-

Iznova indie izmaglica – „Oshin“ deset godina kasnije

Svako ko je pratio indie scenu početkom prošle decenije sigurno je mogao primetiti totalnu prezasićenost uslovno jangle-shoegaze-dream pop zvukom, koji je u nezaustavljivim valovima dopirao iz kućnih studija (ili, budimo realni, spavaćih soba) mladih, uglavnom američkih muzičara. Svepristuni na YouTube-agregatorima poput čuvenog David Dean Burkhart, sa izuzetkom nekih imena poput Wild Nothing, Beach Fossils i Craft Spells, većina ovih izvođača je neuspešno krila svoj manjak inspiracije iza emulirane nostalgije, guste kaše reverba/delaya i gitarskih efekata.

Naravno, nije stvar u tome da se DIIV iz Bruklina naročito izdvajao naročitom muzičkom sposobnošću ili tehničkim momentima. Ali, u određenom smislu, četvorka predvođena Zacharyem Cole Smithom je na ploči „Oshin“, objavljenoj na današnji dan 2012. godine za kuću Captured Tracks – inače, dobrim delom odgovorne za gorepomenutu navalu bendova – demonstrirala jednu od najubedljivijih verzija ovog zvuka koji, uprkos jednoličnosti i ekstremnoj jednostavnosti, rezonira sa slušaocem zahvaljujući svoj pitkoj, eskapističkoj fantaziji.

Čak i godinama od poslednjeg slušanja (a strašno mi je i da pomislim kada je to zapravo bilo!) sećanje na likvidan, ogroman zvuk, bogat uticajima iz surf roka, i obilan repetitivnim, ali zaraznim gitarskim lidovima, neki kojih su našli put u samo srce mog muzičkog doživljaja, ne jenjava u svom intenzitetu – ako se ta reč uopšte može upotrebiti pri dočaravanju atmosfere ovog albuma. Jer, kada bih težio nekom slikovitijem opisu, rekao bih da „Oshin“ u celini zvuči kao letnji, primorski polusan u pola pet ujutru – jedan tih momenat rastvaranja jastva, u samotnoj i tajnoj harmoniji sa svežinom morskog briza, koji će za svega par sati ispariti na paklenoj vrućini.

Pametnim korišćenjem svog ograničenog registra, bez poniranja u metafizičku dubinu, ali sa zastrašujuće dobrim poimanjem njenih površinskih efekata, DIIV dočarava osećaj nepojmljive, lutajuće urgentnosti – temeljnu, potrebu za nalaženjem u izmaglici nečega, što se, u korenu, ne može pojmiti. Ova pokretljiva koprena ima mantrički kvalitet, ali uprkos besomučnom, ritualizovanom vraćanju, ne nalazi nedvosmislenu rezoluciju – na kraju krajeva, „You’ll never have a home…“, na neodređenoj noti završava album.

No, ne dozvolite da vas ova posrednost obeshrabri – u pitanju je odlična ploča, koja zaslužuje pažnju ne samo u kapacitetu istorijski reprezentativnog artefakta jedne (neko bi rekao, Bogu hvala!) minule scene, već i kao samodostatan primer afektivne moći, na prvi pogled proste, muzike. A izgleda i da nisam jedini koji tako misli, budući da je bend pre dva dana objavio Anniversary-verziju albuma, sa hrpom bonus traka, u izuzetno privlačnim fizičkim formatima. Trk na magljenje!