valley. Produkcija prava američka, topla, sjajna – Joe Barresi je bog. Neverovatno je da su činele na celoj ploči glasnije od gitara i da baš te činele i ceo bubanj bacaju kilometre prašine, baš kao i ta pustinja iz koje je bend potekao. Svaki rif na ovom albumu je ogroman kao kanjon – 100°, Gardenia i Whitewater su možda najstonerskiji primeri, a Supa Scoopa And Mighty Scoop najavljuje put kojim će Queens Of The Stone Age krenuti par godina kasnije.
U krajnjoj liniji, koga briga da li se ovo zove stoner rock ili nekako drugačije kad je suština celog rokenrola stala u ovih deset pesama. Ploča za sva vremena.
Jeff Buckley – Grace (1994, Columbia)
Kolika je šteta što je ovaj dečko umro. Da je poživeo duže, ko zna koliko bi nam još sjajne muzike ostavio. Grace je album za sva vremena. Da li naslovna pesma, Last Goodbye, ili Cohenova Hallelujah, Jeff je objasnio šta znači sipati dušu u pesmu i pevati. Kao da je došao sa druge planete – kada se udavio pevajući Zeppelinovu Whole Lotta Love, tamo se verovatno i vratio.
Tek kada sam skidao skoro na gitari naslovnu pesmu, primetio sam da Anathema Pitiless ima sličan sklop akorada, posebno kada sa E predje na D#… A Anathema je samo jedan od bezbroj primera; uticaj Buckleya mlađeg je nemerljiv na ceo muzički svet – svaka pesma na Grace-u probada pravo kroz srce. Kao i Kyuss, ova ploča je vanvremenska. Andy Wallace je briljirao sa produkcijom, i na ovoj ploči, a posebno i na Faith No More – King For A Day, Fool For A Lifetime godinu dana kasnije.
Anathema – Weather Systems (2012, Kscope)
Nije tajna da ja ovaj bend obožavam, još od 1996. naovamo, kada su prestali da se bave metalom a više krenuli da se bave muzikom. Konstantno napredujući i menjajući svoj zvuk u nešto samo njima svojstveno, Anathema nam je isporučila album sa najboljom produkcijom do sada. Chris Cederberg, koji je nekada svirao gitaru na poslednja dva In The Woods… albuma (Strange In Stereo i Three Times Seven On A Pilgrimage) obavio je sjajan posao kao producent. Svakom elementu je našao mesto i stavio u miks na najbolji način, bili to gudači, nekoliko vokala (dva muška i jedan ženski), električne i akustične gitare, sola, ambijentalni gitarski pasaži, klavijature… Posebno bubnjevi – bubanj na Anathema albumu nije zvučao ovako dobro još od Alternative 4 iz 1998. godine, koji je bio mnogo svedeniji album. A pesme su genijalne kao i uvek – kao Nick Drake, Jeff Buckley, Radiohead i Sigur Rós da imaju bend zajedno. Mada, ako bih morao, izdvojio bih Untouchables, oba dela, The Beginning And The End i Sunlight kao najznačajnije.
Meshuggah – Koloss (2012, Nuclear Blast)
Iako me u poslednjih nekoliko godina nova metal muzika slabo interesuje, jer u principu nema toliko novih uzbuđenja, ako neko ume da iznenadi to je Meshuggah. U svom tom nekom djent žanru koji je poprilično dosadan (čast izuzecima – bend Textures), Meshuggah su na Kolossu isporučili pre svega muziku a ne drndanje po žicama za bas gitaru. Break Those Bones Whose Sinews Gave It Motion, prva pesma koju su izbacili, ostala mi je i omiljena jer ima taj neki spori monstruozni gruv koji sam zavoleo još na Nothing albumu deset godina ranije, 2002. Ostale pesme na albumu su kao neki presek cele diskografije benda, ima starog tech thrasha (The Demon’s Name Is Surveillance, The Hurt That Finds You First) ali i dobro poznatog Mesh ludila sa sinkopiranim rifovima, Holdsworth solažama i tako to (Marrow, Swarm). I naravno, Jensom koji urla na ceo pakao u triolama. Brutalno, ali inteligentno brutalno, to je ono sto Mesh čini svežim, i Koloss sjajnim.
Isis – Live VI – 11.16.07 (2012, Self-released)
Isis, sjajan američki bend koji se raspao pre dve godine. Srećom, uspeo sam da ih odgledam dvaput u Zagrebu (2005. i 2009.) i taj prvi koncert iz 2005. kada su promovisali Panopticon, mi je sigurno jedan od najboljih koncerata koje sam gledao u životu. Uz Radiohead, Oceansize, Queens Of The Stone Age i Foo Fighters, Isis su sigurno najvažniji bend koji je delovao tokom prvih deset godina u 21. veku. Spojili su nekoliko scena i žanrova – hardcore, metal, prog, postrock, noise – i pokrenuli neki potpuno novi fazon pisanja pesama i sviranja, u kome vokal nije imao glavnu ulogu, već muzika. A muzika je bila genijalna.
Live VI je poslednji u nizu live izdanja koji je objavljen posthumno i prikazuje bend u najboljem svetlu, na svojim živim nastupima. Holy Tears, In Fiction i Carry zvuče bolje nego ikad, a za sjajnu postprodukciju i mastering je zaslužan James Plotkin, koji igrom slučaja radi mastering i za novi Consecration album. Interesantno je da, kada sam prvi put pustio ovaj album i čuo kako zvuči, prvo mi je Plotkin pao na pamet što se zvuka i masteringa tiče, pa se ispostavilo da i jeste on. Bubanj u prvom planu, topao i snažan zvuk i, sjajno odsvirane pesme naravno, ono su što čini ovaj album nezaobilaznim, u krajnjoj liniji kao i možda poslednji produkt nečega važnog kao što je bio Isis.
