-

Naslovna Autorski članci Specijalna izdanja Balkanrock odabrao najbolje u 2018: Top 50 albuma

Balkanrock odabrao najbolje u 2018: Top 50 albuma

Nakon što smo odabrali najbolje albume iz regije u 2018. godini, došao je red da pretresemo i ostatak svijeta pa smo tako odabrali 50 albuma koji zaslužuju pažnju i po kojima ćemo, bar muzički, pamtiti proteklu godinu.

1-5

Alejandro Escovedo – The Crossing (Yep Roc Records)

Alejandro Eskovedo je rođeni Teksašanin, potomak meksičkih migranata. Kovanica tex-mex ponajbolje opisuje kulturno-geografski areal iz kog potiče. Otuda je sumanuta Trampova odluka o podizanju zida između SAD i Meksika, te ujedno i ugrožavanju jednog od muzički najplodotvornijih i najinteresantnijih područja tog kontinenta, naišla na snažnu reakciju ovog rokera, što je rezultiralo konceptualnim albumom The Crossing.

Pri stvaranju ove ploče pomogli su mu mnogi prominentni muzičari, među kojima su najzvučnija imena Vejn Kremer (MC5), Džejms Vilijamson (The Stooges) i Džo Ilaj. Dugogodišnji Eskovedov saradnik, Antonio Gramentijeri, sa svojim bendom Don Antonio, potpisan je kao koautor. Stoga je u osnove koncepta ovog albuma utkana priča o dva mladića migranta, Meksikanca Dijega i Italijana Salva, koji, poneseni slikom SAD koju su stvorili slušajući rok muziku, gledajući noar filmove i čitajući bitničku književnost, dolaze na teritoriju ove države. Rascep između ideala i zbilje je ono na čemu se njihovo iskustvo razvija, što se najočiglednije uočava na jednoj od nosećih pesama albuma, “Sonica USA”.

Međutim, ne treba pomisliti da političke teme i konceptualna priroda ovog ostvarenja predstavljaju amove koji slušaoca primoravaju na samo jednu vrstu tumačenja numera koje se na njemu nalaze. Van okvira političke angažovanosti, i dalje su u centru Eskovedovih napeva priče o običnim, malim ljudima i njihovim borbama sa životnim nedaćama. Proglašen, po mišljenju časopisa No Depression, za najvećeg umetnika poslednje decenije dvadesetog veka, Alehandro Eskovedo i u novom milenijumu, uprkos brojnim golgotama kroz koje je prošao, svira vrhunski rokenrol, a muzika sa albuma The Crossing najnovija je potvrda te činjenice.

Video: Sonica USA


Alice in Chains – Rainier Fog (BMG Rights Management)

Velikani Sijetl grandž scene 90-ih Alice In Chains vratili su se na mesto zločina kako bi nas počastili svojim šestim studijskim albumom “Rainier Fog“. Ovo je njihov treći s Williamom DuVallom, a dobio je naziv po planini Rejnir, jednom od najopasnijih vulkana na svetu, koji se nalazi u blizini Sijetla.

Što se tiče gruvačkih pesama s masnim gitarskim rifovima na albumu se ističu sludge/stoner stvar s jednom od najboljih bas deonica Mikea Ineza,  “Drone“, i Duvalova kompozicija na kojoj on svira i solo, “So Far Under“. Ovaj stonerski prizvuk koji nose su pokazatelj sposobnosti da Alice In Chains i dalje iznenadi nekim aranžmanskim i kompozitorskim rešenjima koja do sada nismo čuli od njih.

Na ovaj album se može gledati kao na album sa fotografijama. Sećanja naviru sa svih strana: pomoću njih muzičari crpe snagu iz mlađih sebe, pričaju priče o ljudima koji nisu više s nama, ali žive u nama, prisećaju se onoga što su nekad bili i setno razmišljaju o tome da li su mogli više od onoga što su uradili.

Video:Never Fade


All Them Witches – ATW (New West Records)

Psihodelični bluz stoner rock bend iz Kalifornije All Them Witches ima novi album koji kao naziv nosi skraćenicu imena benda. Album je preplavljen žanrovski različitim pesmama. Početak albuma ima pretežno bluz-rok zvuk pun fuzz efekata i korišćenja whammy pedale koji se takođe sreće u svirci benda Wolfmother i njemu srodnih.

Album ipak postaje zanimljiviji i psihodeličniji kad se njegov tempo spusti s pesmom „Half Tongue“, iza koje ide najatmosferičnija i najmračnija pesma „Diamond“, koja zaista i jeste dragulj izdanja pored poslednjih pesama „HJTC“ i „Rob’s Dream“.  „HJTC“ doneće vam omamljujuću plemensku energiju, dok će vas sjajna poslastica za stonere „Rob’s Dream“ na jedan seksi način maestralno uljuljkati i opustiti, ali i oduvati svojim bučnijim rifovima i instrumentalnim završetkom.

Video: Diamond


Anna von Hausswolff – Dead Magic (City Slang)

“Dead Magic” se sastoji od svega pet pesama, što ga čini najkraćim u njenoj karijeri. Upakovati ovakvo izdanje u svega pet pesama nije ni malo lak zadatak. Ujedno, na albumu se nalaze i dve najduže pesme u njenoj karijeri “The Truth, The Glow, The Fall” i “Ugly and Vengeful”.

Svaka pesma je prožeta pravom merom detalja, a sve je jako lepo zapakovano u wall of sound čime je projektovana slika odbijanja zvukova o zidove i konstantnog kruženja zvuka oko slušaoca. Ti detalji i atmosfere kojima su pesme ispunjene, kao i daleko kompletnija instrumentacija, ono su što ovaj album izdvaja od njegovih prethodnika I zbog čega se njena karijera penje stepenik iznad. Tu svakako treba napomenuti i perfektan izbor producenta za ovaj album. Randall Dunn do sada je, kao producent, sarađivao sa raznim eksperimentalnim umetnicima, uglavnom orijentisanim ka opskurnijim muzičkim formama, od kojih se izdvajaju Sunn O))), Earth i Black Mountain.

Anna von Hausswolff sazrela je kao kompozitor i to se neminovno čuje kroz ceo album. Instrumentali, iako ne komplikovani, stoje čvrsto na svom mestu. Nema preterivanja, ni u repeticiji, ni u natrpavanju zvučnim pasažima. Takođe, bilo bi nepravedno ne spomenuti njene vokalne sposobnosti koje su i ranije dolazile do izražaju. Na nekoliko mesta na albumu Anna pokazuje do koje mere je ovladala upotrebom vokala kao još jednog instrumenta kojim se služi.

Video: The Mysterious Vanishing of Electra


A Perfect Circle – Eat The Elephant (BMG)

Jedan od najznačajnijih Mejnardovih projekta je iznenada dobio novo čedo. U pauzi sa Toolom i Puciferom, Mejnard nije gubio vreme već se našao sa Bilijem i za kratko vreme su završili kompletan autorski album još od 2003. Na prvo slušanje iskreno i ne leži baš, ali ako ga kojim slučajem obrnete još koji put ili ne daj bože zagrebete dublje, otkrićete jedno pravo blago u 2018. Atmosfersko savršenstvo albuma se ogleda i u tekstovima koji govore o intelektualizmu, religiji, borbi sa savremenim svetom. Prvi singl albuma Disillusioned” je mesto gde fanovi stvarno počinju da osećaju bogatstvo dinamike postavljene u albumu zajedno sa brojnim plimama i osekama i teških elemenata. “Contrarian”“By and Down the River” je sam vrhunac albuma gde se i naziru prvi ozbiljni gitarski rifovi. Postoje i nijanse Keenanovih tamnijih i bizarnijih sklonosti u čitavom Eat the Elephantu , što ga čini dobrom vežbom u divnom neskladu. Njegov anđeoski glas je realno svuda na albumu ravan, bez nekih iznenađenja. Svo iznenađenje nadomešćuje Bili koji je krunisao ovo audio ostvarenje. Tekstualna i filozofijska težina se ispoljava na singlovima “TalkTalk” i naravno “The Doomed”. “Hvala im na svim ribama”, i drago nam je da su se vratili.

Video: Disillusioned

6-10

Arctic Monkeys – Tranquility Base Hotel + Casino

Najlepši prolećni mesec u godini bio je počastvovan i upotpunjen novim studijskim albumom britanskog sastava Arctic Monkeys. Momci iz predgrađa Šefilda su objavili svoje šesto studijsko izdanje koje je prouzrokovalo, što među kritičarima, što među običnim slušaocima, dosta različitog i suprotstavljenog mišljenja. Album donosi jedno bogatstvo zvuka u kome gitare nisu dominantne, što je nekim fanovima zafalilo. Ali one su prisutne i odlično produkcijski izbalansirane sa klavirom, sintisajzerima, vibrafonom, perkusijama, pedal stilom – količina instrumenata dokazuje punoću zvučnog platna. Konzervativniji deo obožavalaca Artičkih majmuna bi se predao i batalio album. Međutim, svako naredno slušanje, uz upoznavanje sa kontekstom pod kojim je ovaj album nastao, malo po malo, oktriva pravo umetničo delo kakvo “Tranquility Base Hotel + Casino” jeste.

Tekstovi pesama, ali i dizajn omota albuma, uz video spotove koji prate pesme, pokazuju da se ovom izadnju prišlo s jednom retro notom koja stilski podseća na šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka, a možda i na neke ranije dekade. Alex se oseća starijim nego što jeste. Duge kose, puštene brade, prilično elegantno obučen, kao pravi „stariji“, gospodin, Alex se fokusirao na klavirsko komponovanje i pevanje. Za razliku od prvih albuma gde se trudio da poput repera izgovori što više reči u minutu, sada Alex, zapravo peva, i to radi prilično dobro. Zato uho lako beleži i prija mu stvar koja otvara B stranu vinila – „Four Out of Five“. Ovo je Alexov album i njegova ispovest. Izolacija u Los Anđelesu uz klavir mu je dala priliku da sumira utiske prebogate karijere mladog čoveka koji se oseća bar duplo starijim nego što jeste, osim toga ta izolacija mu dozvoljava da uz klavirsku pratnju izrazi svoje najdublje emocije. Za nekoga je to njanjavo, premekano (ultracheesy), a umetniku je to inspiracija da stvara.

Video: Four Out Of Five


At The Gates – To Drink From The Night Itself (Century Media)

Inspiraciju za novi album At The Gates su pronašli u delu nemačkog pisca Petera Weissa “The Aesthetics Of Resistance” koje govori o studentima umetnosti koji diskutuju o tome kako umetnost može biti oruđe otpora i/ili revolucije. Otud i paralela koju i sam bend potencira – da je album To Drink From The Night Itself delo koje predstavlja ljubav samog benda prema umetnosti i kako oni za nju žive.

Jezivi klavirski zvuci koji nagoveštavaju goth atmosferu otvaraju “Der Widerstand”. Tome dodatno doprinose hor i orkestracije koje lelujaju između romantičnog i sablasnog. Epski i emocionalni intro smenjuje bogata ritmom naslovna “To Drink From The Night Itself”, jednostavne strukture ali dovoljno melodična. “A Labyrinth Of Tombs” prati glavni manir benda otkrivajući svu lepotu dubokih osećanja i teških rifova. Generalno, ta zavodljiva atmosferičnost protkana emotivnim gitarskim bravurama odlika je celog albuma. I sama završnica albuma, “The Mirror Black” zvuči epski, poput samog početka – elegantno i mračno.

At The Gates ne boluju od prog-kompleksa “savršenog muzičara” već pustaju muziku da govori sama – opušteno, zrelo i jedinstveno poput pravog umetničkog dela.

Video:To Drink From The Night Itself


Behemoth – I Loved You at Your Darkest (Metal Blade)

Ove godine frontmen grupe Behemoth Nergal isprozivan je gomilu puta na društvenim mrežama kao hipster. Ako je sudeći po novom albumu benda “I Loved You at Your Darkest” biti hipster je jedna veoma dobra stvar. Nergal je možda baš zbog svoje osobine hipstera uspeo potpuno da iznenadi slušaoce black metala, jednom izuzetno muzikalnom, i uprkos metalskoj boji vokala, pevljivom pločom, aranžiranom van klasičnih formi ovog žanra. Sjajni su uplivi akustičnih deonica bližih alternativnom zvuku, produkcija je komercialno odrađena i neće vam stvarati nikakve prepreke u slušanju, česte u ovakvom izrazu. Horsko pevanje je da smrznete, gitare su prelepe i surove u isto vreme, bubnjevi su umereni i precizno osmišljeni, a ceo koncept albuma mračan, ali osvešćujuć, dovodi pred vas potpuno ogoljenog i iskrenog umetnika. Teško je da postoji neko na black/death metal sceni ko trenutno može da parira ovakvom albumu.

Video: God=Dog


Car Seat Headrest – Twin Fantasy (face to face) (Matador Records)

U startu treba pojasniti da je ovo nova verzija albuma “Twin Fantasy” iz 2011. te da iako ima većinu pesama kao originalno izdanje u pitanju su novi snimci svih pesama. Naime, kada je album originalno snimljen Will Toledo, koji stoji iza imena Car Seat Headrest, bio je još jedan u nizu “sobnih” muzičara. U periodu od svega par godina snimio je i objavio osam albuma. Posredstvom sajtova Reddit i 4chan, kao i Bandcamp, Car Seat Headrest je stekao svojevrstan kultni status, pre svega sa albumom “Twin Fantasy”. Svojim inteligentnim, dovitljivim i često ciničnim tekstovima kao i jako uzbudljivim aranžmanskim rešenjima Car Seat Headrest je dospeo do Matador Recordsa, a samim tim i do većeg broja slušalaca. Do sada je Will Toledo revitalizovao neke od pesama iz svog “kućnog” kataloga, a sada je to uradio sa kompletnim albumom koji mu je u mnogome promenio život.

Video: Bodys


Clutch – Book of Bad Decisions (Weathermaker Music)

Četvorka iz Merilenda, SAD, zajedno sa Vanceom Powellom, koji je poznat po saradnji sa, između ostalog, The White Stripes, izdala je preko sopstvene izdavačke kuće svoj dvanaesti studijski album, “Book of Bad Decisions”.

Album otvara numera “Gimme the Keys”. Ukratko rečeno, pesma je savršen predstavnik zvuka koji Clutch skoro 3 decenije neguje i kroz dosadašnje albume formira. “In Walks Barbarella” je verovatno najzanimljivija stvar na ovom albumu. Savršen primer glatke integracije duvačkih instrumenata poput saksofona i truba u hevi aranžmane, totalno fanki, masivno i sve u svemu jako kvalitetno osmišljeno i izvedeno. Iskreno se nadam da će bend baš ovu pesmu izabrati za muzički spot s obzirom na ogroman potencijal koji čeka da bude iskorišćen.

Čini mi se da je Clutch uprkos dugogodišnjem radu i dalje relativno potcenjen. Kada je reč o žanrovima u koje ga ubrajamo, ovaj sastav bez pitanja piše i izvodi veoma kvalitetnu muziku. Iako ovo izdanje verovatno neće dostići slavu “Psychic Warfarea”, vredi ga poslušati, makar i na preskok. Definitivna preporuka za “In Walks Barbarella”, “Emily Dickinson” i “Hot Bottom Feeder”.

Video: How to Shake Hands

11-15

Coma Alliance – Weapon of Choice (Accession Records)

Bilo je samo pitanje vremena kada će Adrian Hates i Torben Wendt, frontmeni nemačkih bendova Diary of Dreams i Diorama, udružiti snage i podariti ljubiteljima dark vejv i elektropop muzike zajedničko izdanje.

Nakon više od dve decenije poznanstva i uzajamnih gostovanja na albumima i koncertima, turneja Diary of Dreams i Diorame 2016. godine, pod nazivom „Coma Alliance“, bila je praktično uvod u snimanje albuma udruženim snagama. Prvenac zajedničkog benda Coma Alliance pod nazivom „Weapon of Choice“ izašao je sredinom novembra 2018. godine. Po rečima Torbena Wendta, sam naziv proističe od stanja sopstvene nemoći usled suočenosti sa mnogim društvenim, medijskim i političkim događajima, ali i iz neke vrste letargije i potrebe za potpunim mirom i odvajanjem od ubrzanog sveta.

„Weapon of Choice” pokazuje da Hejts i Vent imaju još mnogo toga da ponude u zajedničkom radu i da je ovaj album svakako samo početak. Poklonici darkvejva i elektropopa će svakako uživati u ovom izdanju. Drugi slušaoci neka strpljivo poslušaju ostvarenje ova dva stvaraoca koji spadaju među najvažnije i najkreativnije u ovim žanrovima.

Video: Royd


Courtney Barnett – Tell Me How You Really Feel (Mom + Pop Music)

Australska muzičarka u nekoliko pjesama izražava ljutnju, a posebno je ogorčena patrijarhatom. U „Nameless, Faceless“ parafrazira kanadsku književnicu i aktivisticu Margaret Atwood, najpoznatiju kao autoricu distopijskog romana „Sluškinjina priča“. Riječ je o citatu „Men are afraid that women will laugh at them; women are afraid that men will kill them“ za koji Courtney kaže kako ga je pročitala u nekom članku ne znajući tko je to izrekao, a i za Atwood je čula tek kada je pogledala adaptaciju spomenutog romana.

Album je većinom mračan i melankoličan, ironija i sarkazam i dalje su sastavni dio njezinih tekstova, a tu je i sposobnost da neke teme tisuću puta ispjevane učini svježima, kao što to radi u „Need a Little Time“ kada pjeva o ljubavnim vezama.

Courtney ovim albumom još jednom dokazuje da ima što reći (pa makar i na svoj crnohumorni način), da se vrlo dobro hvata u koštac i s nešto težim temama, da u društvu ljevorukih gistaristica itekako ima što pokazati i da i budući album možemo nestrpljivo očekivati. Uz to, Cortney definitivno ima sposobnost stvoriti album koji ćete vrlo rado pustiti u različitim prilikama, bilo da putujete, bilo da odlučite prošetati dok vam „Tell Me How You Really Feel“ izlazi iz slušalica, bilo da vam treba nešto što će vas podići dok obavljate dosadne kućanske poslove ili da vam treba soundtrack dok radite.

Video: City Looks Pretty


David Byrne – American Utopia ( Nonesuch Records Inc.)

Postoje umetnici za koje bi se reklo da imaju unikatan pristup svemu što rade i da konstantno evoluiraju, pojavljujući se u različitim metamorfozama. David Byrne nekako u svoj toj promeni prolazi za rukom da uspe, pa tako i ovaj put s albumom u kojoj su dominatne teme kritike modernog kapitalističkog društva. Ovde to nije nijednog trena jefino i Byrne se ne nijednog trena nije spotakao da stalne prepreke na kojima padaju ljudi koji se upuste u ovakvu tematiku. Tekstualno je sve previše lično doživljeno i unikatno da bi ostalno u domenu loše kritike. Muzički David takođe, uspeva da ode na mesta na kojima ranije nije bio, da eksperimenitše dovoljno da bude upečatljiv, ali i toliko da ne ode u ekstrem i postane neslušljiv i pretenciozan.

Album je kompletna celina i nikako ga ne treba deliti na njegove delove. “Its Not Dark Up Here“, “Everybody is Coming To My House“, “Every Day Is Like Miracle” i “Gasoline and Dirty Sheets” su četiri najistaknutije pesme na albumu, a svaka od njih nosi poptuno drugu emociju i smisao, a opet su nekom crvenom niti u isto vreme jako jako povezane.

Video: Everybody’s Coming To My House


Del Judas – Deity (Primal Architecture Records)

Iza ovog umetničkog naziva stoji Čars Šmid (Charles Schmid) poznat kao bubnjar metal bendova Tombs i Vaura. Ovaj diskretni multiinstrumentalista svoju muzičku inspiraciju nalazi u kantriju, pesmama Džonija Keša, post panku, britanskoj dark sceni, posebno u stvaralaštvu The Sisters of Mercy i Fields of the Nephilim. Dok zbog Šmidovog baptističkog vaspitanja sam naziv „Deity“ treba da asocira na božansko, ime Del Judas ne ukazuje nužno na antihrišćansko ili na okultno.

Šmid je ceo svoj album prvenac odsvirao i otpevao u svom stanu u Bruklinu. „Deity“ donosi osam setnih pesama u kojima se prepliću eros i tanatos, samotne noći, baptističko nasleđe iz njegovog detinjstva i duge šetnje kroz šume. Iako se zbog sporog tempa većine pesama album može učiniti „ravnim“, treba ga zagrebati dublje jer odražava unutrašnju borbu. Svaka od pesama, počev od „Dancing With the Dead”, koja slušaocu na trenutke donosi i Calexico zvuk, važan je detalj u celokupnoj slici tajanstvene romantičnosti. “The Desert Speaks” vodi u predele promišljanja potrebne čoveku koji živi u velikom gradu.

Njegove pesme su svojim produkcijskim rešenjima i lepo odmeren omaž post panku. Takođe, iako nigde direktno ne liči na Fields Of the Nephilim, moguće je prepoznati kako nizom detalja, Del Judas odaje poštovanje ovim velikanima dark scene. Nije preterano reći da „Deity“ podseća na klasike 4AD and Beggars Banquet etiketa. Stoga će ovaj album koji bi se mogao definisati odrednicom dark amerikane sigurno biti poslastica ljubiteljima „mračnog zvuka“.

Video: Of Love and Death


Editors – Violence (PIAS Records)

Prepun elektronskih igrarija, šarenolikih aranžmana, a pre svega stabilnih i kvalitetnih vokalno-melodijskih deonica iznetih suvom emocijom Toma Smita stiže nam album „Violence“ birmingemskog benda Editors. Editorsi su skočili malo više u pop nego što su to njihovi slušaoci očekivali još prethodnim albumom „In Dream“, ali su na „Violence“ uspeli da nađu savršen spoj popa, elektronike i indi rok žanra. Mnogim fanovima koji baš drže do starog fazona benda, sudeći po komentarima na društvenim mrežama, novo izdanje se mahom nije svidelo.  Čini se da su oni samo nespremni da prihvate to da ovaj bend jezivo sazreva u nekom pravcu koji oni nisu očekivali. Ovo je album prepun vešto i iskusno osmišljenih kompozicija od kojih vas svaka uvlači u sebe kako bi vas razbila u vrhuncima. Samo hladni ljudi ovde neće ništa osetiti. Ako pesme „Notingness“, „No Sound but the Wind“, „Belong“, „Violence“ i „Hallelujah (So Low)“ kod vas ne izazovu nikakvu reakciju trebalo bi zaista da se zapitate od čega ste sačinjeni i koliko ljudskosti u vama uopšte postoji.

Video: Hallelujah (So Low)

15-20

Emma Ruth Rundle – On dark horses (Sargent House)

Nakon objavljivanja svog četvrtog studijskog solo albuma Emma Ruth Rundle uvukla se u blogerske i portalske recenzije kao neka nova nada koja će naslediti Chelsea Wolfe. A niti je Emma nova niti je Chelsea izgubila oštricu pa da je treba menjati i nasleđivati (šta god to uopšte značilo). Emma je svoju karijeru pažljivo negovala i vodila počevši od legendarnog post-rock benda Red Sparowes, preko benda Marriages (sa kojim je bila u Beogradu kao predgrupa Wovenhandu), pa sve do solo karijere. “On Dark Horses” je jedna sjajno ukombinovana mračno-topla ploča i verovatno jeste vrhunac njenog dosadašnjeg solo materijala.

Video: Light Song


Epica – Epica vs. Attack on Titan (Ward Records/Nuclear Blast)

Uvek je zanimljivo kada neki bend uradi nešto drugačije. Ovog puta Epica donosi priče o ljudskom istrebljenju i Titanima začinjene bombastičnim horovima i “beauty and the beast” nežnim pevanjem Simone Simons i opakim growl-ovanjem Marka Jansena.

Od osam pesama, koliko ih sadrži ovaj EP, prve četiri su obrade, dok su preostale četiri njihove instrumentalne verzije. Instrumentalne verzije ne zaostaju puno u odnosu na prve četiri pesme i odličan su mini soundtrack tokom igranja neke igrice.

Čak i ako nikada niste pogledali neki anime ili pročitali neku mangu, ovaj EP privući će vašu pažnju. A možda vas i zaintrigirati da “bacite pogled” na Attack On Titan anime ili neki drugi čiji vam se sinopsis dopadne.

Video: Crimson Bow an Arrow


Florence and the Machine – High As Hope (Virgin EMI)

FATM High As HopeOfelija muzičke scene, Florens Velč kao predvodnik sastava Florence and The Machine, objavila je album “High As Hope” koji istražuje teme usamljenosti, bola, depresije i sličnih demona sa kojima se celog života borila pevačica.

Možda album počinje tupo pesmom “June“, ali već sa narednom “Hunger” nalazimo se na dobro poznatom terenu. Minimilastički pristup i ogoljenija muzika dopuštaju da do izražaja dođe Florensin glas, a ne instrumenti, što je u njenom primeru jako dobar pristup. Sa druge strane nema energičnih i velikih koncertnih numera kao što su imali prethodni album. Generalno je sve sporije, ali se melodijski bend držao već isprobanog recepta.

“High as Hope” nije kapitalno izdanje Florence and the Machine, ali je idealan nedeljno-popodnevni album koji je pitak i ostavlja prijatan osećaj.

Video: Hunger


Gaz Coombes – World’s Strongest Man (Caroline International)

Sećate se Supergrassove himne mladosti “Alright”? Bilo i na nekoj reklami kod nas, znate ono: “We are young/We run green”? E, za one koji se nisu upuštali previše u britpop scenu i njen raspad na atome, Gaz Coombes je bio frontmen benda Supergrass a album o kome je ovde reč je njegovo treće solo izdanje. Ovo pišem jer, iz nekog razloga, Gaz van Britanije još uvek nije uspeo da napravi neki veći bum poput svog savremenika Nola Galagerovića i to je zaista šteta.

“World’s Strongest Man” iza svog sarkastičnog naslova krije mnoštvo preispitivanja sredovečnog čoveka savremenog doba o tome gde je, šta je, kako da bude bolji i kako da se snađe u ovoj tehnološko-moralnoj zbrci. Bogate orkestracije u stilu Becka i Gazov sjajni vokal čine ovaj album prvim izborom modnog urednika Playboya koji vam pored skupih cipela, kaiša, šalova i kaputa preporučuje i ovaj album da lakše pregurate zimu.

Video: Wounded Egos


Ghost – Prequelle (Loma Vista)

Ghost PrequelleGhost se svojim scenskim nastupima kao i muzikom izdvaja iz sive mase polusvarljivog, previše već-viđenog metala, usput izvrgavajući ruglu licemerje katoličanstva kroz maske i rituale.

“Prequelle” je svojevrsna kombinacija rokačine koja je obeležila “Meliora”-u, i nekih pop/disko varijacija koje Forge toliko voli da meša u ovaj čudnovati muzički sataraš. Osim “Rats”, i “Witch Image” daje publici nešto tvrđu stranu miksa, dok instrumental “Helvetesfönster” potpuno iznenađuje nudeći barokni prizvuk. Glam rock numera “Faith” takođe je zabeležena kao jedna od najpopularnijih među publikom. Što se tekstova i same teme albuma tiče, Ghost je ostao veran svom stilu, pa je za centralnu temu izabrao crnu smrt – kugu. Prosto je neverovatno shvatiti da uz tekstove tog tipa neko može komponovati muziku koja je sušta suprotnost – vesela, energična, za klimanje glavom i pevušenje. To je još nešto što ovu grupicu maskiranih virtuoza razlikuje od drugih.

Jednostavno rečeno – “Prequelle” izuzetno prija ušima, lako se sluša i već posle prvog preslušavanja neki delovi tekstova ostaju tu u glavi, da se ceo dan ciklično ponavljaju, veselo prizivajući smak sveta.

Video: Rats

21-25

Gorillaz – The Now Now ( Parlophone/Warner Bros. Records)

GorilazDirektno nastavljajući gde su stali na album “Humanz” iz aprila 2017. godine Gorilaz nam donosi novo ostvarenje pod nazivom “The Now Now“. Sličnog senzibiliteta, ali nekako manje nametljiv nego njegov prethodik, “The Now Now” je posvećen onima koji neće baš na prvi loptnu nešto odbaciti ili prihvatiti, već će muzici da ti vremena i prostora da diše. Može se čak učiniti, na prvu, da je ovo album koji se može pustiti da samo “tandrlja” u pozadini dok radite bilo šta drugo, ali on to svakako nije. Nije da na njemu postoje deonice na koje ćete odlepiti ili neočekivati aranžmani, ali će vam pružiti izuzetan osećaj smirenosti i opustiti vam sva čula. Ovo je album za one koji su spremni da se prepuste i uživaju u slojevitosti zvuka, obraćajući pažnju na sve sitne detalje, koje nepažljivo uho nikad ne bi moglo uhvatiti. Iako sve izgleda banalno u osnovi, stvari uopšte ne stoje tako. Na albumu posebno se ističu hipnotišuća “Fire Flies“, psihodelična “Souk Eye” i sinth pop pesma “Tranz“.

Video: Fire Flies


Iceage – Beyondless (Escho)

Iceage nastavlja sa nekim vidom tradicije objavljivanja kvalitetnih izdanja. Četvrti album “Beyondless” može se čak posmatrati i kao najkvalitetnija ploča Danaca. Ovo se pre svega ogleda u zrelosti tekstova i kvalitetu aranžmana. Iako neretko možemo čuti koji promašen ton ili neki sličan gaf, to ne oduzima kvalitetu albuma, naprotiv, ovakve stvari su deo šarma koji ovaj bend itekako ima. Hladna atmosfera Skandinavije utkana u muziku koja se može opisati kao svedeniji i artikulisaniji The Birthday Party odvaja Iceage od mnogobrojnih post punk revival bendova u poslednjih desetak godina. Ovo je bend u naletu, koji iako ima već četiri albuma, tek sada kreće sa osvajanjem Evrope i ostatka sveta.

Video: Pain Killer


Interpol – Marauder (Matador)

Od samog starta albuma i pesme “If You Really Loved Nothing” jasno je da vas čeka nešto komercijalnija i hitičnija ploča Interpola, dok će vas “Rover” potpuno zakucati za to ubeđenje. Gitare su kao i uvek kod Interpola omamljujuće i opredmećuju dobro poznatu melanholiju koju u sebi nosi ovaj bend. “Mountain Child” pokazuje veliku posvećenost vokalima i strukturi i odnosu glasa i instrumenata na ovom albumu. Pokazuje sposobost benda da pesmu u osnovi održi jednostavnom, a efektnom, bez mnogo odvajanja od ključa. Ovo je album koji će vam ili u potpnosti biti blizak i prihvatićete ga bez razmišljanja ili će kod vas ostavljati gorak ukusu u ustima, jer nikako ne možete da se odvojite od nekih starih pesama i albuma ovog benda. Ipak, bez razmišljanja može se reći da je ovo jedna jako uspešna ploča na kojoj od 12 pesama (zapravo 14, ali dve su interlude) postoji bar 6 koje imaju potencijal da postanu veliki hitovi, što nikako nije za potcenjivanje. Interpol i dalje ima ono što je potrebno da ostane bitno ime da svetskoj muzičkoj sceni.


J Mascis – Elastic Days (Sub Pop)

J Mascis na svom novom solo albumu “Elastic Days” izručio je još jednu zbirku introvertnih himni u amerikana stilu. Svako ko od Mascisa očekuje nove muzičke kreacije, inventivnost ili bilo šta slično “moli se u pogrešnoj crkvi”. Ono što Mascis nepogrešivo radi, što kao frontmen Dinosaur Jr., što kroz solo ploče, kreiranje je specifične atmosfere koja će vas naterati da se smejete i radujete ili pak plačete i tugujete…nekad sve to u isto vreme. Ko se nije barem jednom naježio na neku od nebrojano Mascisovih solo deonica, verovatno ima ozbiljan problem sa unutarnjim emocijama. J Mascis je zaslužan i za jedan od najboljih stihova 2018. “Finding you is easy/Finding me is hard” u pesmi “See You at the Movies”.

Video: Elastic Days


Jack White – Boarding House Reach (Third Man, Columbia, XL)

Znali smo da Jack White voli eksperimentirati, ali ovo što nam je servirao na “Boarding House Reach” teško da je itko mogao očekivati. Naviknuli smo na The White Stripes zvuk, zatim na The Raconteurs zvuk pa na The Dead Weather, nakon toga i na Whiteov solo zvuk na albumima “Blunderbuss” (2012) i “Lazaretto” (2014), sve to uvijek začinjeno novim idejama i blagim izletima tek toliko da ne bude monotono i ujednačeno. No White je uvijek gladan nečega novog i drugačijeg, što nam je odlučio isporučiti na trećem solo albumu. Ako ćemo album predstaviti jednostavno – i dalje je to blues rock, ali, hej, pa znamo da kod njega ništa nije tako jednostavno. Ipak govorimo o čovjeku koji je lansirao prvi gramofon u svemir. Dakle, od hip-hopa, preko jazza i funka, do neuobičajenih zvukova koje definitivno nećete često čuti na rock albumu – sve je to upakirano zajedno na neki čudan način. Slušljivo? Itekako, ali jedan je od onih albuma za koje vrijedi da nije za svačije uho.

Video: Over and Over and Over

 

26-30

Johnny Marr – Call the Comet (New Voodoo Records)

Poznati britanski gitarista, tekstopisac i pevač Johnny Marr, većini poznat kao osnivač i gitarista kultnog benda The Smiths, objavio je svoj treći solistički studijski album “Call the Comet”.

Pozivajući kometu na svom novom albumu ostao je rifovski i harmonijski jednostavan, dok je svo svoje iskustvo usmerio ka aranžmanima i vokalnim rešenjima. Komercijalni indi-pank izbija iz svih pora ovog albuma i stvara savršen sklad bunta i protesta s jedne strane i razigranosti i raspevanosti s druge. “Hey Angel”, “Rise”, “The Tracers”, “My Eternal” i “Bug” savršeno pokazuju ovaj odnos koji slušaoca drži neprekidno animiranim i u iščekivanju novih zanimljivih preokreta u pesmama. Ipak, traka u kojoj se pokazuje sva veličina i kvalitet ovog albuma je “Spiral Cities”, gde se naizgled nespojivi delovi izuzetno osmišljenim prelazima prelivaju jedni u druge, a kada bi vam ih neko zasebno pustio, rekli biste da su iz potpuno drugih pesama.

Johnny Marr nije ovde izleteo s nekom preterano hitičnom niti genijalnom pesmom, ali nam je pružio jednu ploču na kojoj se oseća sva njegova uznemirenost i želja da se buni protiv mnogih osobina modernog života i čoveka u njemu, a da to radi bez ikakvih preterano agresivnih zvukova. Njegov bunt je iskren i pokazuje nam večiti sukob između nihilističnog pomirenja i volje pojedinca da i dalje traga za onim što je bitno.

Video: The Tracers


Judas Priest – Firepower (Epic)

Postava koja je aktuelna poslednjih sedam godina – Rob Halford, Glenn Tipton, Ian Hill, Scott Travis i Richie Faulkner, snimila je album koji jasno, glasno i krajnje direktno svim „metalnim manijacima“ u sebi svojstvenom stilu poručuje: „Priest is back!“.

Naslovna „Firepower“, koja je mnoge ostavila zatečene i pod znakom pitanja da nije ovo slučajno neki izgubljeni biser sa Ram It Downa ili Painkillera. Ali nije, godina proizvodnje je 2018, a ova vatrena moć u kojoj su sjedinjeni višedecenijsko iskustvo gospodara svog „zanata“ i mladalačka osnaženost koju samo rokenrol može da izazove, bez premca obara sve pred sobom.

Firepower simbolizuje novo, opasno oružje, u već bogatom arsenalu benda, kojim hrabro i glave dignute visoko gore nastavljaju svoju borbu, poput istinski odanih i neumornih metal ratnika vođenih krilaticom koju su njihove kolege davnih dana smestile u par esencijalnih stihova: They can’t stop us, Let ’em try, For Heavy Metal we will die! 

Video: Lightning Strike


Korpiklaani – Kulkija (Nuclear Blast)

Kao većina folk metalaca, i Korpiklaani pevaju na svom maternjem dijalektu finskog, međutim, jezik nikada nije predstavljao nepremostivu barijeru između benda i ljubitelja njihove muzike jer sama boja glasa pevača i muzički narativ stvaraju univerzalnu emociju. Muzika je jedinstveni jezik koji razumeju svi, bez obzira iz kog dela sveta poticali.

Na albumu Kulkija, pored vokalnih bravura Jonne Järvelä, emotivni kostur gradi i Tuomas Rounakari na violini koja često potpuno zna da preokrene zvuk albuma i doda mu eteričnu mekoću. Poslušajte samo “Harmaja” i doomy “Sillanrakentaja” (obogaćenu dečijim horom sastavljenim od dece članova benda) ili instrumentalnu Pellervoinen”. Reklo bi se prilično neobično za bend koji je u mainstream vode napravio proboj veselim i skakutavim pesmama o alkoholu i ispijanju istog sa prijateljima. Izgleda da su momci sazreli i kao ljudi i kao autori i odvažili se na jedno putovanje sačinjeno od različitih priča koje su objedinjene pod nazivom Kulkija (skitnica, lutalica, vagabund koji putuje prelazeći pešaka kilometre i kilometre).

Video: Henkselipoika


Leon Bridges – Good Thing (Columbia Records)

Leon Bridges predstavlja jednog od vodećih muzičara u „revival” pokretu Soul i R&B muzike iz 50ih i 60ih godina dvadesetog veka. Njegovu muziku su do sada karakterisale „bluzi” gitarske melodije, hrapav glas i retro produkcija, koji su tu da dočaraju romantiku ovog izvođača.

Početkom maja 2018. godine objavio je svoj drugi studijski album pod nazivom Good Thing. Iako se kroz ceo album generalno drži žanra po kome je poznat, od samog početka može se čuti da je ovo nešto drugačije. Bez obzira što se sve pesme mogu svrastati u R&B i Soul, one su međusobno totalno drugačije. Retro zvuk je ovde mnogo manje prisutan. Uprkos tome što se kroz album provlače sitnice kao što je oscilovanje zvuka nalik onome sa pohabane ploče, za produkciju možemo reći da je daleko modernija od njegovih ranijih radova.

Bez obzira što žanr kom njegova muzika pripada u izvedbi mlađih muzičara često deluje otrcano i isforsirano, Bridges neizmernom emotivnošću i muzikalnošću ima potencijal da se polako uvrsti u velikane.


Moby – Everything Was Beautiful, and Nothing Hurt (Little Idiot/Mute)

Bez mnogo lutanja, bez imalo eksperimentisanja, Moby se vratio na dobro utabanu stazicu kroz njegove noćne more, koje mazohistički, izvanredno i neprevaziđeno pretvara u umetnička dela, prepuna beznađa i poslednjih izidisaja svih živih bića na ovoj planeti. Njegov tamni vilajet je, u stvari, zakasneli poziv u pomoć za izbavljenje iz ovog začaranog ništavila iz kojeg se – kao čovečanstvo, civilizacija i ljudska rasa – više nikada nećemo izvući.

Sebe je ovim albumom odgurnuo, kao veslom od obale, ka jednoj mračnoj zabiti sluha, koja u svojoj zaključanoj tamnici razbuđuje unakaženu stranu ljudske imaginacije o mračnoj distpoiji i njenoj nadolazećoj pošasti. „Everything Was Beautiful, and Nothing Hurt“ nekromanserski obigrava, raždžarava, lupa po glavi, pre svega, uspavane, zlokobne, i one zaboravljene misli, dok ležiš u krevetu zgromljen, sjeban i zablenut u jednu tačku života duboko u svom umu.

Kroz pedesetak minuta, sa najvišeg vrha osetljivosti, iz numeru u numeru, pada se u najdublji vir vapaja. Jer je autor sve naše ružne snove, strahove i fobije; svu našu prekrivenu skrhanost, slabost i slomljenost; svu našu anksioznost, usamljenost i frustraciju – sve je on to mađioničarski smutio u jedno konceptualno delo vredno svake sekunde slušanja. A postoji i jedan citat neimenovanog junaka koji bi takođe oslikao ovaj album: „U košmaru, svaki potez je pogrešan!“

Video: Everything Was Beautiful, and Nothing Hurt

 

31-35

Morcheeba – Blaze Away (Fly Agaric Records)

Album je lagani povetarac, prepun gruva koji umiruje živce i vokala otpevanih s ljubavlju. Pozitiva na sve strane, značaj ljubavi, želja za promenom i hedonistički stav prema životu je ono što nam muzičari ovde darivaju kroz tekstove i muziku. Nema loše i nasilne napetosti u tonovima i harmonijama ovog albuma. Sve što možete osetiti je kako vaše telo treperi terajući vas na spontani, nespretni ples bez lanaca i okova.

Magija Morcheebe na ovo albumu je baš u tome što sve pesme zvuče potpuno kompletno, zato što je na njima rađeno tako da nema potrebe da te neki deo pokida da bi ti pesma bila dobra. Ovde je požrtvovano rađeno na akustičnim osnovama, melodijama i vokalima i one su u prvom planu. Dok oni grade celinu, vi se nećete hvatati za bilo koji deo pesme ili bilo koji instrument već možete samo uživati u dovršenim numerama.

Video: Never Undo


Mudhoney – Digital Garbage (Subpop)

Uputstvo za pripremu: Umešati haotičnost Jona Spencera And The Blues Explosiona, dosta glasa i nametljivog pank stava Iggyja Popa i začiniti s malo narativnosti Nicka Cavea. Na sve to dodati najprljaviji ton električne gitare, stvoren pomalo neposlušnim rukama, jednostavan bas i svu sirovinu koju jedan bubanj može da ima, plus ekstra glasne činele i dobijate novi album Mudhoneya „Digital Garbage“.

Kao specifične pesme na albumu ističu se sumorna „Night and Fog“, gruvačka nihilistička pesma sa melodijskim uletima usne harmonike „Next Mass Extinction“ i intenzivna i beskompromisna „Prosperity Gospel“. Tekstualno ceo album obiluje veoma direktnim i otvorenim parolama nezadovoljstva prema društvu, politici i odnosima moći u svetu u kome danas živimo.

Video: Kill Yourself Live


Nine Inch Nails – Bad Witch (The Null Corporation)

Na prvo slušanje “Bad Witch” deluje sirovo i grubo, čak i živo, kombinujući jazz, industrial i darkwave/ambient. Definitivno, materijal koji nije za svačije uši (i mozak).

Kao i bilo koji dosadašnji Reznorov autorski rad, i ovaj album se sluša odjednom, glasno, dok ste sa slušalicama na ušima zavaljeni na svom omiljenom mestu u mračnoj sobi. Priča započinje agresivno i mehanički dok je Trentov vokal pohranjen ispod slojeva i slojeva distorzije i buke. Početak albuma vas gotovo samelje svojom bukom da bi, kako priča odmiče, hipnotički počeo da usporava. Efekte tipičnih NIN pesama sa početka ublažavaju mračni, džezi instrumentali “Play The Goddamned Part” i “I’m Not From This World”. U polusatnoj šarolikoj priči posebno se izdvajaju: prva “Shit Mirror”, središnja “God Break Down the Door” i poslednja “Over and Out”.

Video: Bad Witch


Nothing – Dance On The Blacktop (Relapse Records)

Kada sam video omot moram da priznam da nisam baš puno očekivao od ovog albuma. Uostalom, prethodna dva bila su sjajna pa je možda i nerealno očekivati da ubodu i treći. Međutim jesu! Nema ovde ničeg suštinski novog i revolucionarnog ali Nothing i dalje voze svoju mešavinu shoegazea i post-hardcora na divan način, sa melodijama i rečima kojima se veruje.

Produkcija je dosta drugačija nego ranije, što se pripisuje Johnu Agnellu koji je producirao Dinosaur Jr. devedesetih, ali iskreno nisam siguran koliko je ta zamisao bila uspešna. Može se reći da se Nothing „provukao“ i ovaj put sa dobrim albumom i nekoliko sjajnih singlova. No, na taj žanrovski voz u čijoj su oni lokomotivi nakačilo se dosta bendova pa se nameće pitanje da li će to za sledeći put biti dovoljno ili će morati nešto i da menjaju a da pritom ne izlete iz šina.

Video: Zero Day


No Age – Snares like a haircut (Drag City Records)

Američki dvojac već desetak godina važi za jedan od interesantnijih bendova na indie sceni. Nakon maestralnog debi albuma “Nouns” iz 2008. usledila su dva izdanja od kojih je njihov treći album “An Object” ostao crna tačka u dosadašnjoj karijeri. Prepun filera, nelogičnih uspona i padova, a sa druge strane prožet i sa par solidnih stvari poslužio je bendu kao prekretnica. Pet godina diskografske pauze Randall i Spunt iskoristili su za rad na drugim projektima. U međuvremenu nastajao je “Snares lika a haircut” njihov prvi album za izdavača Drag City nakon tri albuma izdata za Sub Pop. Iako album nije savršen, niti je jedan od onih koji će vas kupiti na prvo slušanje, No Age su bez sumnje napravili kreativni iskorak u svojoj karijeri.

Video: Send Me

 

36-40

Odd Crew – The Lost Pages (776780 Records DK)

Odd Crew je bugarski groove/alternative metal sastav osnovan davne 1998. godine od strane tada četiri klinca koji su voleli dobru muziku. Tadašnje ime benda bilo je Kaskadiori (Kaskaderi), a 2008. promenili su ga u Odd Crew kada su, kao već odrasli, počeli da prave muziku sa tvrđim zvukom. Prvi album We Are What We Are izašao je iste godine, a od tada su usledila i izdanja A Bottle of Friends (2010), Beyond the Shell (2012) , Mark These Words (2015)  i najnovije The Lost Pages (2018).

Na tom albumu umesto besnih groove deonica i jakih rifova dočekaće vas predivna, skoro bluzerska akustika! Vasko Raykov je u hiljadu navrata pokazao da fenomenalno peva i harsh i clean vokale, ali ovo je nešto što do sada niko nije čuo, ovo je Odd Crew u potpuno drugačijem izdanju. Ovaj album ima neki sjajni Zakk Wylde šmekOdd Crew koji gruva, ili Odd Crew koji je akustičan i lagan kao perce, apsolutno je isto – obe varijante su fenomenalne.

Video: Same Old Me


Paul McCartney – Egypt Station (Capitol Records)

Ser Pol „najbogatiji muzičar u istoriji“ Mekartni, jedan je od retkih koji su preživeli veliki pomor legendi koji ne prestaje da beleži godinu smrti na većini Wiki stranica muzičkih legendi.

Dok će vas „I Don’t Know“ odmah prevariti klavirskim akordom da je „Hey Jude“ ili „Let it be“, naredna „Come on to me“ je tu da vas podseti da je Meka pored balada pisao i stvari poput „Helter Skelter“. Da, „Egypt Station“ je prilično orijentisan ka nostalgiji. Čak i u nekoliko navrata, tekstovi to sugerišu. No, nije istina da se Meka nije potrudio da bude malo modernizovan pa je tu i malo upitna „Fuh You“, kojoj ne fali tune, ali jasno je da je malčice neprijatno kada matori Bitl ne baš tako suptilno saopštava ženskoj osobi da bi voleo da je…

Ovaj album neće imati uticaj na vas kao što su to imali svi njegovi relevantni i legendarni albumi, neće vas ostaviti bez daha, nećete ga kovati u zvezde i puštati godinama pred nama. Samo će vas podsetiti da je Pol Mekartni najveći kompozitor svoje generacije i da bi to mogao da okači mački o rep da mu nije njegovog očigledno besmrtnog šarma. Živ je Pol, umro nije, verovatno nikada i neće, dok je ušiju da čuju.

Video: Come On To Me


Paul Weller – True Meanings (Parlophone)

U osnovi True meaningsa je Paul i akustična gitara. Njih dvoje su odlično upakovani u orkestarski aranžman, koji veoma doprinosi toplini i popunjenosti zvučnog platna ispred slušaoca. Srž albuma i stvar oko koje su nastale ostale pesme je “Gravity“. Ona vam se može učiniti poznatom od ranije. Nećete pogrešiti, ona je nastala pre šest godina. Dugo je čekala svoj koceptualni okvir koji je pronašla u ovom izdanju.

Pored orkestarskih aranžmana, druga zanimljivost albuma jeste Erland Cooper, koautor tri teksta na ovom muzičkom ostvarenju. Jedna od njih je pesma “Bowie“. Ona počinje parafraziranjem jednog citata Davida Bowieja i predstavlja omaž velikom umetniku koji nas je napustio pre dve godine. Paulovo pevanje čak podseća na Davidovo. Ostavivši alkohol, Weller je shvatio koliko bolje i raznovrsnije može da peva. “Movin on“ to potvrđuje.

Video: Gravity


Richard Swift – The Hex (Secretly Canadian)

Trećeg jula ove godine svet je ostao bez Ričarda Svifta, producenta, gostujućeg muzičara, kompozitora, jedne od najbitnijih zakulisnih muzičkih figura našeg vremena, saradnika The Black Keys, Valeri Džun, Demjena Džurada i mnogih drugih. Krajem septembra, svet je ugledao njegov poslednji, šesti studijski album, The Hex.

Uprkos otrcanosti fraze, ovo ostvarenje se istinski može nazvati „labudovom pesmom”. Naime, radi se o ploči čijem je kreiranju Svift pristupio sa najviše pažnje, budući da je većim delom posvećena majci i sestri, koje je izgubio proteklih godina. Iako je dominantna tema tuga zbog smrt bližnjih, muzika sa albuma The Hex ni u jednom trenutku kod slučaoca ne stvara nelagodan utisak. Bogati muzički aranžmani, Ričardov visoki, fragilni glas, te žanrovska raznolikost, vode, kroz jedanaest pesama, recipijenta na psihodelično i katarzično putovanje u astralne predele, gde anđeli, kao u numeri koja zatvara ovaj album, pevaju „Que sera, sera”.

Video: Broken finger blues


Sleep – The Sciences (Third Man Records)

Objavljen za Third Man Records Jacka Whitea, „The Sciences“ je četvrti studijski album Sleepa. Otvara ga trominutni naslovni instrumental koji najavljuje dio onoga što nas čeka do kraja: hipnotizirajući zvuk gitare Matta Pikea. Na to se kasnije nadovezuju spori bas Ala Cisnerosa i Jason Roeder koji nadopunjava zvuk bubnjevima i tako stvara savršenu kombinaciju koju ne možete prestati slušati.

Koliko god ponavljanje može biti naporno za slušanje, do te mjere da automatski prebacite pjesmu, toliko se Pike ne boji izgraditi album upravo na tome. No njegovo ponavljanje rifova uopće ne zamara, ono je tu taman onoliko koliko treba da uronite u zvuk i da vam ne da da se istrgnete. Pike svoje umijeće najbolje demonstrira u dvanaestominutnoj „Sonic Titan“, pjesmi koja je kao live bonus track objavljena i na albumu „Dopesmoker“, dok Cisneros kao mantru ponavlja: „Look onto Zion, though it can’t be seen. / Man on the Moon cannot help me see.“.

„The Sciences“ je jedan od onih albuma koji vjerojatno najbolje sjeda ako ga slušate sa slušalicama na ušima ili, još bolje, uživo. Pedeset i kusur minuta držat će vas uronjenima u ono što je trojac pripremio: gmizat ćete kroz dim, upijati titraje određenih frekvencija, postat ćete gluhi za sve što se događa izvan „The Sciences“. Zato je i bilo vrijedno čekati 20 godina.

Video: Sonic Titan

 

41-45

Suede – The Blue Hour (Warner Music UK)

Dobrodošli na zapuštenu i prljavu stazu mračne šume kojom su vas plašili pričajući vam priče o svakojakim avetima koje tamo žive. Suede će vas na albumu „Blue Hour“ duboko uvući na tu stazu na kojoj se nalaze svi vaši strahovi, ne tako draga sećanja i stara i ponovna razočarenja.

Ipak nakon sukoba sa svim tim slušalac se na kraju neće osećati depresivno, već će dobiti utehu i gomilu razloga da nastavi dalje. Što se tiče muzičkog aspekta gitare, na albumu su odrađene neverovatno maštovito i  precizno, često svojom atmosferom podsećajući na Block Out. U ovom pogledu najviše se ističu „Tides“ „Mistress“ i „Dont Be Afraid If Nobody Loves You“. Melodije pevanja su magične i često teatralne, a gotovo poetski tekstovi zajednički stvaraju koncept albuma koji bi se u potpunosti mogao iskoristiti kao muzika za film ili još bolje Diznijev crtani (biće vam jasno kad čujete „All The Wild Places“ i „As One“).

Video: Don’t Be Afraid If Nobody Loves You


Superchunk – What a time to be alive (Merge Records)

Na svom jedanaestom albumu Superchunk donose svežinu koja im je nedostajala na nekolicini prethodnih. U pitanju je koncizan, dobro osmišljen album, kako u soničnom tako i u kompozitorskom pogledu. Iako se radi o poprilično jednostavnoj indie punk formi, Superchunk, bend koji postoji već 30 godina, ovde zvuči sveže i aktuelno. Već nakon prvog slušanja dobar deo albuma ostaće vam urezan u podsvest.

Video: Erasure


Tim Hecker – Konoyo (Kranky)

Već deset godina Tim Hecker gradi svoje ime na eksperimentalnoj elektronskoj sceni, dižući svakim novim izdanjem lestvicu, kako u svom radu, tako i u žanru uopšte. Albumom “Konoyo” Hecker je otišao korak dalje stvaranjem savršenog balansa živih instrumenata i softverskih manipulacija zvukom. Samo po sebi ne zvuči kao nešto novo niti revolucionarno, međutim, ako pogledate spisak instrumenata kao i mesto koje je Tim Hecker izabrao za snimanje, stvari postaju jasnije. Naime, zvučni kolaži na albumu pretežno su odsvirani na tradicionalnim japanskim instrumentima koje je skoro nemoguće naći bilo gde osim u Japanu. Tako je ceo album snimljen u budističkom hramu u Tokiju pod “dirigentskom palicom” Heckera. Ovim izdanjem Hecker je sebe etablirao kao najbitnijeg modernog kompozitora ambijentale elektronike.

Video: This Life


Therapy? – Cleave (Marshall Records)

Sigurno će se naći neki pametnjaković da kaže kako su Therapy? one-album wonder koji nikad neće uspeti da snimi još jedan „Troublegum“… i slobodno ga udarite. Trio iz Severne Irske već 30 godina mućka svoje alternativne/pank/metal koktele koji uvek imaju nešto drugačiji ukus iako su sastojci isti (ali u drugoj razmeri). Petnaesti po redu „Cleave“ nije izuzetak. Nije kao da će im ovaj album vratiti slavu iz devedesetih, oni se odavno više i ne trude oko toga, ali sigurno će se solidan broj pesama sa njega poput „Wreck it like Beckett“, „Callow“ ili „Kakistocracy“ uvući u standardnu setlistu što nije uopšte lako kad imate 15 albuma iza sebe.

Video: Callow


The Good, The Bad & The Queen – Merrie Land (Studio 13)

Supergrupa koju čine Damon Albarn (Blur/Gorillaz), Paul Simon (The Clash), Simon Tong (The Verve) i Tony Allen objavila je drugi studijski album čitavih 11 godina nakon istoimenog debi izdanja. I to uopšte nije problem. Muzičari tog kalibra i sa tolikim iskustvom mogu da se nadju kad reše i da istog trenutka „kliknu“ sa svetom na sebi svojstven intrigantan način. Ono što se svakako može izdvojiti kao tematika ovog benda je svakodnevni život običnog čoveka u Engleskoj. Prvi album je mirisao na pasulj, jaja i slaninu dok drugi liči na ukleti karneval na obali mora…što Brexit nekako i jeste.

Video: The Truce of Twilight

45-50

The Soft Moon – Criminal (Sacred Bones Records)

Luis Vasquez poznatiji pod imenom The Soft Moon na svom četvrtom albumu konačno istupa iz dobro utabanih staza svojih prethodnih albuma. Ovaj muzičar je već nekoliko godina unazad u samom vrhu savremenog post-punk/dark wave zvuka, a samim tim što je na ovom albumu rešio da malo izađe iz sopstvenog šablona, verujem da će tu poziciju samo dodatno potvrditi.

„Criminal“ je bučniji od svojih prethodnika, ritmovi nisu toliko tipično post-punk generični i, što je najvažnije, vokali su konačno izbačeni u prvi plan. Čak se može reći da se ovim izdanjem približio i nekom Nine Inch Nails zvuku što svakako predstavlja osveženje za fanove, a možda namakne i neku novu publiku.

Video: It Kills


Voivod – The Wake (Century Media)

Ovakva brza, atonalna i disharmonična vožnja na 14. albumu (da dobro ste pročitali) kanadskog hevi metal benda VoivodThe Wake“ je nešto što se ne čuje baš često u današnje vreme. Ako se nešto može nazvati beskompromisnim i bez ikakvih ograničenja, to je baš ovaj album. Sve zvuči kao da će se svakog trena raspasti, dok se rifovi i ritmovi neprekidno smenjuju gradeći neprestanu tenziju i neočekivane preokrete. Ovo je album za koji definitivno treba imati želudac, jer je napucan koliko može i retko će vas pustiti da predahnete, a prosečno trajanje pesama je 7 minuta. Takođe nazivi pesama su više nego neobični: „Spherical Perspective“ i „Sonic Mycelium“ prednjače u tome.

Video: Iconspiracy


We Were Promised Jetpacks – The more I sleep the less I dream (Big Scary Monsters Recording Company)

WWPJ svojim četvrtim albumom idu korak dalje u evoluciji svog zvuka i korak dublje u živo blato tuge. Da se razumemo, nikad oni nisu bili „veseo“ bend ali produkcijski je taj garažni post-punk zvuk ostavljao prostora gitarama da na ranijim albumima budu ipak, na neki način, uplifting. Ovde toga nema, delimično i zbog toga što ih je „radio“ producent koji je sarađivao sa The National i The War On Drugs. Album na prvu loptu možda deluje malo nekoherentno ali vremenom pesme kreću da rastu i njihova struktura se uobličuje sve jasnije. Stihovi prvog singla „Hangin in“: „I wish I had a secret/Something I could share/But no one knows me better than I know myself/ but I’m forgetful” možda i najbolje sumiraju vajb albuma. Još kad tome dodate vokal i škotski akcenat Adama Thompsona…milina.

Video: Hanging In


Wrong – Feel Great (Relapse Records)

Iz Majamija stiže nam jedan od najtežih, najagresivnijih i najturobnijih albuma ove godine. Ako je suditi po atmosferi albuma Feel Great članovi noise/alt metal benda Wrong u svom gradu ne vode onakav život kakvim nam ga predstavljaju serije i filmovi. Čini se da za njih to baš i nije mesto na kom se osećaju odlično, koristeći razvratnički potencijal ovog mesta, već upravo suprotno: nervozno, besno i uplašeno. Više je to slika Majamija (i sveta) u kom cvetaju kriminal, opšti haos i nesigurnost, nego bezbrižni osmesi ljudi koji uživaju u suncu i koktelima. Sve pesme na albumu su poprilično kratke i nabijene sirovim rifovima, nervoznim i dinamičnim bubnjevima i besnim vokalima tako da vas pesme nijednog trenutka ne ostavljaju na miru, već vas konstantno drže okupiranim. Ovaj album izaziva i ponekad osećaj nelagodnosti kod slušaoca zbog svojih jako čudno uklopljenih gitarskih melodija i bubnjarskih ritmova, ali to samo dodatno doprinosi njegovoj težini i jača celokupni karakter albuma, koji i nije namenjen za uživanje u smislu slušam da odmorim mozak, već da posluži kao pražnjenje i kanal u koji ćemo istresti svu svoju negativnu energiju i probleme. Ipak pored svih tih elemenata povremeno, kao u pesmi Gape, odlazi u nekom melodičnijem pravcu koji čine čiste vokalne deonice i ne tako bučna instrumentalizacija. Kao najupečatljivije na albumu izdvajaju se Pustule, Zero Cool i Anaerobic koja je prava poslastica za one koji vole spontano stvaranje buke i predstavlja ono što Endless Nameless predstavlja za Nirvanu. Pustite ovaj album i on će vas nezadovoljstvom i besnilom izlečiti od svih vaših stvarnih i izmišljenih bolova i neuroza.

Video: Pustule


Yo La Tengo – There’s a Riot Going On (Matador Records)

Indi pioniri Yo La Tengo nam nakon tri godine, odnosno nakon albuma Stuff Like That There, donose novi album There’s a Riot Going On. Njihov 15. album u karijeri donosi nam simbolično i 15 novih pesama. Album odlikuje nešto povučeniji, odnosno ambijentalniji ton, koji nije retkost za Yo La Tengo, ali ovde dominira pločom čineći je drugačijom od svih prethodnih. Kroz ceo album odvija se borba bensedina i anksioznosti, krajnje umirujićih melodija vokala, kontrabasa i klavira i vanritmičkih perkusija koje kao da se jure kroz pesmu. Pesma koja se najviše može povezati sa stilom i zvukom benda Yo La Tengo je svakako For You Too. Takođe, ne bi trebalo zanemariti i pesme She May, She Might i Ashes. Kroz nenametljivi, neopterećujući ton i liriku Yo La Tengo se trude da pažnju svojih slušalaca skrenu na neke bitne društvene teme. To se, pre svega, odnosi na Ameriku, ali slične teme je moguće videti i širom sveta. Počevši od imena albuma koje je uzeto od istoimenog izdanja 1971. benda Sly and the Family Stone, a koje na odličan način reflektuje turbulentno stanje u svetu danas i u vreme izdavanja originala, preko introspektivnih i intrapersonalnih stihova. Bilo da govore o modricama u Shades of Blue ili o nesigurnosti i želji da se pobegne negde u She May, She Might, bilo da je reč o slobodi (There ain’t nobody/Who got to tell me/How I take my liberty) u Polynesia #1 ili o tome kolike su nam šanse u borbi sa velikim vođama u What Chance Have I Got, Yo La Tengo nam na svoj suptilan, skroman način ipak daju nadu da, ako ništa drugo, uvek možemo da se okrenemo muzici kao nekom vidu utočišta. Bili smo u prilici da pre dvadesetak dana na koncertu benda Yo La Tengo u Beogradu posvedočimo kako uživo izgleda i zvuči doslednost. Na tom koncertu bend je odsvirao sedam pesama sa novog albuma, kroz dva seta, tiši i glasniji. There’s a Riot Going On je bez ikakve sumnje položio i test koncerta i test kućnog slušanja i to sa odličnim ocenama. Sigurno nije u pitanju najbolji Yo La Tengo album, ali svakako jeste odličan i svakako jeste novi uspeh za bend u njihovom konstantnom redefinisanju svog zvuka.

Video: For You Too

[td_smart_list_end]

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe