Aleksandar Stošić, član vodećih alternativnih niških bendova Nahty i Kiša Kerozina ove nedelje za Balkanrock.com piše o albumima koji se ovh dana nalaze u njegovom plejeru.

The Raveonettes – In and Out of Control (2009)

The Raveonettes je danski dvojac kome se često vraćam, posebno albumu In and Out of Control (2009) koji za mene predstavlja pravo remek delo jednostavnosti, spoj muzike 50-ih godina, nojzičnih gitara prepunih efekata i elektronskog bubnja, gde Sune i Sharin, ukrštanjem svojih vokala oblikuju pesme koje bi neko mogao da svrsta i pod Pop žanr. Uvek iznova proživljavam različite emocije u zavisnosti od numera koje se smenjuju, ali je karakteristično da na albumu uglavnom preovlađuju svetliji muzički tonovi sa malo mračnijim i direktnim tekstovima gde se između ostalog skreće pažnja na određene probleme i oblike devijantnog ponašanja, poput onog iz pesme Suicide (not tonight) ili Boys Who Rape ( Should All Be Destroyed) i stihova “They rip you to shreds, Make you feel useless, You’ll never forget, Those fuckers stay in your head”.

Počev od prve pesme Bang! sve nezaustavljivo teče, smenjuju se hitovi poput Gone Forever, Last Dance, Heart of Stone, pa sve do devete, mog ličnog favorita Breaking Into Cars koju uglavnom preslušam više puta, pa se tek onda prepustim uplivu u odličnu Break Up Girls! i sa laganom odjavnom pesmom Wine znam da je tu kraj žurke.

Album koji bih definitivno slušao u iščekivanju smaka sveta.

Black Rebel Motorcycle Club – Baby 81 (2007)

Baby 81 (2007) četvrti je studijski album odlične trojke iz San Franciska. Bend kome stavljaju etikete garage rock, blues, neo-psychedelia, shoegaze, noise rock, mada, ako zanemarimo sva žanrovska određenja možemo da čujemo čvrst gitarski album sa povremenim uplivima psihodeličnih gitara, pozadinskih akustičnih deonica u nekim pesmama, melodičnim vokalima i dobrim tekstovima.
Album otvara jaka Took Out A Loan, sledi žestoko plesna Berlin sa ogromnom količinom energije a odmah zatim sledi Weapon Of Choice sa jednim od mojih omiljenih stihova „I won’t waste my love on a nation“.

Baby 81 je jedan od onih albuma koje volim da slušam od početka do kraja, energičan, žestok, na trenutke mračan i seksi i sa svojih trinaest pesama čini kompaktnu celinu.

Piano Magic – Life Has Not Finished With Me Yet (2012)

Piano Magic je jedan od mojih omiljenih bendova, nastao 1996. godine u Londonu. Pre par dana došao sam do primerka njihovog novog, jedanaestog po redu studijskog albuma Life Has Not Finished With Me Yet (2012) objavljenog pre mesec dana. Na prvo slušanje mi par pesama uopšte nije leglo i nisam imao strpljenja da preslušam kompletan materijal. Posle nekoliko dana odlučio sam da moram makar jednom da čujem ceo album i tako polako počeo da prihvatam pesme i otkrivam razne detalje koji su vešto utisnuti u produkciju.

Ovo je album koji ne može da razočara fanove benda. Malo je u sporijem tempu u odnosu na prethodne albume, posebno u odnosu na odlični Ovation koji je bio karakterističan i zbog gostovanja legendi Brendan Perry-ja i Peter Ulrich-a iz benda Dead Can Dance.

Na novom albumu imamo standardno naizmenično preklapanje glasova Glen Johnson-a i Angele David-Guillou, tako da Piano Magic samo nastavlja svoju priču u smeru kojim su krenuli, bez naglašenih eksperimenata, sa samo čistom ekspresijom emocija uz muzičku podlogu koja je svedena na minumum. Moj apsolutni favorit je pesma Judas i pored nje izdvajam i Higher Definition kao autentičnije od ostatka materijala.

Ko voli ovaj bend i ko ne očekuje nešto spektakularno uživaće i u ovom ostvarenju koje se odlikuje mračnom atmosferom, jakim tekstovima, lepim melodijama.